Вода

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Вода (вишезначна одредница).
Уколико сте тражили чланак о молекулским особинама, погледајте чланак Вода (молекул).
Вода у три стања: течно, чврсто (лед), и гас (невидљива водена пара у ваздуху). Облаци су акумлиране водене капљице, кондензоване из паром засићеног ваздуха.
Видео који демонстрира стања воде присутна у домаћињству.
Вода за пиће

Вода је провидна течност која формира реке, језера, океане и кишу. Она је главни састојак флуида живих бића. Као хемијско једињење, молекул воде садржи један атом кисеоника и два атома водоника, који су повезани ковалентним везама. Вода је течност на стандардној амбијентној температури и притиску, мада се на Земљи често јавља заједно са својим чврстим стањем, ледом; и у гасовитим стању, пари (водена пара). Она се такође јавља у облику снега, магле, росе и облака.

Вода покрива 71% Земљине површине.[1] Она је витална за све познате форме живота. На земљи, 96,5% планетарне воде је у морима и океанима, 1,7% је подземна вода, 1,7% је у глечерима и леденим капама Антарктика и Гренланда, и мала фракција је у другим воденим телима, и 0,001% у ваздуху као пара, облаци (формирани од леда и течне воде суспендоване у ваздуху), и преципитацији.[2][3] Само 2,5% Земаљске воде је слатка вода, и 98,8% те воде је у леду (изузев леда у облацима) и подземној води. Мање од 0,3% све слатке воде је у рекама, језерима, и атмосфери, и још мања количина Земљине слатке воде (0,003%) је садржана у биолошким телима и индустријским производима.[2]

Вода се на Земљи константно креће кроз хидролошки циклус евапорације и транспирације (евапотранспирација), кондензације, преципитације, и отицања, обично досежући море. Евапорација и транспирација доприносе преципитацији на земљишту. Вода која се користи у производњи добара или услуга је позната као виртуална вода.

Безбедна вода за пиће је есенцијална за људе и друге животне форме, мада она не пружа калорије или органске нутријенте. Доступ безбедној води за пиће је побољшан током задњих декада у скоро свим деловима света, мада апроксимативно једна милијарда људи још увек нема присутуп безбедној питкој води и око 2,5 милијарде немају адекватну санитацију.[4] Постоји јасна корелација између доступа безбедне воде и бруто домаћег производа по глави становника.[5] Међутим, поједини посматрачи су проценили да ће до 2025 више од половине светског становништва бити угрошено недовољним приступом безбедној води.[6] Извештај из новембра 2009 сугерише да ће до 2030. у појединим регионима света који су у развоју потражња за водом премашити понуду за 50%.[7] Вода игра важну улогу у светској економији, пошто она функционише као растварач за широк спектар хемијских супстанци и олакшава индустријско хлађење и транспорт. Апроксимативно 70% слатке воде коју људи користе се троши на пољопривреду.[8]

Хемијска својства[уреди]

