Властимир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Властимир
Portret kneza Vlastimira v1.png
Романтичарски портрет кнеза Властимира
Датум рођења пре 805. ?
Место рођења Србија
Датум смрти cca851.
Место смрти Србија
Династија Властимировићи
Отац Просигој
Потомство Мутимир, Гојник, Стројимир
Кнез (архонт) Србије
Период cca830 —– cca851.
Претходник Просигој
Наследник Мутимир

Властимир (Βλαστίμηρος, пре око 805. године — око 851. године)[1] је први српски кнез (архонт) о коме имамо више података у историјским изворима. По њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи. Средином IX века дошао у сукоб са Бугарима које је предводио Пресијам (836—852), а који су покушали да потчине себи целу Србију. Властимир је у трогодишњем рату успео да одбије нападе Бугара и сачува српску самосталност.[2] Према писању Константина VII Порфирогенита после смрти архонта Властимира власт су наследила његова три сина: Мутимир (Μουντιμηρος), Стројимир (Στροίμηρος) и Гојник (Γοίνικος) и тада се појавио архонт Бугара Михаило Борис који је желео да се освети за пораз Пресијама.[3] Кнез Борис Михаило је владао Бугарском од 852. Због овог записа Константина VII Порфирогенита се верује да је 852. српски кнез Властимир већ био мртав.[4] На почетку своје владавине је ујединио неколико српских племена[5] и цар Теофило му је признао независност.[6]

Порекло и породица[уреди]

Према Порфирогениту, византијском цару и писцу, архонт Властимир (Βλαστίμηρος) је био потомак српског владара у чије су се време у доба цара Ираклија (610 — 641) населили на Балканско полуострво.[7] Порфирогенит није знао да наведе све владара пре њега, осим тројице непосредних владара - Вишеслава, Радослава и Просигоја.[7][8] Сви ови владари су били рођаци. Вишеслав је био отац Радослава, деда Просигоја и прадеда Властимира. На тај начин је у краткој генеологији утврдио једну важну информацију о устављеном обичају наслеђивања власти код Срба у оквиру једне владарске породице.[9]

Процес наслеђивања[уреди]

Причајући о првом наследнику српског архонта који је довео Србе у делове Далмације, Порфирогенит доноси вест да га је наследио најстарији син, управо тако је и овог наследио његов син.[8][7] Иако Порфирогенит само каже да га је наследио син, без придева најстарији, овај закључак се може извести из доцнијег писања Порфирогенита српских владара из 9. века, где се као наследик Властимира помиње Мутимир, а као наследника Мутимира Прибислав (Првослав). Будући да је Порфирогенит пренео податак о српској традицији, онда је веома извесно да је наслеђивање власти са оца на најстаријег сина до цара је стигло српским извором. Другим речима, у самој средини 10. века када је Порфирогенит писао његово дело и прикупљао изворе о Србима, постојало је не само устаљено мишљење да престо наслеђује најстарији син владара, већ се управо и на тај начин вршило наслеђивање престола.[10][11]

Два века века млађи писац Поп Дукљанин на исти начин описује поступак наслеђа код Срба, иако су личности историјски непотврђени и легендарни - Свевлад, Селимир, Владин, Ратимир („Svevladus, Selimirus, Vladinus, Ratimirum”). Исто као што је писао Порфирогенит исто и Дукљанин да је престо наслеђивао најстарији син. - cui successit filius eius Selimirus in regno...,accepit regnum filius eius Vladinus...mortuus est Vladinus et regnavit pro eo Ratimirus, filius eius.[12][13]

Изгледа да се може закључити да је Властимир био потомак оног кнеза што је довео Србе на предео античке Далмације. Тако дуго владање династије несумљиво говори о стабилности не само владаревог положаја, већ и саме државне творевине успостављене још у првој половини 7. века.[13]

Владавина[уреди]

Почетак владавине[уреди]

Почетак Властимирове владавине не може да се хронолошки утврди; информација из извора пружа само појединости о релативној хронологији. У време Властимирове владавине дошло је до трогодишњег рата са Бугарима, којима је владао хан Пресијам (836 —– 852).[2][7] На основу даљег излагања Порфирогенита може се увидети да су у време владавине Пресијама Властимира наследили његови синови, тако да је крај његове владавине могао бити најкасније до 851. године.[3][7] Како су га наследили његови већ одрасли синови значило би да није кратко живео и да је дуго владао. Могло би се закључити да је владао од око 830. године до 851. године. Што би значило да је био савременик византијских царева Теофила (829 — 842) и Михаила III (842 —– 867), бугарских ханова Омуртага (814 —– 831), Маламира (831 —– 836) и Пресијама (836 —– 852), па и хрватских кнежева Мислава (пре 839. —пре 846/848) и Трпимира (после 846/848 —– после 852, најкасније до 864).[14]

Положај државе и освајања[уреди]

Србија у доба Властимира према датим изворима.

