Влад Цепеш III

Из Википедије, слободне енциклопедије
Влад Дракула
Vlad Tepes 002.jpg
Влад Цепеш III - Дракула
Пуно име Влад III Драцулеа
Датум рођења 1431.
Место рођења Сегешвар
Краљевина Угарска
Датум смрти 1476.
Место смрти непознато
Влашка
Династија Дракулести
Отац Влад II Дракул
Мајка Василиса Молдавска
Потомство Mihnea cel Rău
Период 1448, 1456.–1462, 1476.
House of Draculesti Arms.svg
Потпис.

Владислав III (рум. Vladislaus III Drakulya), кнез и војвода Влашки, познат и као Влад Цепеш (рум. Vlad Ţepeş — Влад Набијач) или Влад Дракула, био је влашки војвода, који је владао Влашком у три наврата: 1448, 1456—1462. и 1476. године. Познат је по томе што је током своје владавине наводно спроводио сурове методе у одбрани од османских освајања, нарочито набијањем на колац, пре свега османлијских заробљеника и њихових помагача. Такође је познат и као инспирација за име вампира у роману Дракула ирског књижевника Брема Стокера.[1]

Његов отац, Влад II Дракул је био члан Реда Змаја, који је основан да заштити хришћанство у Источној Европи. Влад је поштован као народни херој у Влашкој[2], као и у другим деловима Европе због заштите хришћанске популације северно и јужно од Дунава. Значајан број обичног народа и осталих бојара (племића) преселио се северно од Дунава до Влашке и препознали су га као лидера у одбрани од Османлија.[3]

Име[уреди]

Споменик у родном Сегешвару.

Током свог живота, Влад је писао своје име у латинским документима као Wladislaus Dragwlya, vaivoda partium Transalpinarum (1475).[4]

На румунском је наследио патроним Dragwlya (или Dragkwlya)[4] Dragulea, Dragolea, Drăculea[5] што је деминутив од епитета Дракул који је у имену носио његов отац Влад II, који је примљен 1431. као члан Реда Змаја. На модерном румунском језику Драгон се чита Drac (од латински Draco). Касније се придодао наставак ул па је Влад II постао познат као Влад Дракул, или Влад Драгон (Влад Змај). Реч Drac на румунском има значење за ђавола, што је касније довело до погрешних тумачења како је Влад заправо био ђаво.

Надимак Влад Набијач се везује за сурове методе набијањем на колац противника, али му је додељен постхумно, спомиње се тек негде око 1550.[4] Пре тога, међутим, био је познат као Kazıklı Bey (Казика беј) како су га називали у Османском царству.[6]

Младост и породица[уреди]

Рођен је 1431. у тврђави Сигишоара у Трансилванији. Отац му је био Влад II Дракул, а мајка молдавска принцеза Снежана.[7] Имао је старијег брата Мирчу и млађег полубрата Радуа. Исте године када је рођен, његовог оца је у Нирнбергу немачки цар и угарски краљ Жигмунд Луксембуршки увео у војни крсташки Ред Змаја чиме је стекао надимак Дракул-Змај.[8] Поверен му је задатак борбе с Османлијама на граници Трансилваније и Влашке.[9] Влад Дракул је 1436. збацио Александруа Алдеу са престола Влашке и постао влашки кнез. Када се учврстио на престолу видео је да се равнотежа снага мења у корист османског султана Мурата II. Склопио је са Турцима савез против Жигмунда. Године 1438. је учествовао са Османлијама у нападу на Трансилванију, а пратили су га синови Дракула и Мирча. У том походу је често спашавао хришћане од турског заробљеништва и то је довело до тога да Османлије посумњају у његову оданост. Влад II и његови синови Влад III и Раду су приликом посета Мурату 1444. заробљени. Након краткотрајног заточеништва Влад II се заклео на верност султану и као доказ оданости оставио своје синове као таоце.[10]

Друга супруга Влада III Дракуле је била Илона Силађи из Трансилваније, са њом је имао двојицу синова.[11][12]

Талац Османског царства[уреди]