Шематски приказ молекула воде
Модел водоничних веза (1) између молекула воде.
Импакт водених капљица узрокује одбојни млаз навише окружен кружним капиларним таласима.
Снежне пахуљице, слику је направио Вилсон Бентли, 1902.
Капљице росе пријањају на пауковој мрежи.
Капиларно дејство воде упоређено са живом.
  • Поларност је неравномјерна раздеоба набоја унутар молекула. Узрокована је одељивањем набоја услед неравномерне расподеле електрона у молекулу. Атом кисеоника на челу молекула је електронегативан (тежи привлачењу електрона), па један крај молекула има парцијално негативан набој, а други крај молекула, око водоникових атома, има парцијално позитиван набој. То узрокује асиметричност молекула воде - два атома водоника су под углом од 104.5° везана за атомом кисеоника. Поларност увелико одређује остала својства воде.
  • Кохезија је својство молекула воде да успоставља водоничне везе с блиским молекулама. Водонична веза настаје међусобним привлачењем и спонтаним усмеравањем молекула тако да се електронегативни атом кисеоника једног придружује елетропозитивним атомима водоника других молекула воде. Водоничне везе међу суседним молекулима се непрестано раскидају и поновно формирају (типична веза има животни век од неколико микросекунди), а сваки молекул воде је у течном стању повезан с око 3½ суседних молекула, што резултира стварањем велике тродимензионалне мреже, која је у чврстом стању леда изразито правилна. Кохезивност условљава: велику површинску напетост воде, капиларност, високу тачку кључања, специфичну топлоту и топлоту испаравања.
  • Специфична топлота је количина топлоте коју грам неке материје прими да би му се температура подигла за 1° C (за воду износи 1.0 cal/g). Њен је висок износ код воде проузрокован ширењем водоничних веза. Енергија, која код других течности повећава кретање међу молекулима растварача (подиже температуру), се код воде користи за разбијање водоничних веза међу суседним молекулима. Водени раствори су тако, захваљујући водоничним везама, изузети од великих промена у температури.
  • Топлота испаравања је количина енергије потребна да се један грам течности претвори у пару. Ова вредност је висока код воде, јер се током процеса морају разложити водоничне везе. Ово својство чини воду изврсним расхлађивачем.

Молекул H2O[уреди]

Вода је течност без мириса и укуса која је присутна скоро свуда: у океанима, морима, рекама, језерима, гасовита у облацима, замрзнута у глечерима или у великим подземним базенима испод кречњачких стена. Воду непрестано користи живи свет који без ње не може да живи. Људско тело чини 72 одсто воде, при чему оно стално уноси и избацује нове количине. Вода је пресудна за метаболизам у организму, пошто омогућује варење и касније растварање хране у ћелијама, али и чишћење ћелија од отпада. Сматра се да би сваког дана у тело требало унети око осам чаша воде, али то није научно поткрепљено пошто многи људи пију знатно мање воде. Како би задовољила своје огромне потребе за водом, људска цивилизација воду црпи испод земље, из река, или из мора, а потом је водоводима доводи у градове, до станова и чесми. Сва вода, хемијски посматрана сачињена је од истог молекула H2O. Ово нам говори да је вода састављена од два атома водоника (H) и једног атома кисеоника (O). Електричне карактеристике и просторни изглед овог молекула су заиста специфичне, па одређују многе од добро познатих својстава воде.

Агрегатна стања[уреди]

У зависности од температуре и притиска, растојања између молекула воде су мања или већа, а везе међу њима јаче или слабије па се вода јавља у више стања: чврсто, течно и гасовито. Прелазак воде из једног агрегатног стања у друго постиже се повећањем или смањењем температуре. Вода прелази у гасовито агрегатно стање загрејавањем до температуре од 100 °C. У гасовитом агрегатном стању молекули воде су довољно међусобно удаљени да се могу хаотично кретати без много сударања. Прелазак воде из течног у гасовито агрегатно стање се назива испаравање. У течном агрегатном стању молекули воде су више приближени и они попримају облик суда у коме се налазе. Чврсто агрегатно стање се постиже хлађењем до температуре од 0 °C. У чврстом агрегатном стању молекули воде скоро да се и не померају и граде чврсту кристалну решетку. За разлику од течног и гасовитог стања, чврсто стање не мора да поприма облик суда у коме се налази, већ је у облику кристала. Мање је познато да вода делимично испарава и на нижим температурама од 100 °C, али не у великим количинама. Ово испаравање омогућује да вода непрестано кружи у природи, из земље ка облацима, па потом назад у виду кише и других падавина. Снег је такође вода, пошто је свака пахуља кристал леда малих димензија. Прелазак воде из чврстог у гасовито стање назива се сублимација.

