Влатко Павлетић

С Википедије, слободне енциклопедије
Влатко Павлетић
Лични подаци
Датум рођења(1930-12-02)2. децембар 1930.
Место рођењаЗагреб, Краљевина Југославија
Датум смрти19. септембар 2007.(2007-09-19) (76 год.)
Место смртиЗагреб, Хрватска
Политичка каријера
Политичка
странка
Хрватска демократска заједница
Списак председника Хрватског сабора
Списак председника Хрватске
28. новембар 1995 — 2. фебруар 2000.
Председник владеЗлатко Матеша
ПретходникНедељко Михановић
НаследникЗлатко Томчић

Влатко Павлетић (хрв. Vlatko Pavletić) (Загреб, 2. децембар 1930Загреб, 19. септембар 2007) био је хрватски академик, политичар, универзитетски професор, есејист, теоретичар књижевности и критичар.

Биографија[уреди | уреди извор]

Народну школу и гимназију похађао је у Загребу. На Универзитету у Загребу 1955. године дипломирао је хрватски језик и књижевност. Докторирао је 1975. године у Загребу на Ујевићевој поезији.

Радио је као уредник Вјесника, директор драме Хрватског народног позоришта у Загребу (1958—1960), главни уредник издања Матице Хрватске (1965—1972). Уређивао је културну рубрику „Вјесника“, „Вјесника у сриједу“, „Телеграма“ и часописе „Извор“, „Кругови“, „Република“, „Литература“ и „Критика“ у периоду од 1949. до краја 1971. године у непрестаном континуитету. У „Круговима“ је 1952. године објавио је есејистички манифест Нека буде живост чији је наслов безброј пута цитиран, као и наслов чланка из 1952. године - Пут зван толеранција.

Од 1960. године био је доцент, а потом редовни професор књижевности на Академији драмске уметности у Загребу, где је предавао књижевност југословенских народа, велика дела светске књижевности и семиотику књижевности. У међувремену је годину дана провео у Паризу на студијском боравку, а претходно три месеца у Италији. Резултати тога су многи чланци, есеји, студије те књиге.

Био је члан уредништва библиотеке „Пет стољећа хрватске књижевности“, а покренуо је и уређивао интегралну библиотеку поезије, с аутентичним гласом песника на грамофонској плочи „Арион“, библиотеку темељних дела културе „Прометеј“ и серију „Златна књига“ у Накладни завод Матице Хрватске, где је осим тога уредио неколико стотина књига хрватских и страних писаца од 1964. до 1972. Главни је уредник фундаменталних библиотека „Векови хрватске књижевности“ и „Врхови светске књижевности“. Саставио је критичке панораме, прегледе и антологије: „Хрватска модерна“ (Сарајево, 1960), „Живот под рефлекторима - антологија савремене хрватске драме“ (Загреб, 1961), „Хрватски песници између два светска рата“ (Београд, 1963), „Панорама хрватске књижевности 20. стољећа“, (Загреб, 1965) и „Златна књига хрватскога песништва“ (Загреб, 1970, 1971, 1990). Покренуо је и у дугом раздобљу уређивао библиотеку „Кључ за књижевно дјело“ у Школској књизи.

Чланом Друштвом хрватских књижевника постао је 1951. године кад је био и секретар друштва. Члан је Матице Хрватске и ПЕН клуба, а од 1987. године такође члан Хрватске академије знаности и умјетности у којој је шест година био потпредседник, а пре тога три године секретар Разреда за књижевност. Године 1997, добио почасну диплому Бугарске академије наука. Поједини текстови су му преведени на пољски, руски, чешки, бугарски, енглески и француски језик.

За свој дугогодишњи рад је као јавни, културни и политички радник био награђиван. Носилац је низа највиших државних одликовања, а 2003. године додељена му је награда „Златни грб“ коју је утемељио Хрватски сабор за заслуге у развијању парламентарне демократије и толеранције. Матица хрватска, 2008. године, постхумно му је доделила новоустановљени Орден грофа Драшковића.

Умро је у 77. години од рака гуштераче.[1]

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Од 1965. до 1967. био је члан загребачког Централног комитета Савеза комуниста Хрватске, али је избачен из Комитета и партије као хрватски националист због Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика којој је један од састављача. Године 1972, ухапшен је са групом званичника Матице Хрватске (Фрањо Туђман, Шиме Ђодан, Марко Веселица, Владо Готовац и др) и затим осуђен на годину и пол затвора као хрватски националист због покушаја рушења и промене државног уређења.

Од 1990. обављао је низ политичких и културно-политичких дужности; уз остало био је уметнички директор Јадран филма и заменик председника Савета за телекомуникације. Од 1995. до 2000. године члан је Председништва Хрватске демократске заједнице. У владма Месића, Манолића и Грегурића од 1990. до 1992. године био је министар просвете, културе и спорта.[2][3][4]. Посланик у Хрватском сабору био је у три мандата од 1992. до 2003. године, у трећем сазиву био је председник[5], а у четвртом потпредседник Сабора[6] Нешто више од три месеца вршио је дужност председника Републике Хрватске након смрти Фрање Туђмана.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Autor: Marijana Zrinjski (29. 6. 2012). „Vlatko Pavletić umro u 77. godini života –”. Nacional.hr. Архивирано из оригинала 28. 7. 2012. г. Приступљено 16. 11. 2013. 
  2. ^ „Republika Hrvatska”. Hidran.hidra.hr. Архивирано из оригинала 18. 10. 2015. г. Приступљено 16. 11. 2013. 
  3. ^ „Republika Hrvatska”. Hidran.hidra.hr. Архивирано из оригинала 8. 7. 2012. г. Приступљено 16. 11. 2013. 
  4. ^ „Republika Hrvatska”. Hidran.hidra.hr. Архивирано из оригинала 1. 11. 2012. г. Приступљено 16. 11. 2013. 
  5. ^ „Hrvatski sabor”. Sabor.hr. Архивирано из оригинала 2. 11. 2013. г. Приступљено 16. 11. 2013. 
  6. ^ „Hrvatski sabor”. Sabor.hr. Архивирано из оригинала 19. 8. 2014. г. Приступљено 16. 11. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Председник Републике Хрватске
вршилац дужности

26. новембар 1999. - 2. фебруар 2000.
Златко Томчић
вршилац дужности