Према историчарима, Србија се највероватније простирала до Уне. Ђорђе Јанковић тврди да је 812. године закључен мир у Ахену, где је Србија проширила границе до Поуња и Динаре.[15] Исто тврди и академик А. Вукосављвић у својој анализи ДАИ, где тврди да је Србија имала границе до Уне и Динаре.[16] Северни делови данашње Босне су по Џону Фајну освојени око 845. године.[17] Према Новаковићу Рељи, Србија је сигурно већ 822. године држала Грмеч и Козару, вероватно да се простирала до Уне или чак до Купе.[18]

Љ. Јовановић и Љ. Ковачевић тврде да је око 836. године ујединио српска племена, под чиме се највероватније подразумева Конавље и Травунија,[5] међутим, Живковић је оспорио да је Властимир држао Конавље.[19] Захумље је према Џону Фајну освојио око 845. године.[17] Травунију је дао Крајини 847. или 848. године.[19] Паганија је од 823. године постала вазал Србије.[20]

Источна граница[уреди]

Према Бориславу Влајићу, западна граница Србије налазила се на реци Тимок. Познато је да су после Властимирове смрти 851. године, владала у Србији три брата у подељеним покрајинама, вероватно тако што је Мутимир управљао централном зоном земље низ сливове река Дрине и Босне; Гојник је владао западном територијом земље Србије, низ сливове река Врбаса, Уне, Глине и Коране, тј. кнежевином Доњом Србијом, и Стојимир источним кнежевинама Моравијом и Рашком.[21]

Порфирогенит на следећи начин дефинише територије кнежевине Моравије (гл. 40):

"На овој страни (Дунава), од места данашњег старог споменика, још живећег моста цара Трајана, до неправедних зликовачких Мађара, и Београда, који је три дана путовања удаљен од самог моста, у којем је кула светог и Великог Константина василеоса, a c друге стране (Београда), правцем курса реке је Сермиум, који је од Београда удаљен два дана путовања; дотле је Велика Моравија, крштена и цењена, коју Мађари пљачкају (пустоше) сваковрсно, чији првак бијаше владар свим насељеним местима".[7]

То, између осталог, упућује да је ова кнежевина Моравија била у склопу Властимирове Србије, што границу државе поставља на Трајанов мост, на реци Тимок. Ове територије највероватније су освојене након сукоба са Бугарима, пошто су Бугари 805. године, за време Крума, покорили територије Тимочана, Браничеваца и Морављана.

Док описује рат између Срба и Бугара за време Мутимира, Порфирогенит користи граничну одредницу ΕΩΣ ΤΗΣ ΡΛΣΗΣ (Еос Тис Расис)[7] за окупациону границу Србије у Бугарске, што се може транскрибовати и као "до Раса"[6] и као "до Расине"[21]. Пошто се ради о окупационој граници, права граница била би источније од ових локација, што се поклапа са идејом да је западна граница била на Тимоку.

Односи са Византијом[уреди]

Врховна византијска власт у Србији није била јака, вероватно се огледала у држању гарнизона у важнијим тврђавама, плаћању симболичног пореза, а можда и у слању помоћних војних одреда цару. Стварну управу у српској држави вршио је српски владар преко локалних управника, жупана, а подржан од војске.