Влад III и његов млађи полубрат Раду су послани у Егригиз у Малој Азији и стављени у кућни притвор. Тамо су научили турски језик,[3] а Дракула је, наводно посматрајући турске методе мучења, и сам развио јак осећај за окрутност. Насупрот слепој послушности свог полубрата који је прихватио ислам, Дракула је уливао страх својим чуварима својом непопустљивошћу, иако је често био бичеван и мучен.[13] У међувремену, његов отац Влад II се вратио на влашки престо и обновио своју претходну заклетву припадника Реда Змаја. Иако оклевајући, придружио се борби против Османлија, а заклетве дате османском султану разрешио га је папа. Његов син Мирча је активно учествовао у великом крсташком походу 1443. у којем је Османлијама отета тврђава Ђурђу. Међутим, поход на Варну 1444, иако је дошао до Црног мора, завршио је као потпуни неуспех. Дракул и Мирча су оптуживали вођу похода Јаноша Хуњадија (јул. Сибињанин Јанко) за пораз и он је осуђен на смрт, али је због ранијих заслуга помилован. Хуњадијеве присталице су 1447. убиле Влада II Дракулу,[14] а Мирчу су ослепели и живог закопали. После смрти Влада II Османлије су желеле да врате Влада III у Влашку и да подрже његов повратак на престо у нади да ће остати њихов савезник.

Владавина[уреди]

Влад Цепеш и турски изасланици.

Влад III је успео да побегне из логора османске војске и да побегне код ујака принца Богдана II, владара Молдавије са чијим сином Стефаном наставља образовање у манастиру Сучава. Убрзо је уверио Јаноша Хуњадија у своју одлучност у супростваљању османском напредовању и уз његову помоћ се вратио на престо Влашке. Ступивши на престо, Влад III је започео са преуређивањем спољне и унутрашње политике. Познат је по свом ослањању на обичан народ и народну милицију, која је чинила главнину његове војске. Извршио је реформу Влашке у корист народа, а на штету бојара, поделом земље и права. Укинуо је феудалну обавезу и дао статус слободних војника, свима који су били спремни да се по позиву прикључе народној милицији и борби против Османлија. Практиковао је изненадне и ноћне нападе, а у једном таквом походу на табор османске војске, замало му је утекао и сам султан Мехмед II.[15] Наводно, након тог ноћног упада, Мехмед II се повукао са својом војском, заплашен својом замало погибијом, као и шумом османских војника набијених на колац - све што је преостало од претходног османског похода. Након тог успеха, Влад III је постао пуноправни члан Реда "Змајева" уз додатак Дракул, али ће се и надаље потписивати као Vladislaus Drakulya.

Влад III је одбијао да носи круну, већ је као симбол власти носио капу — црну шубару са брошем (заправо прстен са црвеним рубином на златној осмокракој звезди, са бисерима на крацима, кроз који су била провучена орлова пера и на тај начин би био закачен о шубару). Том прстену, али и драгом камену су приписивана посебна својства, јер је поседовао редак облик шестокраког астеризма, ао пореклу испредане легенде. У случајевима одсуства Влада III, капа би била постављена на стуб на средини трга, а случају његове смрти била би дата његовом од народа изабраном наследнику. Овај симбол влашке власти биће последњи пут виђен на портрету Михајла Храброг (Михај Витеазул), кнеза Влашког (1593-1601).

Легенда о његовој праведности и борби против Османлија, и даље је жива у предању народа Горја и Банат а (у садашњој Румунији и Војводини), насупрот медијским причама о вампиризму и окрутности.[16] То предање и народне легенде, популарисаће касније Николај Чаушеску (председник Румуније, 1965-1989) и сам рођен у Влашком горју, у покушају да оправда и учврсти своју владавину.

Смрт[уреди]

Постоји неколико варијаната приче о смрти Влада III. Најраширеније је веровање да је погинуо децембра 1476.[17] године у борби против Османског царства у близини Букурешта. Друга верзија је да су га убили нелојални влашки бојари, баш пре него што је победио Османлије на бојном пољу, или у лову. Постоје такође и тврдње да је пао у боју, окружен телима својих верних молдавских телохранитеља (јединице које му је позајмио кнез Стефан III Молдавски остале су са Владом након што се Стефан Батори вратио у Трансилванију). Други пак тврде да је Влада у тренутку тријумфа убио један од његових људи. Једина неоспорна чињеница јесте да су Османлије одсекли Владу главу и послали је у Истанбул сачувану у меду, где ју је султан приказивао на коцу као доказ да је "Казика беј" коначно мртав.[17]