Аномалија воде[уреди]

Аномалија воде је веома важна за живот свих водених створења. То је својство да вода која је хладнија од 4 °C увек излази на површину. Лед има мању густину од воде у течном стању па зато плива по површини. Вода је најгушћа на температури од 4 °C, тако да ће се у замрзнутим рекама сва вода хладнија од 4 °C попети ка површини. Аномалија воде омогућава да се реке и језера никад не замрзавају до дна, тако да жива бића у рекама презимљавају у топлој води. Због геометрије свог молекула, вода има низ специфичних својстава, као што је површински напон - карактеристика да на својој површини вода формира опну, што омогућује да се вода увек држи на окупу и између осталог, постепено формира водене капи. Вода је врло ретко чиста, без додатака и примеса. Вода у којој има само H2O молекула, назива се дестилована и добија се у индустријским погонима и лабораторијама, процесим хемијске дестилације.

Проводник[уреди]

Вода се сматра добрим проводником електричне струје. То и није сасвим тачно, пошто чиста вода, H2O, обично не проводи струју. Струја кроз воду протиче захваљујући раствореним минералима. Вода која садржи изузетно велики удео минерала, назива се минерална вода. У њој се налазе поједина једињења која су корисна за организам. Мехурићи који се налазе у флашираним водама су најчешће индустријски додатак додат ради дужег трајања и бољег укуса (додат је гас угљен-диоксид CO2 који се додаје у сва газирана пића). За разлику од слатких, у морској води је растворена количина минерала натријум-хлорида NaCl (кухињске соли). Вода је такође и одличан растварач и то јој омогућава вишеструку употребу. Када је вода топлија растварање је брже.

Тврда вода[уреди]

Вода може бити тврда и мека. То је зато што се у свакој води налази растворено на стотине минерала и других једињења. Количине ових једињења су знатно мале, али су веома значајне за живи свет. Када је у води садржај минерала и једињења висок, за воду се каже да је тврда, а када је садржај низак за воду се каже да је мека.

Значај[уреди]

Због значаја за опстанак људи, вода има и значајно место у култури. Већина светских религија води придаје симболични значај средстава за прочишћење како од матерјалних, тако и од духовних прљавштина. У Библији се вода спомиње 442 пута. У политеистичким религијама, код старих Грка и Римљана, сваки извор воде је имао свога бога заштитника. Грчки филозоф Емпедокле је воду сматрао за један од четири елемента, уз ваздух, ватру и земљу, верујући да је читев свет сачињен од њих. Вода обично симболизује равнодушност. Неправилна експлоатација и загађивање, угрозило је светске залихе воде. Према подацима УНЕСЦО-а, у наредних 20 година резерве пијаће воде ће се смањити за 30 одсто. Сматра се да чак 40 одсто светске популације већ сада нема довољно воде за своје дневне потребе. Према подацима организације WaterAid сваких 15 секунди једно дете умре од обољења изазваног мањком воде.

Врсте природних вода[уреди]

Вода се у природи не појављује у хемијски чистом облику, јер на свом путу долази у додир, раствара и прима различите материје. Од количине и врсте ових састојака зависе карактеристике воде. Према својој природи, вода се дели на атмосферску, површинску и подземну.

  • Атмосферска вода настаје од падавина као што су киша, снег и лед. Она садржи растворене гасове са којима долази у додир, попут кисеоника и угљен-диоксида. Од чврстих материја садржи нешто прашине и чађи, а у близини мора и нешто соли.
  • Површинска вода је она која или лежи на површини тла. Ова вода настаје од атмосферске воде, која директно пада на Земљину површину или оне која се слива у њу са површине тла.
  • Подземна вода се налази испод површинске земље. Настаје продирањем падавина од површинских водених токова ка тзв. водонепропусним слојевима (унутар Земљине површине) који се састоје од стена са малом ефективном порозношћу. Ова вода спада у ред чистијих, па се због таквих одлика веома често користи за пиће.[9]

Особине и распрострањеност[уреди]

Вода је најраспрострањенија течност на Земљи (запремине ~1500 x 109 km3) и најважнији (поларни) растварач који раствара течности, гасове и многобројне чврсте материје. Вода због поларности поседује изврстан капацитет да раствара различите врсте материја.

