Властимир Павловић Царевац

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Властимир Павловић
Stevan Kragujevi, Vlastimir Pavlovic Carevac, 1963, 3.JPG
Властимир Павловић Царевац, 1963. године
Друга именаЦаревац
Датум рођења(1895-10-09)9. октобар 1895.
Место рођењаЦаревац
  Краљевина Србија
Датум смрти10. јануар 1965.(1965-01-10) (69 год.)
Место смртиБеоград
  СФР Југославија

Властимир Павловић Царевац (село Царевац, 9. октобар 1895Београд, 10. јануар 1965), био је српски музичар и диригент.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Споменик Властимиру Павловићу Царевцу у Великом Градишту

Завршио је Правни факултет у Београду и бавио се адвокатуром, али је музика била његова прва и права љубав. Био је диригент Хора друштва „Абрашевић” и један од првих извођача народне музике на програмима Радио Београда.

Виолину је свирао пуних пет деценија. Захваљујући његовом преданом раду на очувању српске музичке баштине, сачуване су многе народне мелодије, чији је он био највернији тумач. Компоновао је многе познате мелодије, од којих су напознатије „Свилен конац” и „Низамски растанак”.

Основао је и руководио Народним оркестром Радио Београда све до своје смрти. Био је педагог, учитељ многих певача и свирача.

Наступао је са великим певачима: Вулетом Јевтићем, Даницом Обренић, Милетом Богдановићем, Добривојем Видосављевићем, Миодрагом Поповићем, Анђелијом Милић, Ксенијом Цицварић, Саветом Судар, Василијом Радојчић и многим другима.

Поставио је стандарде у вредновању народне музике и био је симбол изворне интерпретације народног мелоса.

Током целог Другог светског рата је био заточен у логорима на Бањици[2] и Дахау.

У Великом Градишту се, њему у спомен, почев од 1995. године, одржава музичка манифестација „Царевчеви дани”.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Рацков, Никола. Од злата гудало: монографија Властимира Павловића Царевца. Београд: Завод за уџбенике, 2011. стр. 1—20. ISBN 978-86-17-17279-2. 
  2. ^ Велики Царевац избегао стрељање („Вечерње новости”, 8. октобар 2017)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]