Почетком 9. века Византија је спроводила веома живу спољну политику према Далмацији, а затим према непосредном залеђу где су се налазиле Србија и Хрватска. Циљ је био да се подигне ранг архонтије у тему, са седиштем у Задру, што се најкасније десило у доба цара Лава V (813—820), нешто касније 817. године.[22] Тако да је у циљу Ромеја било да се побољшају односи између српских архонта и цариградске владе. Такође није немогуће да је Византија била притиснута од стране бугарског хана Крума у раздобљу 809813. године, те су покушавали да обезбеде савезника у унутрашњости Балканског полуострва. Њихов избор морао је да буде да Србија, пошто је она била једина држава која би могла да пружи противтежу Бугарској. Почетком 9. века Византија је учврстила власт на јужним обалама Јадрана стварањем теме Драч са којом је ступила у додир са Србијом[23] Таква је Византија за време владавине цара Теофила (829 — 842), Властимировог савременика, држала снажне позиције у Драчу и у Задру и из ове две теме је могла да утиче на залеђе и српске кнежевине - Захумље, Травунију, Дукљу и саму Србију.[24]

У светлости спољнополитичких догађаја, пре свега оних који су чинили окосницу византијско-бугарских сукоба, могуће је да је српски архонт Властимир већ око 846. постао византијски савезник, када је Пресијам после тридесетогодишњем мира, отпочео непријатељства на византијских поседима на Тракији.[25]

Византија половином 9. века

Са далеко већом извесношћу може се закључити да је Властимир био српски хришћански владар и да је био у добрим односима са Византијом. На пољу политичког деловања међу срспким кнежевима тежио је политичкој превласти што се јасно види на основу положаја Травуније. У спољној политици византијску подршку коју је несумљиво имао према српским кнежевинама могао је да обезбеђује рантом улогом у византијско-бугарском рату. Може се закључити да од времена владавине Властимира Србија почиње да игра улогу веома важног византијског заштитника у средишту Балканског полуострва против Бугара. Тако је у време Властимировог периода утемељена она спољна политика која ће Србију током наредног века довести до све обимнијег војног учешћа у византијско-бугарским раотвима, као и све јачим односима са Византијом.[26]

Теза Станоја Станојевића о побуни[уреди]

При крају Властимировог живота у Србији долази до стварања антивизантијског блока међу представницима народа на чијем челу је свакако стајао многобожачки елемент који је најјаче осећао византијску власт. Као последица овога долази до организовања побуне на чије чело је стао кнез Властимир. Из Србије су протерани хришћански мисионари и војне посаде чиме је практично стечена независност. Византија је била заузета на другим странама (нападом Бугара превасходно) тако да није могла да предузме ништа озбиљније против Србије, на шта су Срби вероватно и рачунали када су подизали устанак. У прилог овоме иде и чињеница да је гусарење у Јадрану појачано, поготово од стране Срба из Неретљанске области, средином IX века када се смешта антивизантијски покрет у Србији. Бугари, који су нешто пре Срба основали независну државу, видели су у Србији претњу њиховом циљу да себи потчине све Словене на Балкану, што је могло довести до сукоба.[6]

Теза Тибора Живковића о савезништву[уреди]

Када је Пресијам био на власти и даље је трајао мировни уговор између Византије и Бугарске који је склопљен 815/816. године, који је био обавезан за оба владара.[27] Међутим уговор између Византије и Бугарске је тек био склопљен на тридесет година и 845/846. године ближило се време када је истицао.[28] Тада је Византијом управљао Михаило III, док је његова мајка Теодора, владара Византијом уз помоћ свог брата, цезара Варде.[29][30] Пресијам је веровао да Византија није имала правог вођу па је зато отпочео непријатељске односе са византијским поседима у Тракији, пославши војску у област Неста (данас река Места) и Стримона (данас река Струмица) против словенског племена Смољана, који су служили Византији да чувају границу против Бугара. Према овом изгледа да је до византијско-бугарских сукоба дошло око 846. године. Рат је био вођен у области Тракији која се налазила на граници, овај рат Пресијаму није донео никакве успехе, па је онда сигурно окушао ратну срећу против Србије, тј. запада. Остаје питање да ли је архонт Властимир и пре бугарског продора на Србију био умешан у византијско-бугарске односе, па је Пресијамов напад био одговор на учешће Србије у визнатијско-бугарском рату на страни Византије. Према гледању Порфирогенита, Пресијам је започео рат да би покорио Србију, али би то могла да буде уобичајена фраза, а да суштина узрока рата остаје о њему непозната.[31]

Теза Симе Лазића о Властимиру и Неретљанима[уреди]

