Владо Черноземски

С Википедије, слободне енциклопедије
Владо Черноземски
У усташкој униформи 1934. године.
Пуно имеВеличко Димитров Керин
Датум рођења(1897-10-19)19. октобар 1897.
Место рођењасело Каменица код Велинграда
 Кнежевина Бугарска
Датум смрти9. октобар 1934.(1934-10-09) (36 год.)
Место смртиМарсељ
 Француска

Величко Димитров Керин (село Каменица, 19. октобар 1897Марсељ, 9. октобар 1934), познатији под псеудонимом Владо Георгијев Черноземски, је био бугарски[1][2][3][4][5][6][7][8][9] терориста, припадник ВМРО-а, који је 9. октобра 1934. у Марсеју убио југословенског краља Александра I и министра спољних послова Француске Луја Бартуа. Приликом атентата Величко Керин је и сам усмрћен.

Код атентатора је пронађен пасош на име Петр Келемен издат од генералног конзулата Републике Чехословачке у Загребу. Убица је имао више лажних имена: Владо шофер, Рудолф Сук, Владимир Димитров, Стјепан Димитров, Георги Стојанов, Владо Георгијев Черноземски, Величко Стојанов, Величко Георгијев.

На листи злодела имао је и убиства двојице бугарских народних посланика.[10]

Биографија[уреди | уреди извор]

Керин је рођен у селу Каменица (данас део града Велинграда). У ВМРО је ступио 1922. Након убиства Дима Хаџидимова, бугарског народног посланика из редова Бугарске комунистичке партије 1924, осуђен је на смрт 1928, али је амнестиран 1932. Такође је убио члана ВМРО-а 1930.

Као Келемен (Слика са његовог фалсификованог пасоша)

Крајем августа 1934. године, на позив Анта Павелића, Черноземски врши обуку усташа за атентат на краља Александра у логору Јанка Пуста и Нађ Кањижа. Након обуке избрана су још тројица атентатора: Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил, који су са лажним пасошима ушли у Француску, дана 9. октобра 1934. у Марсељу[11]

Марсељски атентат[уреди | уреди извор]

Тренутак када атентатор (под псеудонимом Петр Келемен) скаче на кола и убија краља Александра у Марсељу, 9. октобра 1934. у 16 сати и 20 минута

Величко Керин је убио југословенског краља Александра I и смртно ранио министра спољних послова Француске Луја Бартуа. У гужви која је уследила, Керина је мачем оборио француски поручник Жил Пиоле, а затим су га погођеног са више метака у тело на смрт претукли окупљени грађани. Пребачен је у канцеларију марсељске службе безбедности, где је и умро, не изговоривши ни једну реч. Код њега је пронађен чехословачки пасош на име Петар Келеман, два пиштоља, маузер C96 калибра 7,62 mm и валтер, две бомбе, бусола и 1.700 франака. Пасош је издао чехословачки конзулат у Загребу. Керин је имао на десној руци истетовирану мртвачку главу и две укрштене кости, а изнад четири слова, ћирилицом, ВМРО.

Тетовиран знак ВМРО на руци Черноземског

Тајно је сахрањен на непознатом месту.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ * Istoricheski pregled, Books 1-6, Bŭlgarsko istorichesko druzhestvo, Institut za istoria (Bŭlgarska akademia na naukite), (1987). стр. 49.
  2. ^ Banac 1988, стр. 326.
  3. ^ Groueff 1987.
  4. ^ Kosta, Todorov (март 2007). Balkan Firebrand - The Autobiography of a Rebel Soldier and Statesman. Read Books. стр. 261. ISBN 978-1-4067-5375-2. 
  5. ^ Maza, Sarah (2011). Violette Nozière: A Story of Murder in 1930s Paris. University of California Press. стр. 230. ISBN 978-0-520-94873-0. 
  6. ^ Kurapovna, Marcia (2009). Shadows on the Mountain: The Allies, the Resistance, and the Rivalries that Doomed WWII Yugoslavia. Wiley. стр. 107. ISBN 978-0-470-61566-9. 
  7. ^ Udovički, Jasminka; Ridgeway, James (1995). Yugoslavia's ethnic nightmare: the inside story of Europe's unfolding ordeal. Lawrence Hill Books. ISBN 978-1-55652-215-4. 
  8. ^ Kostov, Chris (2010). Contested Ethnic Identity: The Case of Macedonian Immigrants in Toronto, 1900-1996. Peter Lang. стр. 139. ISBN 978-3-0343-0196-1. 
  9. ^ Ridgeway, James (2000). Burn This House: The Making and Unmaking of Yugoslavia. Duke University Press. стр. 35. ISBN 978-0-8223-2590-1. 
  10. ^ „Александар први - краљ Југославије : 1918-1934 / аутор изложбе и каталога Митар Тодоровић. - Београд : Архив Србије и Црне Горе, 2006”. Архивирано из оригинала 27. 06. 2019. г. Приступљено 02. 07. 2017. 
  11. ^ Rothschild 1959, стр. 277–278.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  1. Четврта седница (6. фебруар, после подне) (језик: српски)
  2. Трећи дан суђења (језик: српски)
  3. Четврти дан суђења (језик: српски)
  4. Последњи дан суђења (језик: српски)
  5. Судбине атентатора и саучесника атентата у Марсељу (језик: српски)