Владимир Ваухник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Владимир Ваухник
Vladimir vauhnik.jpg
Владимир Ваухник
Датум рођења(1896-06-24)24. јун 1896.
Место рођењаОрмож
 Аустроугарска
Датум смрти31. март 1955.(1955-03-31) (58 год.)
Место смртиБуенос Ајрес
 Аргентина
Године службе1914—1944.
ЧинПуковник
Битке/ратовиПрви светски рат
Други светски рат

Владимир Ваухник (Светиње код Орможа, 24. јун 1896Буенос Ајрес, 31. март 1955) био је официр Југословенске војске (ЈВ), војни аташе и обавештајац. Пре Априлског рата био је војни аташе у Берлину. У току рата је прикупљао информације за савезничке обавештајне службе. Од 1944. био је командант четника Драже Михаиловића у Словенији. После победе партизана, избегао је из земље.

Живот и дело[уреди]

Порекло, младост и школовање[уреди]

Владимир Ваухник је рођен 24. јуна 1896. у месту Светиње код Орможа у породици просветних радника. Имао је два брата и сестру. Пре уписа у пети разред средње школе одлучио се за средњу војну школу у Марибору коу је уписао 1911. године. Био је одличан питомац и након треће године средње школе војске добио је чин поручника аустроугарске војске и отишао на фронт.

Учешће у рату, Генералштабна академија и каријера[уреди]

Током Првог светског рата служио је у 17. пешадијском пуку који је углавном био састављен од Словака и делимично од Словенаца. Пук је био део 6. Дивизије, која је била распоређена у Галицији и борила се у близини Пшемисла. Учествовао је у низу битака, и рањен је неколико пута. Кратко време 1918. године је био командант пука, на италијанском фронту доспео у заробљеништво, из којег је побегао и вратио из заробљеништва у Марибор. Након распада Аустроугарске прикључио се новоформираној југословенској војсци као капетан, и учествовао у завршним борбама у јужној Корушкој.

Онда је постао официр Војске Краљевине Југославије, где је брзо напредовао у хијерархији. Завршио је генералштабну школу у Београду, а затим чувену Écoles supérieures de guerre у Француској.

По повратку у Југославију, службовао је у војсци пре него што је 1930. постављен за професора на Војној академији у Београду, где је је предавао стратегију шест година, све док 1936. године није именован за начелника штаба Дринске дивизије. Поред три језика са којима је одрастао (словеначки, немачки и српски), он је научио француски, италијански и енглески. Објавио је низ војних списа и унапређен је у чин пуковника - у време промоције, био је најмлађи официр тог ранга у целој Војсци Југославије.

Војни аташе и шпијун у Берлину[уреди]

Ваухник је 1937. именован за Војног аташеа Краљевског југословенског посланства у Берлину. Био је необично способан да из различитих извора извуче веома поверљиве обавештајне информације. У другој недељи марта 1941. Ваухник је добио поверљиву информацију о плану напада Немачке са снагом од 200 дивизија на Совјетски Савез који би започео у другој половини маја. Он је ту поруку о нападу послао југословенском Генералштабу и ађутанту Регента кнеза Павла. Међутим, пријем поруке није ни потврђен, нити је из ње нешто изведено за стратегију Југославије. Ваухник је тада затражио од амбасадора Иве Андрића да проследи поруку чак и Александру Цинцар-Марковићу, који би је могао искористити у својим преговорима са Немачком. Преко шведског војног аташеа, Ваухник је обавестио и британску мисију, да би преко Лондона упозорио Совјетски Савез.

Дана 25. марта 1941. у Бечу је одржана церемонија потписивања приступања Краљевине Југославије Тројном пакту. Међутим, због војног пуча и збацивања Кнеза Павла и Владе, што се десило два дана касније, немачко руководство је, огорчено, решило да планове за улазак у рат против Грчке на страни Италије (Операција "Марита"), искомбинује са нападом на Југославију.

Дана 2. априла 1941. Ваухник је упозорио своје претпостављене у Београду, са тачном назнаком датума и времена планираног напада на Војску Југославије (6. април 1941) уз учешће 32 дивизије. Он је рекао да је ту информацију добио од пуковника Ханса Остера из Министарства одбране. Операција је имала шифровано име Директива 25.

У окупираној Југославији, бекство и изгнанство[уреди]

После напада на Београд, Ваухник је био притворен од стране Гестапоа и у затвору је провео четири месеца. У том периоду Југословенска влада у егзилу га је 24. маја 1941. године, разрешила дужности и ставила га на располагање.[1] Након тога био је протеран из Немачке, и обрео се у Загреб, где се придружио Домобранима. Сазнавши за то Председник владе Краљевине Југославије у егзилу армијски генерал Душан Симовић је потписао указ којим је изгубио пуковнички чин 26. септембра 1941. године и проглашен за војног бегунца.[2] Након неколико месеци, згрожен идеологијом НДХ, враћа се у Љубљану која је у то време била окупирана од стране Италије . Ту је исте године основао обавештајну службу Berliner Börsen-Zeitung (ББЗ), за чији рад је користио своје контакте из времена када је био војни аташе. Група је деловала за потребе Велике Британије и била активна до 1944.

Почетком 1944. је постављен за вршиоца дужности команданта Југословенске војске у Словенији (словеначки део Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО)). За то време је користио псеудоним "Генерал Рачић", а такође се помиње у документима четничког покрета и под кодним именима "Васић" и "Вајко“.

У априлу 1944, Ваухникова рођака Мелита Талер (лажно презиме Томић), која је радила као шпијун за ББЗ, ухапшена је у Загребу, и убрзо га је осуђена на смрт. Такође, због сарадње са западним савезницима Гестапо је средином 1944. ухапсио и неколико високих команданата ЈВуО.

Због безбедности Ваухник јуна 1944. године напушта Љубљану, одлази прво у Милано, а у октобру се пребацује у Швајцарску. По завршетку Другог светског рата, одлучио је да се не врати у сада Социјалистичку Југославију под Титом, тако да је 1948. емигрирао у Аргентину. Тамо је радио као службеник за помоћ словеначким исељеницима, где је и умро 1955. године.

Види још[уреди]

Библиографија[уреди]

  • Nevidna fronta на словеначком, Буенос Ајрес, 1965, (COBISS.SR 7146764)
  • Невидљиви фронт: Борба за очување Југославије на хрватском и српском, Минхен, Искра, 1984, (COBISS.SR ID 30902791)

Извори[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Указ Ађ. Бр. 176, Службене новине (ратно издање), Број 1, 19. август 1941.
  2. ^ Указ Ађ. Бр. 11, Службене новине (ратно издање), Број 2, 6. септембар 1941.

Спољашње везе[уреди]