Вода је битан састојак живих организама (масени удео воде до 90%) и нужна је за живот свих живих организама. Научници тврде да се жива бића највећим делом састоје од воде и да она чини три четвртине (или више од две трећине) укупне површине Земље. На снимцима Земље из Свемира може се уочити да је велик део Земљине површине покривен водом, око 70%.

Под утицајем Сунчевог зрачења површинска вода непрекидно испарава у атмосферу (тзв. кружење воде у природи), где се кондензује (стварајући кишне или снежне облаке у атмосфери) и у облику падавина (киша, снег, град, роса, иње и магла) враћа се на Земљу, преносећи тако велике масе воде на континенте. То се назива глобалним хидролошким циклусом, који у многоме утиче на климу.

У тропосфери вода чини 80% стакленичких гасова и узрокује задржавање топлоте, те пораст глобалне температуре.

Најједноставнија подела воде је подела на слатке (~4% на Земљи) и слане. Већина је вода на Земљи слана (мора, океани). Позната и подела воде на течну (реке) и стајаћу (нпр. језера, баре, мочваре). Ледењаци заузимају посебно место где је вода у чврсто облику.

Распрострањеност воде (запремински удео)
морска вода 96,652%
поларни лед и ледењаци 1,702%
подземна вода 1,631%
површинска вода (језера и реке) 0,013%
вода у тлу 0,001%
вода у атмосфери 0,001%

Осим за пиће, припрему хране и за прање, вода се увелико користи за наводњавање пољопривредног тла. Вода као добар растварач опскрбљује биљке минералним материјама и нужна је за фотосинтезу, а у људском организму као главни састојак телесних течности опскрбљује све органе храњивим састојцима и уклања отпадне материје из организма.

Вода је основни састојак свих живих организама. У неких организама чини и 99% њихове масе, а код човека око 70%. Сви биолошки процеси одвијају се искључиво у воденој средини, иако постоје организми који могу дуготрајно преживети стање потпуне дехидратације. Метаболизам, раст и размножавање таквих организама почињу тек након рехидратације. Биолошки макромолекули (беланчевине, нуклеинске киселине, полисахариди) садрже чврсто везану воду, која је нужна за њихову биолошки активну конформацију. Вода није само растварач у којем функционишу ензими него и директни метаболит; супстрат је у свим хидролитичким, а нуспродукт у многим биосинтетским реакцијама. Живи организам непрекидно узима и отпушта воду, што се назива циклусом воде. Водени организми измењују воду дифузијом.

Код копнених биљака та се размена одвија претежно физичким механизмима (капиларне силе у корену; транспирација). Копнене животиње и човек морају пити воду или је прибавити храном која садржи воду. Воду губе мокраћом, фекалијама, дисањем и знојењем. Излучивање воде метаболички је нужно, јер оно омогућује организму да се ослободи некорисних и штетних материја које су растворне у води. Знојење је код многих организама део процеса терморегулације.

Кључни је услов одрживога развоја је одржавање чистоће воде у природним спремиштима и водотоковима. Спречавање загађивања вода најважнији је део заштите животне средине (проводи се аеробна обрада отпада и испитивање каквоће воде).

Добијање[уреди]

Вода се може добити директном синтезом из водоника и кисеоника, а настаје као продукт у многим другим хемијским реакцијама. Може се раставити на водоник и кисеоник електролизом, уз додатак јакога електролита ради повећања продљивости раствора (чиста вода проводи електричну струју, али је врло слаб електролит), или термичком разградњом на више од 1000 °C (превођењем водене паре преко ужарене платинске жице).

У чистој води постоји равнотежа аутојонизације воде, тј. аутопротолиза, у којој један молекул воде делује као киселина, а други као база:

H2O + H2O <--> H3O+ + OH-,

Стога је вода амфотерна.

