Владичанска држава
Владичанска држава (нем. Bischofsstaat) је хијерократски облик државне власти,[1] у коме се на челу државе налази свештено лице које је носилац епископског (владичанског) чина. У политичкој теорији, појам владичанске државе се употребљава као ознака за политички ентитет који је уређен као специфична монархија, на челу са изборним или наследним монархом који је уједно и носилац владичанског чина, у одговарајућем јерархијском степену (епископ, архиепископ, митрополит).
Прве владичанске државе развиле су се током средњег века,[2] када су поједини епископи, поред духовне власти у својим епископијама, почели да добијају и световна овлашћења на одређеним територијама, које су се временом развиле у посебне феудалне ентитете са елементима државности. Тај процес је био посебно изражен у немачким областима Светог римског царства. Уз подршку царске власти, на тим просторима је настало неколико великих и већи број мањих владичанских држава, које су опстале све до почетка 19. века, када су укинуте, након чега су њихове територије подељене између суседних световних држава.
Владичанска држава Црна Гора[уреди | уреди извор]
У историји српског народа, најпознатији пример за ову врсту државне власти је владичанска држава Црна Гора, која је постојала од краја 17. века, до успостављања редовне световне власти 1852. године.[3]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Kuljić 1994, стр. 215-230.
- ^ Линч 1999.
- ^ Љушић 2001.
Литература[уреди | уреди извор]
- Kuljić, Todor (1994). „Hijerokratska vlast”. Sociologija: Ćasopis za sociologiju, socijalnu psihologiju i socijalnu antropologiju. 36 (2): 215—230.
- Линч, Џозеф Х. (1999). Историја средњовековне цркве. Београд: Clio.
- Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ.