Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор

Владимир Путин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Владимир Путин
Putin with flag of Russia.jpg
Владимир Владимирович Путин 2015
Биографија
Датум рођења (1952-10-07)7. октобар 1952.(64 год.)
Место рођења Лењинград
 СССР
Држављанство  Русија
Религија православље
Супружник Људмила Путин (1983—2013)
Деца ћерке Катарина и Марија
Отац Владимир Спиридонович
Професија правник, војно лице
Универзитет Лењинградски Државни Универзитет
Политичка
партија
Независни
Претходно:
Јединствена Русија (2008—2012)
Јединство (1999—2001)
НДР (1995—1999)
КПСС (до 1991)
Потпис Putin signature.svg
Тренутна функција
Функцију обавља од 7. маја 2012.
Председник владе Дмитриј Медведев
Претходник Дмитриј Медведев
9. премијер Русије
8. мај 2008. — 7. мај 2012.
Председник Дмитриј Медведев
Претходник Виктор Зупков (в. д.)
Дмитриј Медведев
2. председник Русије
7. мај 2000. — 7. мај 2008.
(в. д. од 31. децембра 1999).
Председник владе Михаил Касјанов
Виктор Христенко (в. д.)
Михаил Фрадков
Виктор Зупков
Претходник Борис Јељцин
Наследник Дмитриј Медведев
5. премијер Русије
16. август 1999. — 7. мај 2000.
(в. д. од 9. августа 1999).
Председник Борис Јељцин
(до 31. децембра 1999)
Претходник Сергеј Степашин
Наследник Михаил Касјанов
29. март 1999. — 9. август 1999.
Претходник Николај Бордјужа
Наследник Сергеј Иванов
4. директор ФСБ
25. јул 1998. — 9. август 1999.
Претходник Николај Коваљов
Наследник Николај Патрушев

Владимир Владимирович Путин (рус. Влади́мир Влади́мирович Пу́тин; 7. октобар 1952, Лењинград, сада Санкт Петербург) руски је политичар и актуелни председник Руске Федерације.

За председника Руске Федерације изабран је 26. марта 2000, у првом кругу председничких избора. Од 31. децембра 1999. до 7. маја 2000. године, по декрету председника у оставци Бориса Јељцина, вршио је дужности председника Русије. За други мандат је изабран 2004. који је трајао до 7. маја 2008. када је га је на тој функцији наследио Дмитриј Медведев. Путин је изабран за други мандат на месту премијера, 8. маја 2008. На председничким изборима одржаним 4. марта 2012. победио је у првом кругу, освојивши 63,7 % гласова.[1]

Биографија

Владимир Спиридонович
Марија Ивановна
Родитељи Владимира Путина

Путин је рођен у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 7. октобра 1952. Његова мајка Марија Ивановна Путина је била радник у фабрици, а отац Владимир Спиридонович Путин је био регрутован у Совјетску морнарицу да служи на подморници почетком 1930их, а касније је служио у НКВД-у у саботерској групи током Другог светског рата.[2] Владимир Путин је имао још два брата који су рођени средином 1930их; један је умро неколико месеци након рођења, а други је подлегао дифтерији током опсаде Лењинграда. Деда Владимира Путина, Спиридон Путин, је био лични кувар Владимира Лењина и Јосифа Стаљина.[3]

Путин је у младости волео да имитира обавештајце које су у филмовима глумили глумци попут Вјачеслава Тихонова и Георгија Жижонова[4] Основну школу је уписао 1958. године и био је № 193. ученик те године. По завршетку основне школе 1966. уписује средњу хемијску школу као № 281 ученик коју је завршио 1970. године. По завршетку средње школе уписао је 1970. године Правни факултет.

Дипломирао је 1975. године, међународно право на Правном факултету Лењинградском државном универзитету, а тема димпломског рада је био Принцип најповлашћеније нације (рус. Принцип наиболее благоприятствуемой нации).[5] На универзитету је такође постао члан Комунистичке партије Совјетског Савеза и остао је њен члан све до њеног распуштања децембра 1991.[6][4]

Служба у КГБ-у

Путин као официр КГБ.

Након дипломирања, Путин је примљен у КГБ. Радио је у Директорату КГБ Лењинграда и Лењинградске области, где је упознао Сергеја Иванова.[7] Године 1975. завршио је курс КГБ-а у Окти код Лењинграда. 1977. године радио је у контра-обавештајној служби Лењинградског КГБ-а.[8] 1979. године заршава шестомесечни курс у Московској вишој школи КГБ-а а 1984. године са чином мајора студирао је постдипломске студије на КГБ институту Јуриј Андропов, где је стекао 1985. године диплому специјалисте контраобавештајне службе. У том периоду је изучавао немачки језик који течно говори.

