Владичанска држава

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Владичанске државе у саставу Светог римског царства око 1780. године

Владичанска држава (нем. Bischofsstaat) је хијерократски облик државне власти,[1] у коме се на челу државе налази свештено лице које је носилац епископског (владичанског) чина. У политичкој теорији, појам владичанске државе се употребљава као ознака за политички ентитет који је уређен као специфична монархија, на челу са изборним или наследним монархом који је уједно и носилац владичанског чина, у одговарајућем јерархијском степену (епископ, архиепископ, митрополит).

Прве владичанске државе развиле су се током средњег века,[2] када су поједини епископи, поред духовне власти у својим епископијама, почели да добијају и световна овлашћења на одређеним територијама, које су се временом развиле у посебне феудалне ентитете са елементима државности. Тај процес је био посебно изражен у немачким областима Светог римског царства. Уз подршку царске власти, на тим просторима је настало неколико великих и већи број мањих владичанских држава, које су опстале све до почетка 19. века, када су укинуте, након чега су њихове територије подељене између суседних световних држава.

Владичанска држава Црна Гора[уреди]

Владика Петар II Петровић Његош, последњи владар Црне Горе као владичанске државе (1830-1851)

У историји српског народа, најпознатији пример за ову врсту државне власти је владичанска држава Црна Гора, која је постојала од краја 17. века, до успостављања редовне световне власти 1852. године.[3]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]