Вода хемијски реагује с оксидима метала и даје базе, а с оксидима неметала формира киселине. Важна реакција воде је и хидролиза. Вода се уграђује у кристалну решетку многих соли, дајући хидратизоване соли. Чиста вода слабо је јонизована, па је моларна концентрација насталих јона врло мала ([H3O+]=[OH-]=10-7 mol/dm3, при 25 °C). Чиста вода је неутрална, тј. pH = 7.

Због поларног карактера свог молекула, вода је одличан растварач за многа јонска и поларна једињења, тако да природна вода (вода у природи) никада није хемијски чиста, јер раствара минералне материје из тла и најчешће садржи калцијумове, магнезијумове и натријумове катјоне те бикарбонатне, хлоридне и сулфатне анјоне. Таква се вода назива тврдом водом, јер се приликом њеног врења стварају нерастворни продукти (најчешће калцијум карбонат, CaCO3) који слабо преносе топлоту, па се материјал загријане посуде прегрева и слабе му механичка својства.

То је посебно штетно за апарате у домаћињству (перилице и бојлере) и парне котлове високог притиска у индустрији. Због тога се природна вода (осим кишнице) за техничку примену мора омекшати. Карбонатна (полазна) тврдоћа воде, узрокована калцијумовим и магнезијумовим бикарбонатима, може се уклонити искувавањем воде или додатком соде, или смеше соде и креча, што узрокује таложење нетопљивих карбоната.

Вода је хомогена смеша управо због растворених материја које могу бити хемијска једињења (нпр. магнезијум сулфат или магнезијум хлорид у мору) или јони метала: катјони (нпр. Ca2+, Mg2+), анјони (нпр. CO32-), потом молекули (нпр. CO2 у минералној води) и низ других материја које нажалост у воду долазе као онечишћивачи (нпр. фосфати).

Поларност[уреди]

Молекул воде поседује диполни момент, тј. молекул воде је поларан. У хемији вреди правило: “Поларно се раствара у поларном“, што ће рећи да се слично раствара у сличноме, тј. поларни ће се молекули растварати у води. Вода је најчешћи растварач. Растворљивост материје у води није равномерна, већ зависи од грађе материје. Растворљивост се мења с променом притиска и температуре при којој се растварање одвија. Ако се узме за пример сам натријум хлорид који се у води дисоцира, разлаже се на јоне који су хидратизовани: Na+(aq) и Cl-(aq), тај се процес може описати једначином:

NaCl(s) --> Na+(aq) + Cl-(aq)

Дејонизирање воде и тврдоћа[уреди]

Дејонизована вода настаје уклањањем растворених соли јонским измјењивачима, а користи се као замена за дестиловану воду.

Како се некарбонатна (стална) тврдоћа воде, узрокована свим осталим у води раствореним солима, не може тако уклонити. За уклањање укупне тврдоће воде (карбонатне и некарбонатне) спроводи се дејонизација воде помоћу измјењивача јона.

У Међународном систему јединица (СИ) укупна тврдоћа воде изражава се као моларна концентрација земноалкалних јона у води (мерна јединица mol/L). Иако не постоји једнозначна таблица тврдоће воде, углавном се сматра како је вода која садржи мање од 1,6 mmol/L калцијумових јона мека (нпр. кишница), од 1,6 до 3,2 mmol/L умерено тврда, од 3,2 до 4,6 mmol/L тврда (нпр. водоводна вода), а уз концентрацију калцијумових јона већу од 4,6 mmol/L врло тврда. Тако према количини растворених материја, воде се деле на меке и тврде воде.

Раније се тврдоћа воде наводила у различитим јединицама, нпр. у немачким ступњевима тврдоће (°dH), па је тако 1°dH одговарао количини јона Ca2+, Mg2+ или Fe2+ која је еквивалентна масеној концентрацији калцијум оксида (CaO) од 10 mg/dm3.

