Пређи на садржај

Влашко-молдавске повеље на словенским језицима

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Влахо-молдавске повеље)
Словенска повеља влашког војводе Радула III из 1465. године

Влашко-молдавске повеље на словенским језицима су словенске исправе, односно повеље из позног средњовековног и раног нововековног периода, које су настале на просторима Кнежевине Влашке и Кнежевине Молдавије, а делимично и Трансилваније. У поменутом периоду, главну литургијску и књижевну норму у румунским земљама представљала је влашко-молдавска редакција црквенословенског језика, која се развила под утицајем бугарске редакције црквенословенског језика. Највећи број словенских повеља које су настале на просторима Влашке, а делимично и Молдавије, написан је језиком који носи обележја поменутих редакција.[1] Насупрот томе, знатан број словенских повеља и других сличних исправа које су настале на просторима Молдавије носио је обележја локалних словенских народних говора, који су припадали источнословенском језичком корпусу.[2]

Из раног периода, до краја 15. века, сачувано је преко 300 словенских повеља и исправа из Влашке, а такође је сачуван и већи број повеља из каснијег периода, све до времена владавине кнеза Константина Бранкована (1688—1714).[3] Језик и стил највећег броја словенских повеља из Влашке, а делимично и Молдавије, припада књижевној и правописној норми која је проистекла из активности Трновске књижевне школе.[4] Проучавањем словенских повеља из Влашке и Молдавије бавио се и Љубомир Милетић, нећак Светозар Милетића.[5][6][7]

Писани споменици на словенским језицима знатно су утицали на старорумунски језик, који је током средњовековног и раног новоековног периода примио знатан број словенских речи.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ буг. Влахо-български грамоти
  2. ^ Сергей Г. Суляк. "О языке славяно-молдавских грамот XIV—XVII вв. (к историографии вопроса)". Вестник Томского государственного университета: Филология, 42 (2016): 73-97.
  3. ^ Иван Харалампиев; Лекции по история на българския книжовен език до Възраждането; стр. 67-68, като срещу 8 грамоти на български царе от XIII и XIV век имаме 312 влахобългарски грамоти до 1476 година, т.е. почти до края XV век. Авторът счита, че до края на XV век въобще не може да се говори за "румънска редакция". ISBN 978-954-400-702-7.
  4. ^ Иван Харалампиев; Лекции по история на българския книжовен език до Възраждането; стр. 84-87, като безюсов среднобългарски литературен език, защото по този начин се определя се определя и езиковата система, и езиковата норма. Системата е българска, а нормата - под чуждо влияние. ISBN 978-954-400-702-7.
  5. ^ Д-ръ Л. Милетичъ и Д. Д. Агура, Бѣлѣжки отъ едно научно пѫтуванье въ Ромъния, Дако-ромънитѣ и тѣхната славянска писменость, СбНУНК, кн. IX, Държавна печатница, София, 1893, Издава Министерството на народното просвещение, стр. 263, 264
  6. ^ Д-ръ Л. Милетичъ и Д. Д. Агура, Бѣлѣжки отъ едно научно пѫтуванье въ Ромъния, Дако-ромънитѣ и тѣхната славянска писменость..., стр.263, 264, 265
  7. ^ Л. Милетичъ, Дако-ромънитѣ и тѣхната славянска писменость. Часть II, стр.47, Грамота № 2 (арх. № 299) отъ Радула II (1375—1380): „Тѡго радї, царю Алеѯандре, варе ктȍ ти вамеш въ Рѹокеръ, да мѹ запрѣтиш да ѹзимат вамѫ, що закон. А инако да не смѣетъ ѹчинит. И кои либо щет битъ вамеш под Дѫбовнцѫ, и тои та(ко)ждере да имъ ѹзимат."
фанариотиВлашка
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Влашко-молдавске_повеље_на_словенским_језицима&oldid=30794483”