Владимир Петљаков

С Википедије, слободне енциклопедије
Владимир Петљаков
Биста на гробу Владимира Михајлович Петљакова
Пуно имеВладимир Михајлович Петљаков
Датум рођења(1891-06-15)15. јун 1891.
Место рођењасело Самбек, Руска Империја
Датум смрти12. јануар 1942.(1942-01-12) (50 год.)
Место смртисело Мамешево,  Совјетски Савез

Владимир Петљаков (рус. Влади́мир Миха́йлович Петляко́в) ( 15. (27.) јун 1891, село Самбек, Дон Козачка област, Руско царство - 12. јануар 1942, село Мамешево, Сергачки округ, област Горки, РСФСР, СССР ) је био совјетски конструктор авиона уочи и за време Другог светског рата. Иронијом судбине погинуо је у авионској несрећи и то у авиону Пе-2 кога је он пројектовао.

Биографија[уреди | уреди извор]

Авион ТБ-3 (АНТ-6) (1930.)
Авион АНТ-14 "Правда" (1931.)
Авион ТБ-4 (АНТ-16) (1933.)
Авион АНТ-20 "Максим Горки" (1934.)
Авион Петљаков Пе-8 (1936.) на аеродрому у Вашингтону 1942.
Авион Петљаков Пе-2 (1940.)
Авион Петљаков Пе-3 (1941.)
Гроб Владимира Михајлович Петљакова на Арском гробљу

Владимир Михајлович Петљаков је рођен у селу Самбек, недлеко од Таганрога, где су му родитељи били на одмору. Породица му је живела у Москви где је отац службовао. Нажалост отац је умро кад је Владимир имао 5 година тако да се мајка бринула о петоро деце. Напустила је Москву и вратила се у Таганрог код својих родитеља.

Без обзира на лошу финансијску ситуацију мајка се потрудила да деца добију солидно образовање тако је Бладимир 1899. године ступио је у Другу парохијску школу. Гогоља, а 1902. постао је ученик Таганрогске средње техничке школе.

Након што је 1910. завршио техничку школу, покушао је да упише Царску московску техничку школу (ИМТУ) што му је из другог пута пошло за руком 1911. године. Поред редовног програма студија, похађа предавања Н. Е. Жуковског о аеродинамици. Међутим, у другој години због економских разлога мора да се врати кући да помогне породици. Радио је веома различите послове у рудничкој спасилачкој станици, у атељеу архитекте Беликовског у Москви, у фабрици муниције, фабрици порцелана, у аеродинамичкој лабораторији МВТУ и на крају, у железничком депоу Таганрог.

У јуну 1921. године издат је декрет Савета народних комесара о враћању студената на школовање у високошколске установе, па је Петљаков наставио студије у Московској вишој техничкој школи, истовремено је радио као лабораторијски асистент у Централном аерохидродинамичком институту (ЦАГИ). Петљаков је 1922. одбранио свој дипломски пројекат „Лаки једноседи спортски авион“ са „одличним“ оценама и добио диплому машинског инжењера.

Радна биографија[уреди | уреди извор]

Након дипломирања Петљаков је постављен у ЦАГИ на место инжењера конструктора. Захваљујући својим способностима веома брзо је постао један од најзначајнијих сарадника А. Тупољева оснивача ЦАГИ-ја. Са својим помоћником В. Н. Бељајевим, Петљаков је створио метод за прорачун потпуно металног конзолног крила са валовитом лименом облогом, назван „метода Петљакова“ и фактички постао пројектант крила свих Тупољеових авиона.

За изузетне успехе у пројектовању тешких авиона, њихово увођење у масовну производњу и рад у ваздухопловству, В.М. Петљаков је 1933. године одликован Орденом Црвене звезде и Орденом Лењина (други орден је био за 15. годишњицу ЦАГИ-ја ).

Године 1934. пројектантски тим В.М. Петљакова добио је задатак да развије четворомоторни бомбардер дугог долета класе „летећа тврђава“ (АНТ-42, ТБ-7). Због недостатка потребних мотора и других проблема, развој авиона је трајао прилично дуго: први лет је обављен тек 22. децембра 1936. године. Тако дуг развој догађаја био је разлог за оптужбе Тупољева и Петљакова за саботажу и њихово хапшење у новембру 1937. године. После шест месеци проведених у затвору Бутирка чекајући пресуду, заједно са другим затвореним инжењерима, Петљаков је пребачен у Конструкторски биро НКВД-а, где је добио задатак да развије висинског ловца далеког долета за пратњу тешких бомбардера. Након успешног тестирања прототипа овог ловца уследио је налог да се од њега направи обрушавајући бомбардер[1].

