Владимир Пиштало

С Википедије, слободне енциклопедије
Владимир Пиштало
Vladimir Pistalo u Pirotu 01.jpg
Пиштало у Пироту, 2018. године
Датум рођења(1960-00-{{{day}}})1960.(60/61 год.)
Место рођењаСарајево,  НР БиХ
  ФНР Југославија

Владимир Пиштало (Сарајево, 1960) је српски књижевник и амерички универзитетски професор.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен у Сарајеву 1960. године, а одрастао је у Мостару. Завршио је Правни факултет у Београду, а докторирао на Универзитету Њу Хемпшир у САД на теми вишеструког идентитета српских исељеника - српском, америчком и југословенском. Ради на Бекер колеџу, у Вустеру, Масачусетс, где предаје светску и америчку историју.[1]

Владимир Пиштало је један од најзначајнијих савремених српских писаца. Његова најпознатија дела су романи Тесла, портрет међу маскама, Миленијум у Београду и Венеција и она се преводе, или су већ преведена, на више светских језика.[2] Роман Тесла, портрет међу маскама има чак 16 превода, а Миленијум у Београду седам. Миленијум у Београду заокружује измене књижевног става и прозног рукописа које су започеле још почетком 90-тих књигом Крај века.[3] Његов роман Сунце овог дана, писмо Андрићу, је за веома кратко време постао кључан за разумевање дела Владимира Пиштала. Написао је дело које говори истовремено о Србији и Америци, разумевању света писања и видљивог света.[4]

Пиштало се залаже за обнову Библиотеке на Косанчићевом венцу.[5]

Признања[уреди | уреди извор]

Француски превод романа Миленијум у Београду био је у најужем избору за престижну годишњу награду „Фемина“ за најбољи преведени роман на француски језик прошле године.[6]

Дела[уреди | уреди извор]

Књиге поетске прозе:

  • Сликовница (1981)
  • Ноћи (1986)
  • Манифести (1986),
  • Крај века (1990)
  • новелу Корто Малтезе (1987),

Збирке прича:

  • Витраж у сећању (1994)
  • Приче из целог света (1997),
  • биографију Александра Македонског Александрида (1999),

Романи:

  • Миленијум у Београду (2000) и
  • О чуду (2002)
  • Тесла, младост (2006)
  • Тесла, портрет међу маскама (2008), за који је исте, 2008. године добио НИН-ову награду
  • Венеција (2011)

Збирка есеја:

  • Значење џокера (2019)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Владимир Пиштало”. На пола пута. Приступљено 4. 2. 2020. 
  2. ^ Владимир Пиштало – ВЕНЕЦИЈА, роман на сајту www.agora-books.co.rs
  3. ^ Врбавац, Јасмина (2007). Три и по: критике (1. изд.). Зрењанин, Нови Сад: Агора. стр. 84—85. 
  4. ^ „Владимир Пиштало – Невероватно се дешава”. Печат. Приступљено 4. 2. 2020. 
  5. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Зашто не обновимо Библиотеку на Косанчићевом венцу?”. www.rts.rs. Приступљено 2021-04-04. 
  6. ^ „Владимир Пиштало”. Српско књижевно друштво. Приступљено 4. 2. 2020. 
  7. ^ „Нинову награду добио Владимир Пиштало”. Време. Приступљено 4. 2. 2020. 
  8. ^ „Пишталу награда за Дан Народне библиотеке Србије”. Радио-телевизија Републике Српске. 28. 02. 2010. Приступљено 22. 7. 2012. 
  9. ^ Кочићево перо“ Владимиру Пишталу”. Радио-телевизија Републике Српске. 16. 7. 2012. Приступљено 16. 7. 2012. 
  10. ^ „Награда ”Меша Селимовић” припала Владимиру Пишталу”. Politika Online. Приступљено 2020-02-22. 
  11. ^ ВРЕДНО ПРИЗНАЊЕ: Владимиру Пишталу уручена награда "Тодор Манојловић" („Вечерње новости”, 11. мај 2021)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]