Влашко-молдавска редакција старословенског језика
.jpg)
Румунска редакција црквенословенског језика је регионална редакција старословенског, односно црквенословенског језика, која је на подручју Кнежевине Влашке и Кнежевине Молдавије, а делимично и Трансилваније, употребљавана у периоду од 14. до 17. века. Најближа је бугарској редакцији црквенословенског језика, односно средњобугарској фази развоја бугарског књижевног језика. У разним споменицима ове редакције приметни су и утицаји српске редакције (српскословенски језик), а такође и разних источнословенских (руских) редакција. На влашко-молдавској редакцији настајала су рукописна и штампана дела, првенствено црквеног садржаја. Током времена, у поменутим областима дошло је до појаве књижевне двојезичности, пошто се упоредо са употребом црквенословенског језика у разним областима друштвеног живота развила и књижевна употреба раног румунског језика, писаног румунским ћириличким писмом. Крајем 17. и почетком 18. века започиње процес усвајања нових књижевних норми, под утицајем новијих руских редакција црквенословенског језика, услед чега употреба старе влашко-молдавске редакције постепено замире.[1]
За разлику од црквено-књижевних дела, насталих на влашко-молдавској рецензији црквенословенског језика, званичне државне исправе и разни пословни списи настајали су највећим делом (поготово у Кнежевини Молдавији) на језику проистеклом из народних говора словенског дела тамошњег становништва,.[2]
