Властимир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили лично име, погледајте чланак Властимир (име).
Властимир
Portret kneza Vlastimira v1.png
Датум рођења пре 805. ?
Датум смрти око 851.
Место смрти Србија
Династија Властимировићи
Отац Просигој
Потомство Мутимир
Стројимир
Гојник
Период 830851.[1]
Претходник Просигој
Наследник Мутимир
Родослов лозе Властимировић

Властимир (Βλαστίμηρος, до око 851)[2] је први српски кнез (архонт) о коме имамо више података у историјским изворима. По њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи. Средином IX века дошао у сукоб са Бугарима које је предводио Пресијам (836852), а који су покушали да потчине себи Србију. Властимир је у трогодишњем рату успео да одбије нападе Бугара и сачува српску самосталност.[3] Према писању Константинa VII Порфирогенитa после смрти архонта Властимира власт су наследила његова три сина: Мутимир (Μουντιμηρος), Стројимир (Στροίμηρος) и Гојник (Γοίνικος) и тада се појавио архонт Бугара Михаило Борис који је желео да се освети за пораз Пресијама.[4] Кнез Борис Михаило је владао Бугарском од 852. Због овог записа Константина VII Порфирогенитa се верује да је 852. српски кнез Властимир већ био мртав.[5]

Порекло и породица[уреди]

Властимир је припадао владарској породици чији су представници владали Србима у доба сеобе на Балканско полуострво. Према Порфирогениту његов отац је вероватно био његов претходник на положају кнеза Просигој.[6] Ипак, не може се са сигурноћшу тврдити да је он био директни мушки потомак кнеза који је довео Србе на Балканско полуострво.[7][8] Властимир је имао, из брака са непознатом супругом, барем три сина (Мутимир, Стројимир и Гојник) и једну ћерку (коју је удао за жупана Травуније Крајину), коме је дао и титулу „архонта” према Константину VII Порфирогениту.

Владавина[уреди]

Односи са Византијом[уреди]

Врховна византијска власт у Србији није била јака, вероватно се огледала у држању гарнизона у важнијим тврђавама, плаћању симболичног пореза, а можда и у слању помоћних војних одреда цару. Стварну управу у српској држави вршио је српски владар преко локалних управника, жупана, а подржан од војске.

Србија у доба Властимира.

Теза Станоја Станојевића о побуни[уреди]

При крају Властимировог живота у Србији долази до стварања антивизантијског блока међу представницима народа на чијем челу је свакако стајао многобожачки елемент који је најјаче осећао византијску власт. Као последица овога долази до организовања побуне на чије чело је стао кнез Властимир. Из Србије су протерани хришћански мисионари и војне посаде чиме је практично стечена независност. Византија је била заузета на другим странама (нападом Бугара превасходно) тако да није могла да предузме ништа озбиљније против Србије, на шта су Срби вероватно и рачунали када су подизали устанак. У прилог овоме иде и чињеница да је гусарење у Јадрану појачано, поготово од стране Срба из Неретвљанске области, средином IX века када се смешта антивизантијски покрет у Србији. Бугари, који су нешто пре Срба основали независну државу, видели су у Србији претњу њиховом циљу да себи потчине све Словене на Балкану, што је могло довести до сукоба.

Теза Тибора Живковића о савезништву[уреди]

Односи између Бугара и Византије били су регулисани тридесетогодишњим миром који је закључен 815. или 816. године и који се крајем Властимирове владавине ближио свом крају. Бугарски хан Пресијам је по истеку тог уговора (око 846) напао Византију, сматрајући да Царство није способно да се брани, пошто се на његовом челу налазио петогодишњи Михајло III (842867) уместо кога су владали царица-мајка Теодора и цезар Варда. Међутим Пресијам је преценио или своје снаге или одбрамбрену моћ Византије, пошто се сам сукоб окончао без икаквог видног успеха. Иако за то нема потврда или индиција у историјским изворима, постоје претпоставке да се првобитна Србија активно укључила у сукоб на страни Византије, што је могло изазвати реакцију Бугара.

Рат са Бугарима[уреди]

У време Властимирове владавине, Бугари су напали Србију. Мотиви за рат нису познати и данас се тумаче на два начина:

  • Властимирово одбацивање византијске врховне власти, што је покренуло Бугаре да покушају да прошире своју власт са осталих Словена и на Србе[9]
  • Властимирово савезништво и помоћ Византији током њиховог рата око 846. године[7]

Није потпуно извесно у ком делу Пресијамове владавине између 836. и 852. се догодио тај рат. Константин VII Порфирогенит је записао да је рат трајао 3 године. Трогодишњи покушаји Пресијама да потчини Србе завршили су се неуспехом, а према писању Константина VII Порфирогенита у њима је бугарски владар изгубио већину своје војске. Срби су тако одбранили своју државу и зауставили први познати напад Бугара. У том успеху значај је могло имати и то што су се бранили у својим шумама или на својим планинама. Трогодишњи рат у коме је бугарски владар изгубио много војника говори о значајној војсци коју је кнез Властимир могао да сакупи, али и о учвршћењу средишње државне власти у Србији средином IX века.

Унутрашња политика[уреди]

Иако је можда само номинално признавао врховну власт византијског цара, претпоставља се да је Властимир у својим рукама држао врховну власт над свим областима Србије, тј. владао је као de facto суверен владар, и њему су били подређени нижи управници (жупани и други) осталих српских области. Познато је да је једну своју ћерку удао за жупана Травуније Крајину, сина Белојевог.[10] У то време забележено је значајно гусарење у Јадрану, поготово од стране Срба из Неретвљанске области, средином IX века.

После Властимирове смрти власт прелази на тројицу његових синова:

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Живковић (2006). стр. 11-20.
  2. Логос (2016). стр. 67. Није могуће поуздано одредити када је у првој половини IX века почео да влада, али је вероватно владао до око 851.
  3. ВИИНЈ, II (1959). стр. 50-51.
  4. ВИИНЈ, II (1959). стр. 51.
  5. Логос (2016). стр. 67.
  6. ВИИНЈ, II (1959). стр. 50. "Пошто je умро онај архонт Србин који je пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син a потом унук и тако редом архонти из његовог рода. После извесног броја година роди се од њих Вишеслав и од њега Радослав и од њега Просигој и од њега Властимир".
  7. 7,0 7,1 Тибор Живковић, „Портрети српских владара (IX-XII)“, Београд 2006 ISBN 86-17-13754-1
  8. Логос (2016). стр. 63. Из Порфирогенитовог детаљнијег описа за IX и X века видљиво је да власт није увек прелазила са оца на сина, али се задржавала у владарском роду. Дакле, тврдња да је власт у српској владарској породици увек прелазила са оца на сина је претеривање Порфирогенита. Цару Константину VII Порфирогениту је његов таст Роман Лакапин две деценије био савладар, а у стварности преузео власт. Зато Порфирогенит има потребу да претерије наглашавајући искључиво право сина да наследи владара и у Србији. Набрајање прва четири владара уз уопштену тврдњу о преласку власти са оца на сина доводи у сумњу његов касније детаљнији опис другачијег начина наслеђивања владара у Србији.
  9. Станоје Станојевић, „Историја Српскога Народа“, Београд 1989
  10. ВИИНЈ, II (1959). стр. 62.

Литература[уреди]

Примарни извори[уреди]

Научни радови[уреди]

Претходник:
Просигој
Кнез Србије
до око 851.

Наследник:
Мутимир