Владимир Карић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Владимир Карић
Vladimir Karić.jpg
Датум рођења (1848-11-02)2. новембар 1848.
Место рођења Светлић
 Кнежевина Србија
Датум смрти 8. јануар 1894.(1894-01-08) (45 год.)
Место смрти Баден у Тиролу
 Аустроугарска

Владимир Карић (2. новембар 18488. јануар 1894) је био српски географ, педагог, публициста и дипломата.

Биографија[уреди]

Владимир је рођен новембра 1848. године у Светлићу, код Крагујевца. Потиче из сиромашне чиновничке породице и током школовања сам је себе радом издржавао. Основну школу је учио у Крагујевцу, а гимназију похађао у Крагујевцу, Шапцу и Београду. Правни факултет је завршио на Великој школи у Београду 1864-1868. године. Каријеру је отпочео у струци, као практикант у шабачком суду. У истом граду је неко време као замена предавао у градској гимназији. Године 1870. постаје писар Начелства у Пожаревцу. Исте године прелази у Шабац, где започиње вишегодишњу каријеру гимназијског професора у тамошњој полугимназији. Карић је по некима био географ самоук, без студијске спреме.

Просвета[уреди]

Године 1870. именован је за суплента шабачке ниже гимназије. А након полагања професорског испита 1873. године прдужава просветни рад у Шапцу. Много је утицао на научна опредељења свог ученика из шабачке гимназије - будућег научника и академика Јована Цвијића. Карић је својим ђацима показивао концепте будућег уџбеника географије 1879. године. Враћа се он 1873. године у Пожаревац, сада као професор географије гимназије. Кроз неколико година, 1879. добија поново премештај у Шабачку гимназију. У Београд долази са службом 1881. године. Од тада почиње да издаје наставне уџбенике из географије.[1] У просвети је Карић остао до 1888. године, када је постављен на место референта у Министарству просвете и црквених дела. Године 1879. написао је уџбеник Земљописа - географије. Убрзо је свој уџбеник проширио објавивши Земљопис у две књиге. Године 1881. изабран је за ванредног члана Просветног савета. Године 1882. објавио је књигу Српска Земља, где је у геолошком, географском и статистичком погледу описао територије које су Срби насељавали у то време. Карић је политичко-географске есеје у којима је исказао дубоку љубав према својој земљи и њеним невољама. Године 1887. написао је волуминозно дело Србија у три тома. Та књига је била запажени експонат на Светској изложби у Паризу 1889. године.[2] Под псеудонимом "В. Црнојевић" објавио је Карић 1889. године вредну историјско-путописну студију под насловом "Цариград, Света Гора, Солун".[3]

Дипломатска активност[уреди]

Године 1889. због показаног квалитета у раду Министарства просвете и црквених дела у погледу развоја српске просвете у Старој Србији и Македонији постављен је за начелника новооснованог Просветно-политичког одељења Министарства иностраних дела. То одељење формирано је управо због ширења српског утицаја и просвете у Старој Србији и Македонији, који су били угрожени делатношћу Бугарске егзархије. Постаје он шеф српске пропагадне мисије у неослобођеним крајевима српства. Владимир Карић је био изразити представник просвећеног национализма код Срба.[4] Године 1889. 13. октобра постављен је за конзула српског конзулата у Скопљу. Карић је радио на томе да Скопље учврсти као средиште из којег ће се ширити српски утицај и јачати српска национална свест у Отоманском царству. Тежио је да се повећа број српских школа, цркви, свештеника и учитеља, књижара и повежу тамошњи национални радници. На конзулском положају остао је до 1892. године, где је на пословима српске националне политике показао знатне успехе. Био је тих година близак пријатељ и сарадник Јована Ристића.[5] На лични захтев, због неслагања са новим министром, напустио је Скопље октобра 1892. године.

Повратак у Београд[уреди]

По повратку у Београд, 1892. године предавао је до пензије 1893. године у Нижој београдској гимназији. Због нарушеног здравља (туберкулозе) отишао је у ваздушну бању Баден у Тиролу, тамо је и умро 8. јануара 1894. године. На опелу у Саборној цркви у Београду је говорио његов следбеник Јован Цвијић. Тестаментом је све своје имање скромни Карић завештао географском одсеку Велике школе.[6][7]

Референце[уреди]

  1. ^ "Гласник Етнографског музеја у Београду", Београд 43/1979. године
  2. ^ "Политика", Београд 1929. године
  3. ^ "Зборник Матице српске за историју", Нови Сад 1992. године
  4. ^ "Политика", Београд 1929. године
  5. ^ Биљана Вучетић: "Наша ствар у Отоманском царству", Београд 2012. године
  6. ^ М. Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић, Београд 2003, 26-172.
  7. ^ Мала енциклопедија Просвета, 2, Београд 1978, 203.

Извори[уреди]

Види још[уреди]