Радови на реконструкцији постојећег авиона су се одвијали филмском брзином, тако да је серијска производња касније чувеног авиона Пе-2 отпочела 23. јула 1940. у фабрикама бр. 22 и 39 у Москви. Као награду за обављени посао, Петљаков и његови запослени у пројектном бироу су пуштени. Петљаков је пуштен из затвора 27. јула 1940. године, али су конструктори авиона потпуно ослобођени оптужби тек 1953. године.

Пет месеци пре почетка рата произведено је 306 авиона Пе-2. У марту 1941. В. М. Петљаков је награђен Стаљиновом наградом 1. степена за изузетна достигнућа у стварању обрушавајућег бомбардера усвојених од стране Ваздухопловства. ОСОС ЦАГИ је добио милион рубаља да подстакне пројектанте у најкраћем могућем року да предају цртеже и савладају серијску производњу Пе-2. Колеге Петљакова су добиле по 20-25 хиљада рубаља. Пошто је сазнао да додељени новац није довољан за награду цртачима, Петљаков је затражио да им се подели његов бонус а да то остане тајна. Октобра 1941. В. М. Петљаков је надгледао евакуацију фабрике број 22 из Москве у Казањ[2].

В. Петљаков је 12. јануара 1942. послат из Казања у Москву да се састане са народним комесаром ваздухопловне индустрије Шахурином а циљ састанка је био решавање проблема везаних за производњу авиона Пе-2 у Казању. На пут је кренуо авионом Пе-2 који је пао и усмртио свог пројектанта у њему[3]. В. Петљаков је сахрањен у Казању, на Арском гробљу.

Преглед пројеката авиона В. М. Петљакова[уреди | уреди извор]

Одликовања[уреди | уреди извор]

  • два Лењинова ордена (1933; 16.09.1941)
  • Орден Црвене звезде (1933)

Медаље[уреди | уреди извор]

  • Стаљинова награда 1. класе (1941) - за пројект авиона ("Петљаков Пе-2")

Признања[уреди | уреди извор]

  • Таганрог колеџ ваздухопловства. В. М. Петљаков (назван по Петљакову на 75. годишњицу његовог рођења: 1966).
  • Споменик испред улаза у Таганрогски ваздухопловни колеџ назван по В. М. Петљакову у граду Таганрогу (за 40. годишњицу победе: 1985).
  • Петљакова улица у граду Таганрог.
  • Петљакова улица у граду Казању.
  • Петљакова улица у граду Доњецку.
  • Трг Петљаков у граду Кривој Рог.
  • Спомен-плоча у граду Москви, на улици Земљаној Вал, кућа 25 (аутор - С. В. Клепиков, отворена 19. октобра 1984).
  • Споменик у граду Сергачу.
  • Спомен плоча на месту погибије Петљакова у пољу у близини села Мамешева, Сергачки округ .
  • Улица авијатичара Петљакова у Москви .
  • Спомен плоча на кућном броју 26 (Казањ, улица академика Корољева).
  • Школа по имену В. М. Петљаков у селу. Самбек Неклиновски округ Ростовске области.
  • Споменик на Алеји конструктора у улици Мајаковског у центру Жуковског (2017).

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Vladimir Petlyakov - Soviet Aviation of World War II”. 
  2. ^ https://rs.rbth.com/istorija-rusije/90440-robijasi-pravili-najbolje-oruzje
  3. ^ „Vladimir Mikhailovich Petlyakov”. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Смирнов Г. Рассказы об оружии. М., Детлит, 1976.
  • Гай Д. И. Профиль крыла — М.: Московский рабочий, 1981.
  • Пономарев А. Н. Советские авиационные конструкторы — М.: Воениздат. 1990. ISBN 5-203-00668-7.
  • Шавров, В. Б. (2002). История конструкциий самолетов в СССР до 1938 гг (на језику: (језик: руски)). Москва: Машиностроение. ISBN 5-217-03112-3. 
  • Шавров, В. Б. (2002). История конструкциий самолетов в СССР 1938-1950 гг (на језику: (језик: руски)). Москва: Машиностроение. ISBN 978-5-217-03103-0. 
  • Гай Д. И. Небесное притяжение — М.: Знак, 2005.
  • Ulrich Unger. Petljakow Pe-8 Der sowjetische Fernbomber — Berlin: Brandenburgisches Verlagshaus. 1993. ISBN 3-89488-048-1.
  • Tupolev: The Man and His Aircraft, P. Duffy & A. I. Kandalov, 1996

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Владимир Петљаков на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Владимир_Петљаков&oldid=26843268”