Према српском публицисти Сими Лазићу, који је био део српске аутохтонистичке школе, Властимир је у његово доба имао односе са Неретљанима и њиховим кнезом Друшком или Дружаком, што је могуће будући да је Паганија од 823. године постала вазал Србије.[20] Како он тврди, водио је ратове са њим против Млетачке републике и успео је да их натера на мир. Када је умро Друшко, Млетачка република је опет ударила на Друшковог сина Људислава, али их је и Људислав савладао. У то доба (око 840. године) Арапи (Сарацени) су опседали приморске градове, Будву, Росе и Котор, држали су их у опсади 15 месеци. Након тога, Арапи су оставили залудне муке и отишли у Апенинско пл. Порушену Будву и Росе су заузели Срби, а Грцима оста само Дубровник и Котор.[32]

Рат са Бугарима[уреди]

Бугарска у време Пресијама.

У време Властимирове владавине, Бугари су напали Србију. Политика суседних владара који су били савременици Властимира битна је да би се открили узроци за српско-бугарски рат. Српско-бугарски рат је забележио Константин Порфирогенит који сам по себи није довољно разјашњен. Није јасно да ли је сукоб био узрок српско-бугарског рата, тј. ширења Бугарске према југозападу или је била последица лошим односима Византије и Бугарске у којима је била умешана Србија као савезник Византије.[30]

Порфирогенит не помиње никакав повод до којег је дошло до рата осим да су Срби до времена Властимира живели у миру са Бугаримаː

„Током владавине тог истог Властимира, зарати против Срба Пресијам, архонт Бугарске, желећи да их потчини, али и ако их је тукао три године, није ништа постигао него је чак изгубио и већину своје војске.”

— Константин VII Порфирогенит, De administrando Imperio

Када би се располагали податком, вероватно би разумели разлоге рата. Са друге стране, аутопија текста је довољна да се види да Порфирогенит ништа није знао о спољној политици према унутрашњости Балканског полуострва првих деценија 9. века. Мисли да је Пресијам започео рат да би потчинио Србе.[33]

Трогодишње ратовање са Србима би требало да буде пред крај Пресијамове владавине, па је рат највероватније вођен око 848851 године, а уследио је као бугарски одговор на српско приближавање Византији и највероватније учешћу у рату око 846. године на византијској страни. Можда је мешање Срба променило мишљење Пресијама од даљих напада на Тракију. Порфирогенит је хтео речима да изкаже како су Срби и Бугари увек били под Византијом, што се Бугарима није свидело, па је из тог разлога могао да прећути разлоге избијања непријатељства и српско савезништво на страни Византије. На крају самог поглавља о Србима је ставио да Срби никад нису били под бугарском влашћу.[34]

Мотиви за рат нису познати и данас се тумаче на два начина:

  • Властимирово одбацивање византијске врховне власти, што је покренуло Бугаре да покушају да прошире своју власт са осталих Словена и на Србе[6]
  • Властимирово савезништво и помоћ Византији током њиховог рата око 846. године[34]

Није потпуно извесно у ком делу Пресијамове владавине између 836. и 852. се догодио тај рат. Константин VII Порфирогенит је записао да је рат трајао 3 године. Трогодишњи покушаји Пресијама да потчини Србе завршили су се неуспехом, а према писању Константина VII Порфирогенита у њима је бугарски владар изгубио већину своје војске. Срби су тако одбранили своју државу и зауставили први познати напад Бугара. У том успеху значај је могло имати и то што су се бранили у својим шумама или на својим планинама. Трогодишњи рат у коме је бугарски владар изгубио много војника говори о значајној војсци коју је кнез Властимир могао да сакупи, али и о учвршћењу средишње државне власти у Србији средином IX века. Према Сими Лукини Лазићу Срби и Хрвати су заједно ратовали против Франачке и Бугарске.[32]

Унутрашња политика, Травунија и Конавље[уреди]

Иако је можда само номинално признавао врховну власт византијског цара, претпоставља се да је Властимир у својим рукама држао врховну власт над свим областима Србије, тј. владао је као de facto суверен владар, и њему су били подређени нижи управници (жупани и други) осталих српских области.[35] У то време забележено је значајно гусарење у Јадрану, поготово од стране Срба Неретљана, средином IX века.

