Владичанска држава

Владичанске државе у саставу Светог римског царства око 1780. године

Владичанска држава (нем. Bischofsstaat) је хијерократски облик државне власти, у коме се на челу државе налази свештено лице које је носилац епископског (владичанског) чина. У политичкој теорији, појам владичанске државе се употребљава као ознака за политички ентитет који је уређен као специфична монархија, на челу са изборним или наследним монархом који је уједно и носилац владичанског чина, у одговарајућем јерархијском степену (епископ, архиепископ, митрополит).

Прве владичанске државе развиле су се током средњег века, када су поједини епископи, поред духовне власти у својим епископијама, почели да добијају и световна овлашћења на одређеним територијама, које су се временом развиле у посебне феудалне ентитете са елементима државности. Тај процес је био посебно изражен у немачким областима Светог римског царства. Уз подршку царске власти, на тим просторима је настало неколико великих и већи број мањих владичанских држава, које су опстале све до почетка 19. века, када су укинуте, након чега су њихове територије подељене између суседних световних држава.

Владичанска држава Црна Гора

Владика Петар II Петровић Његош, последњи владар Црне Горе као владичанске државе (1830-1851)

Главни чланак: Црна Гора (1697-1852)

У историји српског народа, најпознатији пример за ову врсту државне власти је владичанска држава Црна Гора, која је постојала од краја 17. века, до успостављања редовне световне власти 1852. године.

Види још

• Држава
• Облик државе
• Облик владавине
• Теократија

Литература

• Kuljić, Todor (1994). „Hijerokratska vlast”. Sociologija: Ćasopis za sociologiju, socijalnu psihologiju i socijalnu antropologiju. 36 (2): 215—230. 
• Линч, Џозеф Х. (1999). Историја средњовековне цркве. Београд: Clio. 
• Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ.