Владимир Красић

Владимир Красић
Владимир Красић
	Владимир Красић
Датум рођења	1851.
Место рођења	Салка код Сексарда, Аустријско царство
Датум смрти	22. март 1890. (38/39 год.)
Место смрти	Карловац, Аустроугарска
Занимање	Учитељ

Владимир Красић (Салка код Сексарда, 1851 — Карловац, 22. март 1890) био је српски учитељ, историчар и педагошки писац.

Биографија[уреди | уреди извор]

Отац Алекса био је кројач, мајка Ева (рођ. Поповић).

Основну школу завршио је у Салки. Наставља да се образује у оближњем манастиру Грабовац. Као даровит ђак приватно је похађао нижу гимназију. Уз помоћ владике Никанора Грујића уписао је Учитељску школу у Пакрацу. Због својих политичких ставова (био је присталица Српске народне слободоумне странке) нашао се на удару аустроугарских власти. По завршетку Учитељске школе 1876. ухапшен је са неколицином других истакнутих пакрачких Срба под оптужбом за ширење великосрпске пропаганде. Услед недостатка доказа пуштен је из притвора након три дана. Преселио се у Карловац и до смрти је био учитељ вежбања у српској учитељској школи.^[1]

Научни и књижевни рад[уреди | уреди извор]

Историографија[уреди | уреди извор]

Сакупљао је историјске споменике и народне умотворине, писао је монографије и чланке о српским манастирима, прикупљао и објављивао архивску грађу. Документе које је проналазио у манастирским архивима често је објављивао уз консултације са архимандритом Иларионом Руварцем.

Објављивао је у Летопису Матице српске (1879-1889), Јавору, Стражилову, Гласу истине, Школском листу и Бршљану.

Посебно се посветио проучавању устанка у Босни и Херцеговини 1875-1878.

Педагогија[уреди | уреди извор]

Преводио је и писао радове из области педагогије. За превод Херцогових Приповетки из историје свега света Матица српска му је доделила новчану награду у износу од 80 форинти.

Приредио је књигу Изабране приче: дарак доброј деци (Панчево, 1879).

У Летопису Матице српске 1879. објавио је допуне и исправке Новаковићеве Српске библиографије.^[1]

Чланство у научним и струковним удружењима[уреди | уреди извор]

Редовни члан Матице српске постао је 1880, а за члана њеног Књижевног одељења изабран је 1885. године. Био је и члан Хрватског педагошко-књижевног збора у Загребу.^[1]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Војвода босанских Срба поп-Ђоко Каран Карановић (Нови Сад, 1877)

Српске народне пјесме старијег и новијег времена I (Панчево, 1880)
Успомене из Горње крајине: путне белешке из године 1880. (Нови Сад, 1882)
Марко Славнић: биографска слика (Нови Сад, 1882)
Устанак у Босни 1875-1878 (Нови Сад, 1884)
Описа манастира Ораховице (Нови Сад, 1885)
Опис манастира Пакре: прилог к историји српске цркве (Нови Сад, 1886)
Манастир Лепавина: прилог к српској историји (Нови Сад, 1889)
Народне приповетке, I-II (Нови Сад, 1896-1897)

Преводи с немачког[уреди | уреди извор]

А. Келер, Ново васпитање (Нови Сад, 1881)
Ј. Нигелер, Гимнастика за мушку и женску децу у српским основним школама (Панчево, 1881)
Х. Херцог, Приповетке из историје свега света (Нови Сад, 1883)