Говорећи о приликама у Травунији Порфирогенит наводи да је остао још један податак о којем је био везан кнез Властимир у којем би се могао наћи занимљив траг у покушају да се одговори на питање у каквом међусобном хијерархијском односу су били владари српских кнежевина. У време Властимира, дошло је до владарског брака и уздизање Травуније из ранга жупаније на ранг архонтије. Властимир је своју ћерку дао Крајни, сину Белоја, жупана Травуније. Наводно је од тог времена Травунија постала самостална, јер је Властимир свом зету дао титулу архонта. Али, недоумицу о политичком статусу Травуније разрешава сам Порфирогенит закључком да је Травунија увек била под влашћу Србије.[35][7][36]

Царев исказ зарађује посебну пажњу будући да је Травунија као гео-политичка област настала првих деценија после насељавања Срба на Балканско пл. са владајућом породицом која је била у родбини са архонтом Србије. Брак између Властимирове ћерке и Крајине доноси закључак. Додатна вест потиче од порекла владара архонта Захумља, Михаила Вишевића у поглављу где Порфирогенит излаже сазнања о његовој кнежевини, да нема родбинских веза имеђу архонта Србије и Захумља. Нема никакве сметње и ако се овај образац користи и за друге кнежевина Паганију и Дукљу.[37][7][38]

Казивање Порфирогенита да су архонти Травуније одувек били под врховном влашћу архонта Србије требало би мислити у склопу политичких прилика из средине 10. века кад је Порфирогенит писао „De administrando imperio”. Србија је тада имала важну улогу према Угрима, јер су штитили од угарских напада Византију, па изгледа да је тадашњи српски архонт заиста надзирао и архонта Травуније.[39] Исто би требало стално имати на уму да је и царев информатор покупио информације највероватније из Србије, па је цару преносио сопствено уверење о српској прошлости. Како год, средином 10. века Травуније је део Србије, али век раније у време Властимира, очигледно је било другачије. Намера Властимира да се ороди са владарском кућом Травуније показује, по својој прилици, да је његов углед међу околним српским архонтима и жупанима био у усопну, а самим тим је вероватно одговарајући политички значај и војно надмоћ Србије.[40]

Српске приморске кнежевине половином 9. века.

Владарски бракови у средњем веку су били дипломатско оружије и историја средњовековне Европе у оваквим примерима. У Порфирогенитовом податку о браку Властимирове кћери са сином Белоја требало би препознати траг политичког деловања срспког архонта. Овакво мишљење несумљиво је и на основу друге информација да је Властимир свог зета уздигао на ранг архонта. Питање је колики је он заиста имао такав значај, а колико би на тај корак био присиљен јачањем свога суседа у Травунији. Међутим, Порфирогенит додаје област Конвала (Канала) под Травунијом.[35][7] На основу другог насталог такође под надзором Порфирогенита, о церемонијама, познато је да је међу примаоцима царских заповеди међу јужнословенским владарима био је и архонт Конавла.[41] Отуда се види да је Конавље пре времена Порфирогенита било независно. У 29. поглављу Порфирогенит изричито каже да су у помоћ византијској војсци у Италији, ради опсаде Барија, били укључени и Конављани.[42][7] У периоду владавине византијског цара Михаила Аморијца (820 —– 829) Конвањани су такође поменути као једно племе које је одбацило власт цара, а то је био почетак Властимирове владавине у Србији.[43] Исти податак садржан је и у 29. поглављу ДАИ.[44][7][45]

Изгледа да је Конавље имало статус архонтије пре времена Порфирогенита и да је било прикључено Травунији после 868. године, па би из тог разлога у време Властимира Травунија још увек била у свом првобитном стању без Конавла, Због стога, потреба за политичким браком са архонтом Травуније није била потчињеа ширењем утицаја жупана Травуније на околне области, најпре Конавле, већ последице других догађаја о којима ћуте извори, а који су били можда последица јачања положаја српског архонта. Пораст Властимировог угледа може се приметити после његовог приближавања са Византијом четрдесетих године 9. века. Отуда би брак Властимирове кћерке и Крајне требало ставити у последње године Властимирове владавине, тачније око 847/848. године.[19]

