Владимир Лазаревић
| Владимир Лазаревић | ||
|---|---|---|
 Владимир Лазаревић | ||
| Лични подаци | ||
| Датум рођења | 23. март 1949. | |
| Место рођења | Грнчар, код Бабушнице, ФНР Југославија | |
| Професија | војно лице | |
| Војна каријера | ||
| Служба | Југословенска народна армија Војска Југославије Војска Србије и Црне Горе 1972—2004 | |
| Чин | генерал-пуковник | |
| Командант | Приштински корпус ВЈ Трећа армија ВЈ | |
| Учешће у ратовима | Рат на Косову и Метохији НАТО бомбардовање СРЈ | |
| Одликовања |
| |
Владимир Лазаревић (Грнчар, код Бабушнице, 23. март 1949) је пензионисани генерал-пуковник Војске Југославије. Био је командант Приштинског корпуса Војске Југославије за време Рата на Косову и Метохији и НАТО бомбардовања СРЈ, а касније и командант Треће армије Војске Југославије.
Биографија
[уреди | уреди извор]Генерал Владимир Лазаревић рођен је 23. марта 1949. године у селу Грнчару, општина Бабушница. Завршио је Војну академију 1972. године, a касније и Командно-штабну академију копнене војске и Школу националне одбране, све са одличним службеним оценама. Kao командир, командант и начелник различитих формација службовао је у Нишу, Призрену, Приштини, Београду и Лесковцу.
Начелник Штаба Приштинског корпуса постао је 1998. године, a шест месеци касније и командант Приштинског корпуса. Почетком 2000. постављен је за команданта Треће армијске области Војске Југославије. Четири пута га је ванредно унапредио бивши председник СРЈ Слободан Милошевић, a у априлу 1999. године одликован је Орденом ратне заставе.
Указом Војислава Коштунице, тадашњег председника СРЈ, 1. априла 2002. године постављен је на положај начелника Сектора за копнену војску. Са те дужности смењен је 7. августа 2003. године.
Ожењен је и има три сина и унука. Током рата са НАТО-ом, два сина су се све време борила на Космету, иако формацијски нису припадали тамо. Трећи је у то време био малолетан.
Против њега је крајем 2003. подигнута оптужница од стране Хашког трибунала. Хашка оптужница теретила је генерале Павковића, Лазаревића, Лукића и Ђорђевића да су од краја 1998. године склопили заједнички злочиначки подухват са циљем да протерају Албанце са Косова и Метохије. Пресуда је обухватала повезаност са масовним убиствима албанских цивила у Сувој Реци, Великој Круши, Избици, Меји, Ћушкој, Вучитрну, Дреници и Горњем Обрињу. Лазаревић се добровољно предао Хашком трибуналу 3. фебруара 2005. године. Осуђен је 2009. године на 15 година затвора, 2014. године казна му је смањена на 14 година.[1]
На слободу је пуштен 3. децембра 2015, после одслужења две трећине казне.[2]
Награде и признања
[уреди | уреди извор]- Почасни грађанин Градске општине Пантелеј (2021)[3][4]
- Медаља борца са златном значком, доделио СУБНОР[5]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Павковићу потврђена казна, осталима смањене”, Блиц, 23. јануар 2014.
- ^ Генерал Лазаревић у Нишу: Преживео сам хашко губилиште („Политика“, 3. децембар 2015)
- ^ „Penzionisani general Vladimir Lazarević počasni građanin niške opštine Pantelej”. Danas. 04. 08. 2021.
- ^ https://www.juznevesti.com. „General Vladimir Lazarević proglašen je za počasnog građanina niške opštine Pantelej”. Južne vesti (на језику: српски). Приступљено 2023-10-26.
- ^ Т, Т. „Генералу Лазаревићу уручена Медаља борца са златном значком”. Politika Online. Приступљено 2022-03-26.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Хаг не пушта Лазаревића иако је издржао две трећине казне („Политика“, 20. август 2015)
- Коме смета херојска одбрана Србије 1999. интервју („Политика”, 31. октобар 2017)
- Никад нас неће волети они који су покушали да нас униште - интервју („Политика”, 12. мај 2019)
- Генерал Лазаревић - интервју („Вечерње новости”, 28. јул 2019)
- Генерал Владимир Лазаревић за "Политику": Свет је већ признао да је Рачак велика превара („Политика”, 15. јануар 2023)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