Претпоставља се да је сахрањен у близини манастира Комана (округ Ђурђу) који је основао управо Влад III 1461.[18] Већина румунских историчара сматрају да се ту налази његова вечна кућа.[19]

Име Влада Цепеша налази се и на списку дародаваца манастира Хиландара на Светој Гори.[20]

Замак Бран[уреди]

Иако не постоји никакав доказ да је Влад Цепеш икада крочио ногом у Бран, овај замак се рекламира и као „Дракулин замак“,[21] под изговором да је управо Бран послужио као инспирација Брему Стокеру за писање романа Дракула, те да је овај замак описан у роману као дом фиктивног грофа вампира.[22] Међутим, не постоје никакви докази да је Стокер уопште знао за постојање замка Бран, а име замка не помиње се нигде у роману.

У замку Бран налази се и поставка везана за историјску личност Влада Цепеша, као и за Стокеровог грофа Дракулу, и мада је поставка о Цепешу оправдана изузетним историјским значајем ове личности за просторе Влашке и Трансилваније, поставка везана за Стокеровог фиктивног вампира служи чисто као маркетиншки мамац за стране туристе.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Никола Александар од Влашке
 
 
 
 
 
 
 
8. Раду I од Влашке
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Clara Dobokai
 
 
 
 
 
 
 
4. Мирча I од Влашке
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Kalinikia
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Влад II Дракул
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Влад Цепеш III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Галерија слика[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Vlad III”. Encyclopædia Britannica Online. 2010. Приступљено 26. 5. 2010. 
  2. Румуни си први пут поменути тек 1521. у брашовском писму (писмо бојара Нјакшуја)
  3. 3,0 3,1 Florescu, Radu R.; McNally, Raymond T. (1989). Dracula, Prince of Many Faces: His Life and His Times. Little, Brown and Company. ISBN 978-0-316-28655-8. 
  4. 4,0 4,1 4,2 Anuarul Institutului de Istorie Cluj-Napoca, no. 35, Institutul de Istorie din Cluj, Editura Academiei, 1996, pp. 29–34.
  5. Stoicescu (1976). стр. 154.
  6. Axinte, Dracula: Between myth and reality 
  7. The British Chronicles, Volumul 2 de David Hughes
  8. John Akeroyd, "The Historical Dracula: Monster or Machiavellian Prince?" History Ireland 17/2 (Mar.-Apr. 2009): 23.
  9. John Akeroyd, "The Historical Dracula: Monster or Machiavellian Prince?" History Ireland 17/2 (Mar.-Apr. 2009): 23
  10. „Grof Drakula Vlad Cepeš”. znanje.org. Приступљено 17. 2. 2015. 
  11. Porter, Ray. The Historical Dracula. 1992
  12. Geringer, Joseph. Vlad the Impaler. 2008
  13. Tahsin Gemil, Românii și otomanii în secolele XIV-XVI, Editura Academiei Române, 1991
  14. Harmening (1983)
  15. Babinger, Franz (1978). Mehmed the Conqeror - And his Time. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-09900-2. 
  16. „Биографија Влада III Цепеша”. Приступљено 17. 2. 2015. 
  17. 17,0 17,1 'Vlad Tepes - The Historical Dracula' (енглески)
  18. Rezachevici, Constantin (2002). The tomb of Vlad Tepes: the most probable hypothesis. Journal of Dracula Studies, Number 4. [1]
  19. Constantin Rezachevici, Unde a fost mormântul lui Vlad Tepes? (II), Magazin Istoric, nr.3, (2002). стр. 41)
  20. „Дракулин гроб пронађен у Италији?”. РТС. 14. 6. 2014. Приступљено 2. 2. 2017. 
  21. „Дракулин замак - веб сајт који је први повезао замак Бран са Цепешом”. draculascastle.com. 7. 11. 2008. Приступљено 17. 2. 2015. 
  22. Wilkinson, William. „Account of the Principalities of Wallachia and Moldavia: With Various Political Observations Relating to Them by William Wilkinson - Reviews, Discussion, Bookclubs, Lists”. Goodreads.com. Приступљено 17. 8. 2012. 