Порфирогенит се потрудио да окриви владаре који су владали пре његовог деде Василија I што је пропала власт Византије у Далмацији. Стварајући идеалан опис деде, Порферогенит је и сасвим безначајне догађаје могао да опише као трагичне. Порфирогенит намеће Михаилу II Аморицјем (820 —– 829) да је он крив и да су у његово време Хрвати, Срби, Захумљани, Травуњани, Конавли, Дукљани и Неретљани (Пагани) отпали од Византије.[44][7] Ипак, између владавине Михаила II и Василија I, Порфирогенит не говори да се то догађало у Далмацији. Он ћутајући прелази све догађаје настављајући излагање о овим племенима тек од оног времена када су они послали посланике Василију I који их је вратио под византијску власт.[46][7][47]

Тачност ДАИ поткрепљује сукоб византијског стратега Далмације са хрватским кнезом Трпимиром из око 846/848. године, где су Византинци били побеђени.[48] Такође, ова информације указује на то да је Византија водила веома активну политику у далматском залеђу. У то време су Хрвати били вазали франачког цара, па је однос према њима могао да буде другачији за разлику од српских кнежева у Далмацији и његовом залеђу. Напред изложени догађаји унелико заокружују политичке прилике у Далмацији у време Властимирове владавине у Србији. Травунија, као једна архонтија у далматском залеђу, била је у јаким везама и пре владавине Властимира, када је њоме жупан из рода који је био повезан са династијом. Излегда да је жупан Травуније желео да се ослободи притиска Србије, па је Властимир решење пронашао у склапању политичког брака између његове кћери и Крајине. Практична самосталност Травуније потврђена је када се Крајина оженио за његову кћер. Идеолошки оквир у којем се ово уздизавање десило изузетно је битан јер показује изузетно јак сигнал да је српски архонт (кнез) био хришћански владар који је веома добро схватао владарску идеологију која је у раном средњем веку доживела свој развој. Преко овог обрасца радио је читав систем вазалних држава у Европи у то време, а његово исходиште налазило се у развијеној владарској идеологији.[19]

Могућност да српски владар додељује звање владару сусенде кнежевине је доказ да је Србија у време Властимира ступила у трогодишњи рат са Бугарима. Такође, могле би се увидети да је склапање политичког брака било већ ту пре него што је Властимир ступио у трогодишњи рат са Бугарима. На исти поступак, можемо закључити да је пре самог рата имао прилично добре односе са Византијом, будући да је образац владарске идеологије која је примењивао он могао да прими само из Византије. Властимир је најкасније средином четрдесетих године 9. века имао добро развијене односе са Византијом и вероватно у Цариграду битне као византијски савезник. Властимирово придруживање у византијско-бугарске сукобе требало би тражити већ у то доба, а кулминација је настала када је почео рат са Бугарима. Трогодишњи рат са Бугарима који је Порфирогенит описао као последицу бугарске жеље за потчињавањем Србије, требало би разумети како је бугарски одговор на јачање политичког положаја српског архонта који је почео да шири свој утицај стекавши право, уз помоћ Византије, да потврђује владаре суседних кнежевина. Чак и ако је ова потврда била него начелно прихватање стварних политичких односа, зато јер је већ владајућем жупану Властимир само доделио јачу титулу, она ипак показује да је имао права да то чини, што га не сумљиво ставља као главног српског архонта, односно водећег владара међу српским државама.[49]

Пошто је Бугарска држава почетком 9. века постала једна од европских сила, занимљиво би било протумачити пораз који је Пресијам доживео током трогодишњег ратовања против Срба. Противник Бугара није било неорганизовано племе, устрави државна творевина способна да веома успешно заштити границе. Овако успешан отпор подразумева веома јаку војни и управну организацију кадру да изнесе такав један војни отпор. Ваљало би мислити да је већ у Србији Властимировог времена постојао систем утврђења и војне структуре развијеног типа са јасно одређеним војним улогама жупана.[50]

Већ 822. године франачки летописац Ајнхард помиње да се после неуспелог устанка Људевит Посавски повукао пред Франицима у Сисак, а одатле је отишао код Срба, где је нашао уточиште код једног српског војводе (жупана).[51] Овај усамљени податак није довољан за извођење ширих закључака, у смислу да је сваку жупан располагао и утврђеним местом, које је случајно војно и управно средиште једне области, али указује на то да је постајала па свој прилици веома добра устављена и разрађена управна структура у деловима у којима су Срби живели. У време када је владао Властимир види се постојање жупана управо на податку из Ајнхардових Анала, јер он пише да се Људевит Посавски склонио код једног од „њихових” жупана, као и у Порфирогенитовом податку о жупану Травуније, кога је Властимир, женидбеним везама, уздигао на ранг архонта. Према овим подацима могло би се наслутити да је архонт Србије надзирао западне области своје државе преко намесника, жупана, који су имали потпуну власт на тој области, али је њихов посед чинио саставни део Србије. Отуда и Босна у то време представља само једну регију у склопу Србије, где је управљао жупан са вероватно нешто мањом самосталношћу од онога у Травунији.[52][7][53]