Од 1985. до 1990. Путин је био на дужности у Дрездену, Источна Немачка. Након пада Берлинског зида, враћен је у Совјетски Савез. У Дрездену је 1989. сам одбранио зграду КГБ.[9] Путин је званично дао отказ у државној безбедности 20. августа 1991. током државног удара који је предводио КГБ против совјетског председника Михаила Горбачова. У то време имао је чин пуковника.

Политичка каријера

Почетком 1990. године Путин је радио као асистент на матичном универзитету на ком је дипломирао. У јуну 1991. је преузео место у Одсеку за међународна питања на Лењинградском државном универзитету, где је вице-ректор био Јуриј Молчанов а ректор Станислава Меркурњева. Градоначелник Лењинграда у то време је био Анатолиј Собчак, асистент на Лењиградском државном универзитету из Путинових студентских дана и његов предавач. Меркурњев је касније преложио Анатолију Собчаку да ангажује Путина као помоћника за правна питања. Маја 1990. године Собчак ангажује Путина на место саветника председника Лењинградског Градског већа.[10]

По избору Анатолиј Собчака, на место градоначелника Санкт Петербурга 12. јуна 1991. године, Путин постаје Председник Одбора за спољне послове града Санкт Петербурга чији је задатак био да као шеф комисије буде укључен за сва питања привлачење инвестиција у Санкт Петербургу, сарадње са страним компанијама и заједничка улагања. Путин је био домаћин у организацији прве берзе у Санкт Петербургу и помогао улазак неколико великих немачких компанија, међу којима је једна од првих банака са страним капиталом у Русији - БНП-Дрезднен банка. Такође је био један од организатора руско-америчких "Игара Добре Воље", када се састао са великим америчким медијиским бизнисменом Тедом Тарнером.[10]

1993. године због својих честих путовања по иностранству Собчак именује Путина за свог заменика.[11] У марту 1994. године, постављен је за првог заменика градоначелника Санкт Петербурга, задржавајући свој положај шефа Комитета за спољне односе. Дужности Путина као заменика председника Владе Санкт Петербурга, укључивали су координацију и сарадњу са регионалним телима већничке безбедности и са агенцијама за спровођење закона (полиција, Министарство одбране, Федерална служба безбедности, тужилаштво, судови и царински одбор), као и политичке и друштвене организације. Под надлежношћу Путина били Регистрација градске коморе и менаџмент градске већнице: правда, односи са јавношћу, административне агенције и хотели.[11]

1995. године постао је регионални лидер партије Наш дом - Русија.[12]

У августу 1996. године се сели у Москву где постаје члан администрације председника Бориса Јељцина. Био је шеф руске обавештајне службе ФСБ (једне од наследница КГБ) од јула 1998. до августа 1999. године, а такође је радио као секретар у служби безбедности од марта до августа 1999. године.

Први пут премијер (1999)

Путина је Борис Јељцин поставио на место премијера у Влади Русије у августу 1999. године. Путин је постао пети руски премијер у мање од 18 месеци. Тада нико није очекивао да ће, јавности непознати, Путин на том месту остати дуже од његових претходника. Јељцинов главни опонент градоначелник Москве Јуриј Лушков и бивши премијер Јевгениј Примаков, су већ били у кампањи за председничке изборе. Тада нико није могао претпоставити да ће већ у септембру Путин постати најпопуларнији политичар у Русији. Иако није члан ни једне партије, Путин је подржао партију Јединство која је на изборима за Думу у децембру 1999. године освојила највећи број гласова.

Индекс раста руске економије од распада СССР-а до данас.

Први пут председник

Борис Јељцин је 31. децембра 1999. године неочекивано поднео оставку и именовао Путина за привременог председника. Председнички избори су одржани 26. маја 2000, а Путин је победио у првом кругу, када је остварио убедљиву победу са 52,94 % победивши у већини гувернија осим у Чеченији. У неким гувернијама Путин је освојио и преко 80% гласова. После истека свог првог мандата Путин се поново кандидовао на изборима 2004. године и победио са 71,34 % гласова.

Путиново обнављање Русије

Владимир Путин радио је на препороду Русије, за време његове власти економија Русија расла је у просеку за 7% сваке године. Путин је радио и на учвршћивању централне власти у свим гувернијама. Тако је смањио ризик од отцепљења далеких области побуњених сепаратистичким осећањима.

Други пут премијер (2008)

Владимир Путин са Димитријем Медведевим.

По завршетку свог другог мандата 2008. године Путин је подржао Дмитрија Медведева на изборима, притом је рекао да намерава да задржи важну политичку улогу у држави (уз додатак да ће то урадити само ако Медведев победи на изборима). После победе Медведева, Путин је изабран за премијера у новој влади. Он је 2008. прихватио да постане председник Јединствене Русије, владајуће странке у Русији.

