Владо Черноземски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Владо Черноземски
Cernozemski ustaska uniforma.jpg
Владо Черноземски у усташкој униформи 1934. године.
Датум рођења (1897-10-19)19. октобар 1897.
Место рођења Велинград
 Кнежевина Бугарска
Датум смрти 9. октобар 1934.(1934-10-09) (36 год.)
Место смрти Марсељ
 Француска

Владо Георгијев Черноземски (19. октобар 1897, село Каменица код Велинграда, Бугарска - 9. октобар 1934, Марсељ, Француска), рођен као Величко Димитров Керин, био је бугарски[1][2][3][4][5][6][7][8][9] и македонски[10] терориста, припадник ВМРО-а. Черноземски је 9. октобра 1934. убио југословенског краља Александра I и министра спољних послова Француске Луја Бартуа.

Биографија[уреди]

Черноземски је рођен у селу Каменица (данас део града Велинграда). У ВМРО је ступио 1922. Након убиства Дима Хаџидимова, бугарског народног посланика из редова Бугарске комунистичке партије 1924, осуђен је на смрт 1928, али је амнестиран 1932. Такође је убио члана ВМРО-а 1930.

Крајем августа 1934. године, на позив Анта Павелића, Черноземски врши обуку усташа за атентат на краља Александра у логору Јанка Пуста и Нађ Кањижа. Након обуке избрана су још тројица атентатора: Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил, који су са лажним пасошима ушли у Француску. Дана 9. октобра 1934. у Марсељу[11] Черноземски је убио југословенског краља Александра I и смртно ранио министра спољних послова Француске Луја Бартуа. У гужви која је уследила, Черноземског је мачем оборио француски полицајац, а затим су га погођеног са више метака у тело на смрт претукли окупљени грађани. Пребачен је у канцеларију марсељске службе безбедности, где је и умро, не изговоривши ни једну реч. Код њега је пронађен чехословачки пасош на име Петар Келеман, два пиштоља, маузер C96 калибра 7,62 mm и валтер, две бомбе, бусола и 1.700 франака. Пасош је издао чехословачки конзулат у Загребу. Черноземски је имао на десној руци истетовирану мртвачку главу и две укрштене кости, а изнад четири слова, ћирилицом, ВМРО.

Након Марсељског атентата, многи Македонци, Албанци и Хрвати су сматрали Черноземског за хероја који је устао против тираније.[12] Тајно је сахрањен на непознатом месту.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. * Istoricheski pregled, Books 1-6, Bŭlgarsko istorichesko druzhestvo, Institut za istoria (Bŭlgarska akademia na naukite), (1987). стр. 49.
  2. Banac (1988). стр. 326.
  3. Groueff (1987)
  4. Kosta, Todorov (March 2007). Balkan Firebrand - The Autobiography of a Rebel Soldier and Statesman. Read Books. стр. 261. ISBN 978-1-4067-5375-2. 
  5. Maza, Sarah (2011). Violette Nozière: A Story of Murder in 1930s Paris. University of California Press. стр. 230. ISBN 978-0-520-94873-0. 
  6. Kurapovna, Marcia (2009). Shadows on the Mountain: The Allies, the Resistance, and the Rivalries that Doomed WWII Yugoslavia. Wiley. стр. 107. ISBN 978-0-470-61566-9. 
  7. Udovički, Jasminka; Ridgeway, James (1995). Yugoslavia's ethnic nightmare: the inside story of Europe's unfolding ordeal. Lawrence Hill Books. ISBN 978-1-55652-215-4. 
  8. Kostov, Chris (2010). Contested Ethnic Identity: The Case of Macedonian Immigrants in Toronto, 1900-1996. Peter Lang. стр. 139. ISBN 978-3-0343-0196-1. 
  9. Ridgeway, James (2000). Burn This House: The Making and Unmaking of Yugoslavia. Duke University Press. стр. 35. ISBN 0-8223-2590-X. 
  10. CROATIA 1941—1946.
  11. Rothschild (1959). стр. 277–278.
  12. Dennis Barton, Croatia 1941—1946.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

  1. Четврта седница (6. фебруар, после подне) (српски)
  2. Трећи дан суђења (српски)
  3. Четврти дан суђења (српски)
  4. Последњи дан суђења (српски)
  5. Судбине атентатора и саучесника атентата у Марсељу (српски)