Оскудни подаци о Властимировој владавини довољно су тек за извођење хипотеза, које могу бити веома привлачне и убедљиве, а које највероватније никада неће успети да буду у скроз доказане. Једна од тих хипотеза тицала би се и само устројства српског племена које је по насељавању затекло неколико етничких група на простору данашње Црне Горе, Босне и Херцеговине и Србије. Уколико би Срби били добро организовано војничко племе, што би требало да значи тачно будући да су савладали Аваре и зауставили њихове упаде јужно од Саве и Дунава, онда је врло извесно да су и над простором који су населили, могли да господаре на онај начин на који су и други народи током сеобе народа оставили своју превласт на новоосвојеним земљама. То би се постигло успостављањем гарнизона на челу са војним заповедницима, жупанима, који су вршили војну и управну власт у име врховног господара. Временом су ови жупани постали наследни и утврдили своју власт на повереној земљи. На тај начин би да буде објашњења веома рана појава српских држава које су у другој половини 9. века посматране као засебне државице - Травунија, Захумље, Дукља и Паганија. Последња област која ће издвојити из првобитне Србије, била је Босна крајем 10. века. Ипак ова хипотеза тек треба да буде доказана и овде изложена реконструкција може да буде само веома извесна могућност.[26]

После Властимирове смрти власт прелази на тројицу његових синова:

Наслеђе[уреди]

Властимирова три сина су се успешно борила против Бориса I 853. или 854. године (убрзо после смрти Властимира), ту су узели за таоце 12 великих бољара и команданта, Владимира, сина Бориса. Бугари су покушали да се освете за пораз Пресијама. Обе стране су склопиле мир, а можда и савез. Два млађа брата су после били против Мутимира, због неоткривених разлога. Мутимир их је послао као заробљенике на границу Борису. Када је Мутимир помогао цару Базилу I (867—886) у борби против Сарацена 869. године, позвао је цара да крсти Србију, цариградски свештеници су били послати да покрсте Србе. Христијанизација се може увидети у следећим генерацијама имена српских владара (нпр. Петар Гојниковић, Павле Брановић). Властимирови наследници ће следећих деценија исто водити победе у ратовима.[54][7][55]

Стројимиров прстен.

11. јула 2006. нађен је златни печат Стројимира, који датира од 855896 године, био је купљен од стране Републике Србије на аукцији у Минхену, Немачкој. Био је продат од стране непознатог Руса за цену од 20000 €, док је бугарска понуда била 15000 €. Овај печат је византијско дело (из Атине, Солуна или Константинопоља), тежак је 15,64 грама, и има патријархални крст и грчки натпис који гласи „Строимир” и „Бог помаже”.[56]

