Влашки статут

С Википедије, слободне енциклопедије

Влашки статут (лат. Statuta Valachorum) био је декрет Фердинанда II 5. октобра 1630. године којим су дефинисана права „Влаха” (термин је кориштен за заједнице православних избјеглица, првенствено Србе[а]) у Војној крајини, на начин да се стављају под директну управу Беча, уклањајући надлежност Хрватској сабора. Ово је била једна од три велике одлуке усвојене у раном 17. вијеку о опорезивању и станарским правима Влаха, заједно са ранијом одлуком цара Рудолфа II 1608. године и декрета цара Фердинанда II из 1627. године.

Позадина[уреди | уреди извор]

Средином 16. вијека, Војна крајина је успостављена као тампон зона против Османског царства, Балканске избјеглице, укључујући Србе, прешле су у хабзбуршке земље. Војни колонисти су изузети од неких обавеза, додјељене су им мале земљишне парцеле и дозвољено им је да бирају своје војводе и кнезове.[6] Славонија (укључујући Вараждински генералат) је константно насељавана Србима из различитих крајева од 15. вијека.[7] Велика сеоба Срба у Хрватску и Славонију са османске територије одржана око 1600. године.[8][9] Слобода вјероисповјести је обећана свим православним досељеницима.[6] Хабзбуршка монархија је успјешно подјељена на засебне цивилне и војне дијелове са додјелом пуне цивилне и војне власти Војној крајини 1553. од стране цара Фердинанда II.[6] Ово је довело до незадовољства угарске дијете и хрватској племства, одузимањем њихове власти у Крајини.[6] Хрвати су покушали да смање аутономију Крајине; улазак Крајине у састав Хрватске значио би губитак статуса и повластица граничара.[6]

Аустријски цар Рудолф II 1608. године покренуо је такав закон, по коме би „Власи” Војне крајине, без обзира на њихову вјеру, дуговали једну десетину својих прихода Загребачком бискупу, и једну деветину феудалцу чије су земљиште запосјели. Овај закон је имао мало практичног ефекта, али је смирио хрватској племство у то вријеме.[10] Хералдички амблем кориште за ове „Влахе” био грб српске династије Немањић.[11] Од 1610-их до 1620-их година, постојао је сукоб између Влаха (избјеглица и граничара) и хрватској племства.[12] Хрвати су тражили укидање Крајине, као и њено прикључење Хрватској.[6] Вараждински граничари су 1627. године рекли властима да би они радије били раскомадани него да буду одвојени од својих официра и постану дио Хрватске.[6] Цар Фердинанд II је исте године одобрио Власима који настањују регионе Славоније и Хрватске, право да се остану неометано у својим насељима и имањима;[13] крајишким Власима је дозвољено кориштење земље без обзира на власништво, у настојању да граничаре учини независним од хрватској племства и спремнијим да ратују за њега.[10] Ова одлука је протумачена као покушај феудализације, и 1628. године, постојала је бојазан да ако би Власи напустили Крајину и прешли у османску Славонију, војна и економска Хабзбуршка монархија би била посебно ослабљена и доведена у опасност; на сабору око 3.400 наоружаних Влаха (Срба), обећано је Власима да ће остати под војном организациом и биће им додјељен пропис у облику статута, чиме је регулисан њихов правни статус.[14] Сљедеће године, Хрватски сабор је поново покушао да донесе закон у коме би избјегличка заједница била укључена у надлежност Краљевине Хрватске, међутим, без резултата.[14]

Почетком 1630. године, представници хрватског племства и Влаха (Срба) су се састали у Бечу.[15] Хрватско племство је захтијевало од цара да донесе декрет 10. маја којим би Срби плаћали племству онолико колико су плаћали својим војводама, међутим, незадовољни Срби између Саве и Драве умјесто тога су пуковнику Траутмансдорфу предли свој приједлог, којим би се регулисали односи према држави, као и привредни, законски и друштвени односи.[15] Ратни савјет је основао комисију која је имала задатак да проучи овај приједлог.[15] Аустријска судска канцеларија је издала изјаву 30. септембра, у којој је назначен „велики војни значај влашке популације смјештене између Саве и Драве, чији је број у посљедњих тридесет година порастао до те мјере да су постали чврсти бедем Војне крајине против Турака”.[14]

