Влахо Буковац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Влахо Буковац

Аутопортрет Влаха Буковца
Аутопортрет Влаха Буковца

Информације
Датум рођења (1855-07-04)4. јул 1855.
Место рођења Цавтат (Аустроугарска)
Датум смрти 23. април 1922.(1922-04-23) (66 год.)
Место смрти Праг (Чехословачка)
Дела
Потпис.

Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855Праг, 23. април 1922) је био српски сликар, академик, члан САНУ.

Биографија[уреди]

У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. вратио се кући.

По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону.

У париској фази (187793) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко).

Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима, па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће.

Доласком у Загреб 1893. постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности.

Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Од 1903. постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама.

Од 1903. до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији. У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу.

Написао је аутобиографију "Moj живот" коју је 1925. у Београду објавила Српска књижевна задруга.

Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: "Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду."

О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: "Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације."

Академик[уреди]

Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905, а 1919. постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности.

Непосредно пре своје смрти 1922. урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића.

О њему је писао Срђ.[1][2][3]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. Srđ. Dubrovnik. 1902. 
  2. Srđ. Dubrovnik. 1907. 
  3. Srđ. Dubrovnik. 1907. 

Спољашње везе[уреди]