Владимир Перан

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Владимир Перан Живко)
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВЛАДИМИР ПЕРАН
Vladimir Peran.jpg
Владимир Перан
Датум рођења(1922-11-28)28. новембар 1922.
Место рођењаШибеник
 Краљевина СХС
Датум смрти7. јун 1942.(1942-06-07) (19 год.)
Место смртиМацуре, код Кистања
Италија Краљевина Италија
Професијастудент медицине
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Народни херој од22. децембра 1951.

Владимир Перан (Шибеник, 28. новембар 1922Мацуре, код Кистања, 7. јун 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 28. новембра 1922. године у трговачкој породици у Шибенику. У ордном граду ја завршио основну школу и гимназију. Године 1939. постао је члан СКОЈ-а. Године 1940. уписао се на Медицински факултет у Загребу и учествовао у револуционарном студентском покрету.

После априлског рата 1941. вратио се у Шибеник и ту убрзо постао члан КПЈ. Радио је на припремама за оружану борбу. Са групом омладинаца упао је у италијански магацин на Шубићевцу из којега су извукли веће количине оружја, муниције и друге војничке опреме. Он је први у Шибенику бацио флашу мастила на велику Мусолинијеву слику, коју су италијански окупатори истакли на видно место у Широкој улици.

Средином августа 1941, ступио је у Први шибенски партизански одред, који је имао 31 борца, и истакао се у његовим првим борбама на маршу у северну Далмацију. Када је одред био опкољен, Перан се нашао у групи која се успела, након неколико тешких борби и великих губитака, пробити крајем августа у ослобођени Дрвар, где је остао са крајишким партизанима све до краја 1941. године, када је по одлуци КПЈ илегално упућен у Шибеник на лечење.

По оздрављењу, Владимир је из Шибеника отишао у састав Буковичког партизанског одреда. У Ђеврскама и Островици, почетком фебруара 1942, победио је неколико италијанских сарадника. Недалеко од Кистања, 10. марта 1942. ликвидирао је двојицу италијанских фашиста, који су у селу Тишмама пљачкали сељачку имовину и том приликом запленио две машинске пушке и два пиштоља. Почетком маја 1942, учествовао је у нападу Прве чете батаљона „Буде Борјан“ на карабињерску станицу у селу Брушкој, приликом чега је погинуо један а заробљено шест фашиста са два митраљеза и осталом опремом. Већ крајем маја 1942, био је постављен за политичког комесара Првог севернодалнатинског батаљона „Буде Борјан“.

На друму ЕрдевикЖегар 26. маја са деловима Прве чете јуришао је на италијанску аутоколону. Ту је погинуо злогласни задарски префект Вецио Ораци са неколико официра и војника. Неколико дана касније, 4. јуна, на цести Кистање—Книн, с Првом и Трећом четом предводио је јуриш на италијанску аутоколону, када је уништено више непријатељских војника и официра и заплењено више оружја и муниције. Три дана касније, 7. јуна код села Мацура, поновно је био на челу Прве чете у нападу на италијанску аутоколону, када је убијено преко 250 окупаторских војника. Већ по завршетку борбе Владимир се вратио по постоље тешког митраљеза, којег је један борац при одступању оставио на ватреној линији. Истог часа смртно га је погодио митраљески рафал једног скривеног фашисте.[1][2][3]

Одлуком Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије 22. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.

Референце[уреди]

  1. ^ Опћински одбор СУБНОР-а Шибеник, ЗБОРНИК ПОГИНУЛИХ БОРАЦА, ЖРТАВА ФАШИСТИЧКОГ ТЕРОРА И ЖРТАВА РАТА ШИБЕНСКЕ ОПЋИНЕ ОД 1941—1945. ГОДИНЕ, Шибеник 1978.
  2. ^ Хрвоје Матковић, Пашко Паић: "Шибеник и околни крајеви", Загреб 1985.
  3. ^ Обад Егић, Тринаест револуционара од равних котара до мора, Народни лист Задар, 1985.

Литература[уреди]