Постоји улица у Новом Саду која је добила назив по њему (Улица Кнеза Властимира).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Логос (2016). стр. 67. Није могуће поуздано одредити када је у првој половини IX века почео да влада, али је вероватно владао до око 851.
  2. 2,0 2,1 ВИИНЈ, II (1959). стр. 50-51.
  3. 3,0 3,1 ВИИНЈ, II (1959). стр. 51.
  4. Логос (2016). стр. 67.
  5. 5,0 5,1 Л. Ковачевић & Л. Јовановић, Историја српскога народа, Београд, 1894, Књига 2. стр. 38—39
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Станоје Станојевић, „Историја Српскога Народа“, Београд 1989
  7. 7,00 7,01 7,02 7,03 7,04 7,05 7,06 7,07 7,08 7,09 7,10 7,11 7,12 7,13 7,14 7,15 Константин Порфирогенит, „De administrando Imperio“ (О управљању Царством) (глава 32)
  8. 8,0 8,1 ВИИНЈ, II (1959). стр. 50.
  9. Живковић (2006). стр. 22.
  10. Б. М. Радојковић, Разамтрања о деоном владању и деоним кнежевинама ИЧ 8 (1959) 1 - 15
  11. Живковић (2006). стр. 22-23.
  12. Поп Дукљанин. стр. 43-44.
  13. 13,0 13,1 Живковић (2006). стр. 23.
  14. Живковић (2006). стр. 23-24.
  15. Др Ђорђе Јанковић, Средњовековна култура Срба на граници према Западној Европи
  16. Александар Ј. Вукосављвић, ,,Нека запажања о глави 30. de administrando imperio - анализа извора и осврт на један део историјографије
  17. 17,0 17,1 Fine (1991). стр. 110.
  18. Реља Новаковић, „Где се налазила Србија од VII до XII века”, Београд (1981). стр. 23.
  19. 19,0 19,1 19,2 19,3 Живковић (2006). стр. 30.
  20. 20,0 20,1 Prospetto cronologico della storia della Dalmazia: con riguardo alle provincie slave contermini. стр. 86.
  21. 21,0 21,1 Др. Борислав Влајић (1999) "Срби староседеоци Балкана и Паноније", "Стручна Књига", Београд
  22. Ј. Ферлуга, Византијска управа у Далмацији, Београд 1957, 70
  23. .J. Ferluga, Sur la date de la création du thème de Dyrrachium, Actès du XIIè congrès d’etudes byzantines, Ochride 10 – 16 septembre 1961, I – II, Belgrade 1964, I, 83 – 92
  24. Живковић (2006). стр. 25-26.
  25. Живковић (2006). стр. 25.
  26. 26,0 26,1 Живковић (2006). стр. 32-33.
  27. J. B. Bury, The Bulgarian Treaty of 814 and the Great Fence of Thrace, English Historical Review 25 (1910) 284; S. Runciman, A History of the First Bulgarian Empire, London 1930,
  28. V. Beševliev, Die Protobulgarischen Inschriften, Berlin 1963, Nº 41 (= Beševliev, Inschriften).
  29. * Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
  30. 30,0 30,1 Живковић (2006). стр. 24.
  31. Живковић (2006). стр. 24-25.
  32. 32,0 32,1 Сима Лукин Лазић, Кратка повјесница Срба од постања Српства до данас, 1894.
  33. Живковић (2006). стр. 26.
  34. 34,0 34,1 Живковић (2006). стр. 26-27.
  35. 35,0 35,1 35,2 ВИИНЈ, II (1959). стр. 62.
  36. Живковић (2006). стр. 27.
  37. ВИИНЈ, II (1959). стр. 60.
  38. Живковић (2006). стр. 27-28.
  39. Живковић (2002). стр. 421-422.
  40. Живковић (2006). стр. 28.
  41. Constantini Porphyrogeniti imperatoris De ceremoniis aulae byzantine libri duo, ed. I. Reiske, Bonnae 1829, 691.8 – 11 (=De cerim.).
  42. ВИИНЈ, II (1959). стр. 18.
  43. Theophanes Continuatus, ed. I. Bekker, Bonnae 1838, 288.20 – 23.
  44. 44,0 44,1 ВИИНЈ, II (1959). стр. 14.
  45. Живковић (2006). стр. 28-29.
  46. ВИИНЈ, II (1959). стр. 16.
  47. Живковић (2006). стр. 29-30.
  48. L. Katić, Saksonac Gottschalk na dvoru kneza Trpimira (poseban otisak Bihaća hrvatskog društva za istraživanje domaće povijesti) Zagreb 1932, 10. Ferluga, Uprava, 67
  49. Живковић (2006). стр. 30-31.
  50. Живковић (2006). стр. 31.
  51. Einhardi Annales, MGH SS I, ed. G. Pertz, Hannoverae 1826, 209.16 – 17 ( = Einh.), “...et uno ex ducibus eorum
  52. ВИИНЈ, II (1959). стр. 58.
  53. Живковић (2006). стр. 31-32.
  54. ВИИНЈ, II (1959). стр. 51-52.
  55. Живковић (2006). стр. 34-43.
  56. Глас Јавности, 2006/07/27, Архива

Литература[уреди]

Примарни извори[уреди]

Научни радови[уреди]


Претходник:
Просигој
Кнез Србије
око 830. — око 851.

Наследник:
Мутимир