Владимир Бенчић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Владимир Владо Бенчић
Датум рођења (1896-12-23)23. децембар 1896.(120 год.)
Место рођења Бјеловар
Аустроугарска
Датум смрти 1970.
Место смрти Београд
СФРЈ

Владимир Владо Бенчић (Бјеловар, 23. децембар 1896Београд, 1970), фото-репортер, атељејски фотограф. Деловао између 1920. и 1950. године.

Захваљујући полубрату по мајци, фотографу Милану Савићу, дошао у Београд почетком 20-их година 20. века. Осим у братовом атељеу, испрва радио и као слободан фотограф-репортер, и сарадник београдског листа Недељне илустрације. Око 1925. отворио је сопствени атеље (улица Поенкарева 30-32; затим улица Краља Милана 26, „испред хотела Лондон“, а касније се спомиње у истој улици, у бр. 84). Атеље се сврстао међу најзначајније у Београду између два рата. Као активан члан управе (и помоћни секретар 1928-31) "Удружења србијанских фотографа", био је и истакнути организатор у својој струци.

Особине рада и дела[уреди]

Као атељејски фотограф превасходно је грађански портретиста, али се својим повремено неконвенционалним приступом издвајао од тадашњих стандарда струке. Међу првима се ослободио артифицијелних позадина и сувишног мобилијара, што је иначе одлика тога раздобља у опреми фот. атељеа, а истицао се и портретима са покушајем психолошког продубљивања фотографисане личности.

Остварио је и запажене портрете глумаца (нпр. Портрет Даре Милошевић, око 1930) као и многобројне сценске фотографије за Народно позориште у Београду. Стизао је да буде и фотографски хроничар Београда, кроз снимке ведута и панорама града, који су објављивани у дневној штампи или на разгледницама. Међу ретким фотографима у Србији имао је приступ на двор Карађорђевића, па се према многим фотографијама (нпр. Венчање принца Павла Карађорђевића и принцезе Олге, 1923, и другим) објављеним, или сачуваним у збиркама, може сматрати истрајним визуелним хроничарем дворског живота у Србији између два светска рата. Год. 1936. среће се као „Фото Бенчић“ у Цриквеници, Хрватска, а 1948. под истом фирмом и у Дубровнику, али ту је реч о сезонском раду (у тим привременим атељеима су преко лета радили његови блиски рођаци, или помоћници).

Збирке, изложбе, оцене дела[уреди]

Највећи део Бенчићевог опуса превасходно спада у грађанску занатску фотографију споменарског типа, снимљеног за приватну употребу, и као такав углавном није сачуван. Највеће вредности у његовим делима налазе се међу дворских и позоришним портретима и призорима опште документације (нпр. уличне сцене, спортски слетови, архитектура Београда...). Многа његова дела сачувана су у музејима (нпр. Музеј позоришне уметности Србије, Музеј града Београда, Архив Србије) и у збиркама фотографија приватних сакупљача.

Два његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Тај, вреднији, део опуса је недовољно истражен, углавном је непознат јавности, али је запажен од струке и критике, а Бенчићево име је уврштено у Енциклопедију српског народа.

Литература[уреди]

  • Uroš Vlahović, “Slava fotografskog udruženja u Beogradu”, Fotograf (Zagreb), br. 22, 1931, pp. 12-13;
  • Београд, пословне адресе (пословни именик), Београд, 1934, стр. 108;
  • Жељко Шкаламера, „Београдске разгледнице 1896-1941", Годишњак града Београда, књ. XXX, Београд (1983), стр. 113-149;
  • Горан Малић, „Осмех код „Два бела голуба“ (о фот. атељеима у Београду између два светска рата), Политика (9. 5. 1998).
  • Енциклопедија српског народа, Београд: Завод за издавање уџбеника, 2008, стр. 86-87.