Статут[уреди | уреди извор]

На основу петиције граничара[6] и изјаве суда, цар Фердинанд II је издао Влашки статут 5. октобра 1630. године на снази у Вараждинском генералату, тј. у Копривничкој, Крижевачкој и Иванечкој капетанији.[14] Статут је потписан у Регенсбургу и био компомис за захтијеве граничара.[16] Предат је делегацији од дванаест граничара, војних команданата и свештеника.[16] Православна избјегличка заједница, звана „Власи”,[2] углавном су чини Срби.[17][4] У том смислу, статут је омогућио Власима избор локалних власти, аргумент за разматрање статута као основе за унутрашњу аутономију становништва.[18] Локалну власт су чини кнезови и судије, као представници извршне и законодавне власти.[18]

Декрет је изложио права и обавезе досељеника који стабилизују њихов статус годинама касније.[19] Ова права су представљала бесплатно земљиште дато досељеницима, њихову цивилну администрацију засновану на традиционалном праву досељеника. Сва права су додјељена у замјену за војну службу досељеника аустријском цару. Сви мушкарци старији од шеснаест година су били обавезни на војну службу.[2] Фердинанд II у статут није укључио питања власништва земље, да не би узнемирио хрватској племство.[10] Циљ Влашког статута је био да „Влахе” стави под надзор царског двора, давајући им наизглед аутономију, упркос чињеници да је степен аутономију у односу на период од прије доношења статута смањен.[10] Статут је стовио посебан регион на подручју Краљевине Хрватске и Краљевине Славоније.[20] Статут такође представља прву подјелу Вараждинског генералата (Славонска војна крајина).

Посљедице и насљеђе[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Термин „Власи” је кориштен за Словене који су дијелили начин живота (као сточари) са романским народима (Власи); кориштен је за Србе који су се населили у Војној крајини.[1][2][3][4] Хрватска националистичка историографија (укључујући усташку пропаганду[5]) тврди да досељеници нису били Срби него Власи; да Срби из Хрватске нису Срби.[4] Све јужнословенске етничке групе имају романску компоненту, иако нема доказа да су сви или већина Срба у Хрватској били влашког поријекла.[5] „Раци” је био још један термин који се користио за Србе.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Fowkes 2002, стр. 12.
  2. ^ а б в Lampe & Jackson 1982, стр. 62.
  3. ^ Király & Rothenberg 1979, стр. 301.
  4. ^ а б в Trbovich 2008, стр. 190.
  5. ^ а б Djilas 1991, стр. 210.
  6. ^ а б в г д ђ е ж Ramet 1997, стр. 83.
  7. ^ Grujić 1913, стр. 153.
  8. ^ Derić 1914, стр. 92.
  9. ^ Stanojević 1911, стр. 372.
  10. ^ а б в г Budak 2002.
  11. ^ Acović 2012, стр. 556.
  12. ^ Kršev 2011, стр. 135.
  13. ^ Obradovich Circle 1999, стр. 29.
  14. ^ а б в г Kršev 2011, стр. 136.
  15. ^ а б в Kašić 1967, стр. 38.
  16. ^ а б Kašić 1967, стр. 39.
  17. ^ Sučević 1953, стр. 34, "Varaždinska krajina ... najviše Srbi".
  18. ^ а б Kršev 2011, стр. 146.
  19. ^ Bireley 2014, стр. 163.
  20. ^ Trbovich 2008, стр. 85.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Викизворник има изворни текст повезан са чланком Влашки статут.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Влашки_статут&oldid=25919160”