Беба Поповић
| Беба Поповић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Владимир Поповић |
| Надимак | Беба |
| Датум рођења | 3. октобар 1958. |
| Место рођења | Светозарево, НР Србија, ФНР Југославија |
Владимир Поповић (Светозарево, 3. октобар 1958) је оснивач и директор Института за јавну политику и некадашњи шеф Бироа за комуникације у Влади Зорана Ђинђића.
Биографија[уреди | уреди извор]
Владимир Поповић је рођен 1958. године у Светозареву, у породици црногорских досељеника, пореклом из племена Цуце. Дипломирао је на Економском факултету у Београду. Учествовао је у организацији повратка престолонаследника Александра Карађорђевића у Србију 1991. године, где је сарађивао са Вуком Драшковићем и Војиславом Коштуницом.[1] Непосредно након демонстрација у Београду 1991. упознао је Зорана Ђинђића и од тада почиње њихова дугогодишња сарадња и пријатељство. Поповић је био директор маркетиншких агенција Ogilvy & Mather и Спектра, које су радиле готово све кампање Демократске странке и њених коалиција. Са агенцијом Спектра учествовао је у првој професионално урађеној политичкој кампањи у Србији, названој „Поштено”, заједно са многим истакнутим личностима попут Милана Бека, Небојше Ђукелића, Срђана Шапера, као и Александра Тијанића,[2] с којим ће касније имати бројне медијске и судске обрачуне.[3]
Након петог октобра 2000. постаје секретар Бироа за комуникације у Влади Зорана Ђинђића и председник Антикорупционашког одбора Демократске опозиције Србије (ДОС), задуженог за откривање афера режима Слободана Милошевића. 2002. године дошао је у сукоб са америчким амбасадором Вилијамом Монтгомеријем, који га је оптужио за медијске нападе на главног и одговорног уредника телевизије Б92 Верана Матића.[4] Након убиства Зорана Ђинђића био је један од инцијатора полицијске акције „Сабља”, са циљем проналажења и хапшења лица која су учествовала у атентату, али и других лица повезаних са организованим криминалом. У дугометражном интервјуу у емисији Инсајдер 2005. године изнео је своја сазнања о дешавањима пре и после петог октобра, као и о умешаности Служби државне и војне безбедности у убиство Зорана Ђинђића, а Војислава Коштуницу је означио као политички кишобран атентата.[5][6]
Касније је постао власник фирме за консалтинг и лобинг са седиштем у Бечу и Лондону, а 2007. године је на стручном усавршавању у Уједињеном Краљевству где похађа специјалистичке курсеве из области медија, економије и политике.[7] Аутор је публикације „Жељко Цвијановић - новинар у цивилу” објављене 2007. године у издању Комитета правника за људска права.[8] На председничким изборима 2008. године јавно је подржао свог кума и некадашњег блиског Ђинђићевог сарадника Чедомира Јовановића.[9] Регионалну организацију Институт за јавну политику оснива 2013. године са канцеларијама у Београду, Подгорици и Љубљани. У медијима је перципиран као неформални саветник Мила Ђукановића и Александра Вучића, што је потоњи демантовао.[10]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ https://www.vreme.com/cms/view.php?id=494572
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 30. 06. 2020. г. Приступљено 23. 01. 2020.
- ^ https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:188436-Beba-nije-vredjao
- ^ http://www.nin.co.rs/2003-06/26/29536.html
- ^ https://insajder.net/sr/sajt/vbpopovic/295/
- ^ https://insajder.net/sr/sajt/vbpopovic/296/Transkript-druge-epizode.htm
- ^ „БЕБА: МИШКОВИЋ ПЉАЧКА СРБИЈУ!”. Приступљено 10. 5. 2007.
- ^ http://www.yucom.org.rs/upload/vestgalerija_27_9/1412538966_GS0_Zeljko_Cvijanovic_novinar_u_civilu.pdf
- ^ https://www.youtube.com/watch?v=RrUKXSLwrNI
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 21. 01. 2020. г. Приступљено 23. 01. 2020.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