Други пут председник (2012)

Владимир Путин је изабран за председника на изборима 2012. Наследио је Дмитрија Медведева који је њега након инаугурације наследио на месту премијера.

Популарност

Владимир Путин је први носилац Ордена Републике Србије на великој огрлици.

Путин ужива популараност широм Русије и у многим државама света, нарочито у земљама у развоју [13], а у Русији он се сматра симболом оживљеног патриотизма.[14]

У многим земљама са већински православним становништвом Путин се цени због својих дела учињених на рехабилитацији положаја православне цркве у Русији.

Путин је популаран и у Србији, Републици Српској и Црној Гори због принципијелног става Русије у одбрани суверенитета Србије. Он је проглашен за почасног грађанина више српских градова: Новог Сада, Сомбора, Врњачке Бање, Рашке, Апатина, Врбаса, Пожаревца, Љубовије, Оџака, Свилајнца и Лознице.[15]

Године 2007. проглашен је за „личност године“ у избору америчког часописа „Тајм“.[16]

У очекивању посете Владимира Путина Републици Србији 2007. године, у својству председника Руске Федерације, тадашњи патријарх СПЦ Павле је предложио, а Свети архијерејски синод прихватио, да се Владимиру Путину додели највише црквено одликовање, Орден Светог Саве првог реда, у знак дубоке захвалности за љубав према тој цркви и за драгоцену подршку у настојању да Косово и Метохија остану у саставу Републике Србије. Овај орден је Владимиру Путину уручио патријарх Иринеј у Храму Светог Саве, 23. марта 2011. године.

Одликован је и Орденом Републике Србије Првог степена. Орден му је свечано уручен 16. октобра 2014. године, приликом државне посете Републици Србији, поводом 70 година од ослобођења Београда и 100 година од почетка Првог светског рата.[17][18]

Путин је вешт и у џудоу, Токио 2000.

Приватни живот

Био је ожењен Људмилом Путин са којом има две кћерке. Развели су се у јуну 2013. Верник је Руске православне цркве и често истиче заслуге своје мајке за своје верско опредељење.[19][20] Тренира бокс, самбо и џудо (црни појас 6. дан) и бави се скијањем. Воли животиње и има женку црног лабрадора ретривера звану Кони (Полгрејв).

Галерија

Види још

Референце

  1. “Путин победио на изборима”, Глас јавности (5. март 2012)
  2. New York Times
  3. Baker & Glasser (2005). стр. 40.
  4. 4,0 4,1 „{От Первого Лица}”. Kremlin.ru. Приступљено 6. 3. 2012. 
  5. Jack (2004). стр. 57.
  6. „{ПУТИН Владимир Владимирович”. Anticompromat.ru. Архивирано из оригинала на датум 19. 7. 2006. Приступљено 6. 3. 2012. 
  7. [https://web.archive.org/web/20070220082437/http://www.anticompromat.ru/ivanov01/ivan01bio.html ИВАНОВ Сергей Борисович - anticompromat.ru
  8. „АИФ: Владимир Путин объяснил свои амбиции на президентство”. Архивирано из оригинала на датум 27. 5. 2012. 
  9. Путин сам одбранио зграду КГБ после пада Берлинског зида („Вечерње новости“, 23. август 2013)
  10. 10,0 10,1 • Газета. Ru: Биография Владимира Владимировича Путина
  11. 11,0 11,1 [1][2]
  12. Владимир Владимирович Путин km.ru
  13. „Obama Rockets to Top of Poll on Global Leaders”. World Public Opinion. 12. 6. 2009. Приступљено 6. 3. 2012. 
  14. Schaaf, Matthew. „Vlad the Great”. New Statesman. Приступљено 6. 3. 2012. 
  15. Ekipa „Novosti“ (19. 10. 2011). „Putin iz našeg sokaka | Reportaže”. Novosti.rs. Приступљено 6. 3. 2012. 
  16. Follow TIME Facebook Twitter Google + Tumblr. „Person of the Year 2007”. TIME. Приступљено 6. 3. 2012. 
  17. Николић одликовао Путина и државнике још 11 земаља : Политика : ПОЛИТИКА
  18. Путин: Ово је орден за Русију
  19. WDR 2: Руско Бадње вече, 6. јануара 2007.
  20. Die neue Epoche, Online: Божић у Москви, 7. јануара 2007.

Литература

Спољашње везе


Претходник:
Сергеј Степашин
премијер Русије
Наследник:
Михаил Касјанов
Претходник:
Борис Јељцин
председник Русије Наследник:
Дмитриј Медведев
Претходник:
Виктор Зупков
премијер Русије Наследник:
Дмитриј Медведев
Претходник:
Дмитриј Медведев
председник Русије Наследник:
садашњи