Влахо Буковац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Влахо Буковац
Vlaho Bukovac - Autoportret.jpg
Аутопортрет Влаха Буковца
Датум рођења (1855-07-04)4. јул 1855.
Место рођења Цавтат
Аустроугарска
Датум смрти 23. април 1922.(1922-04-23) (66 год.)
Место смрти Праг
Чехословачка
Потпис.

Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855Праг, 23. април 1922) је био српски[1][2] сликар[3], академик, члан САНУ.

Биографија[уреди]

У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. године вратио се кући.

По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону.

У париској фази (18771893) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски кнез Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње.[4] Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко). Након париских успеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више "одличних" портрета.[5]

Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима, па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће.

Доласком у Загреб 1893. године постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности. Те 1893. године насликао је у Загребу портрет покојног грофа Јанка Драшковића, оснивача Матице Хрватске.[6] Када је 1897. године, од загребачког "Друштва уметности", иступањем неких чланова створено ново ту се нашао и Влахо. Он је тада постао председник, новог "Друштва хрватских уметника".[7]

Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике "Благовештенски сабор 1861. године" (српски црквено-народни сабор у Карловцима) , коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао.[8] Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У лето 1901. године "дворски сликар"[9] је завршио у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге.[10] Урадио је крајем 1901. године велику слику "Карневал", на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву "Епидаур" у Цавтату.[11] у Бечу је фебруара 1903. године имао у Салону Евгенија Артина, велику самосталну изложбу, са 41 сликом.

Због неких "афера" Буковац је био принуђен да напусти Загреб 1903. године. Било је то време бурних догађаја у Загребу, услед хрватско-српског неспоразума. Његов испражњен атеље је откупио загребачки трговац уметнинама Лађевић, и понудио сликару Урошу Предићу да се ту усели. Али Банаћанин се скрасио код брата у Београду.[12] Од 1903. године до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији и управник-ректор исте.[13] У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу.

Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: "Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду."

О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: "Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације."

Академик[уреди]

Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905,[14] а 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности.

Непосредно пре своје смрти 1922. године урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића. Умро је по повратку у Праг; тамо је остало много његових радова. Био је ожењен Јелицом, која се јавља више пута као његов модел. Његов најстарији син "Ага", је такође од стране оца био портретисан 1903. године[15] Написао је аутобиографију "Moj живот" коју је 1925. године у Београду објавила Српска књижевна задруга. У родном Цавтату, у његовој родној кући отворен је тридесетих година 20. века "Буковчев музеј", њему посвећен.[16]

О њему је често и опширно писао дубровачки лист Срђ.[17][18][19]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Божић (2007), стр. 345.
  2. ^ "Стражилово", Нови Сад 18. април 1893. године
  3. ^ "Нова искра", Београд фебруар 1903. године
  4. ^ "Правда", Београд 1933. године
  5. ^ "Време", Београд 1928. године
  6. ^ "Стражилово", Нови Сад 1893. године
  7. ^ "Правда", Београд 1936. године
  8. ^ "Српски сион", Карловци 1902. године
  9. ^ "Време", Београд 1937. године
  10. ^ "Нова искра", Београд 1901. године
  11. ^ "Дело", Београд 1902. године
  12. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1939. године
  13. ^ "Источник", Сарајево 1905. године
  14. ^ "Источник", Сарајево 1905. године
  15. ^ "Нова искра", Београд 1903. године
  16. ^ "Правда", Београд 1932. године
  17. ^ Srđ. Dubrovnik. 1902. 
  18. ^ Srđ. Dubrovnik. 1907. 
  19. ^ Srđ. Dubrovnik. 1907. 

Литература[уреди]

  • Божић, Софија (2007). Српске династије у мемоаристици Срба из Хрватске. Београд. 

Спољашње везе[уреди]