Литература[уреди]

  • Babinger, Franz (1978). Mehmed the Conqeror - And his Time. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-09900-2. 
  • Harmening, Dieter (1983). Der Anfang von Dracula. Zur Geschichte von Geschichten. Königshausen+Neumann. ISBN 978-3-88479-144-8. 
  • Stoicescu, Nicolae (1976). Vlad Țepeș (на језику: Romanian). Editura Academiei Republicii Socialiste România. стр. 154. 
  • Transylvanian Review. 5. Romanian Cultural Foundation. 1996. стр. 107. 
  • Florescu, Radu R.; McNally, Raymond T. (1989). Dracula, Prince of Many Faces: His Life and His Times. Little, Brown and Company. ISBN 978-0-316-28655-8. 
  • Ștefan Andreescu - Vlad Țepeș (Dracula). Între legendă și adevăr istoric.
  • Denis Buican - Dracula și avatarurile sale, Bucuresti, Scripta, 1993.
  • Denis Buican- Metamorfozele lui Dracula, Bucuresti, Scripta, 1996.
  • Neagu Djuvara -De la Vlad Țepeș la Dracula Vampirul, Editura Humanitas. ISBN 978-973-50-0438-5.
  • Florin Andreescu - România - Vlad Țepeș - Dracula, Editura Ad Libri
  • Ileana Toma - Singurătatea lui Vlad Țepeș, Editura Didactică și Pedagogică, 2001.
  • Florin Șperlea - De la Vlad Țepeș la Ceaușescu, Editura Corint, 2001.
  • Emil Stoian - Vlad Țepeș - mit și realitate istorică, Editura Albatros
  • Radu Florescu - The Life and Times of the Historical Dracula, curs de istorie, 1988, Boston College
  • Nicolae Stoicescu: Vlad Țepeș. Bukarest 1976 (engl. Ausgabe 1978: Vlad Țepeș : prince of Walachia) [Beides nur noch antiquarisch]
  • Dieter Harmening: Der Anfang von Dracula. Zur Geschichte von Geschichten, 1983.
  • Cazacu, Matei (2004). Histoire du prince Dracula. Paris-Genève, Droz, (1988) et Taillandier. ISBN 978-2-84734-143-0. 
  • Matei Cazacu: L’Histoire du Prince Dracula en Europe centrale et orientale (XVe siècle), 1988.
  • Buican (Denis): Dracula de Vlad l'Empaleur à Staline et Ceaușescu, La Garenne-Colombes, Éditions de l'Espace européen, 1991.
  • Ralf-Peter Märtin (1993). Dracula. Das Leben des Fürsten Vlad Țepeș. Fischer, Frankfurt am Main 2. ISBN 978-3-596-10330-0. 
  • V. Mărculeț, A.V. Ștefănescu, S. Ion, Gherghina Boda, G. Marcu, M. Chiriac, Elena-Gabriela Maximciuc, I. Mărculeț, S. Stoica, Dicționarul domnilor Țării Românești și ai Moldovei, Ed. Meronia, București, 2009.
  • Denis Buican : Les Métamorphoses de Dracula. L'histoire et la légende, Paris, Le Félin, 1993.
  • Kurt W. Trptow: VladIII. Dracula, The Life and the Times of the historical Dracula, Center for Romanian Studies. ISBN 978-973-98392-2-8 . 2000
  • Academia Româna (Académie Roumaine): Istoria Românilor vol.IV (Histoire des Roumains), Bucarest, Editura Enciclopedicǎ, 2001.
  • Nouzille, Jean (2004). La moldavie - Histoire tragique d'une région européenne. Paris, Ed. Belier. ISBN 978-2-9520012-1-2. 
  • Constantin Dobrila : Entre Dracula et Ceaucescu. La tyrannie chez les Roumains, Bucarest, Institut culturel roumain, 2006.
  • Dracula.Woiwode und Vampir. hsg. von Wilfried Seipel, Ausstellung. Kunsthistorisches Museum, Sammlungen Schloss Ambras, bearbeitet von Margot Rauch, Alfred Auer, Veronika Sandbichler, Katharina Seidl, Thomas Kuster. Innsbruck. 2008. ISBN 978-3-85497-139-9.
  • Kroner, Michael (2005). Dracula. Wahrheit, Mythos und Vampirgeschäft. Johannis Reeg Verlag, Heilbronn. ISBN 978-3-937320-33-5. 
  • Rezachevici, Constantin (2002). „The tomb of Vlad Tepes: the most probable hypothesis”. Journal of Dracula Studies, Number 4. 

Спољашње везе[уреди]