Морска вода[уреди]

Главни чланак: Море

Морском водом се назива вода мора и океана. Она садржи знатне количине растопљених соли (више од 35 g/L), а због присутности калцијума и магнезијума у облику хлорида и сулфата, морска је вода врло тврда. Нагриза метале, бетон и неке врсте камена. Изразито је сланог укуса, али се може користити за пиће након десалинизације слане језерске или морске воде (одсољавање).

Дестилација воде (дестилисана вода)[уреди]

Главни чланак: Дестилисана вода
Дестилисана вода се користи на самопослужним аутопраоницама

Поступак одвајања растворених материја из воде назива се дестилација воде. Хемијски чиста вода назива се редестилисаном водом.

Дестилисана вода (од латинске ричи destillare: капати; латински aqua destillata; деминерализована вода, омекшана вода) је дестилацијом прочишћена вода (деломично омекшана вода) која не садржи растворене чврсте материје, тј. којој је уклоњена карбонатна тврдоћа. Дестилисана вода још увек није хемијски чиста вода, али може да садржи само мале до незнатних количина испарљивих нечистоћа.

Добија се једнократном или вишекратном дестилацијом, тј. испаравањем воде и утечњавањем (кондензацијом) водене паре, чиме се вода ослобађа од растворених гасова и растворених или суспендованих чврстих материја (најчешће разних минерала), а кондензује се чиста водена пара (H2O). Дестилација конвенционалним методама због велике потрошње енергије прилично је скуп поступак. Кориштењем регенеративне енергије као што је на пример соларна енергија трошкови су знатно нижи.

Дестилисана вода у слободној продаји је битно чистија од изворских. Дестилисана вода није за пиће, због свог бљутавог укуса. Она се употребљава се у фармацији, медицини, хемији (као растварач, те у техничке сврхе), индустрији (допуњавање акумулаторских батерија, као сировина у различитим технолошким процесима, као средство за пренос топлоте или материје), у енергетици за претварање кинетичке енергије у електричну, као пара у топлотно-енергетским погонима за загревање и расхлађивање, итд.

У новије доба дестилована вода се све више замењује хемијски чистом водом, добијеном прочишћавањем воде помоћу измјењивача јона, а таква вода се назива дејонизованом водом.

Дестилована вода је у равнотежи с угљен-диоксидом из ваздуха и има проводљивост од око 0.8×10-6 S x cm-1. Поновљеном дестилацијом у вакууму може се постићи проводљивост од 0.043×10-6 S x cm-1 при 18 °C. Ова гранична проводљивост узрокована је јонизацијом воде.

Испаравањем такве воде до сувог, у већини случајева она испари без остатака карбоната као што је случај код минералне воде.

Питка вода[уреди]

Природна вода, која садржи калцијум бикарбонат (Ca(HCO3)2) калцијум хлорид и калцијум сулфат назива се тврда вода.

Питка вода, подземна, бунарска и површинска, је бистра и потпуно прозирна вода, без мириса и боје, а ради доброг укуса треба да садржи растворени кисеоник, угљен-диоксид и растворне соли (NaCl, NaHCO3) и др.

Ако вода садржи патогене бактерије, органске материје, нитрате, нитрите и амонијак, те соли говжђа (које омогућују развој алги), манганове соли (дају води лош окус) или друге штетне материје, вода се мора пре употребе прочистити оксидацијом кисеоником из ваздуха и дезинфиковати хлором или озоном.

Падавинска вода[уреди]

Падавинска вода је део падавина, које се испирући површине директно или посредно сливају у водне системе. Због све већег онечишћења атмосфере и земљишта долази до знатног онечишћења природне воде. На изграђеним површинама прикупља се и испушта с отпадним водама или одвојено од њих. Таква вода садржи прашину и нешто растворених гасова из атмосфере, а нема растворених соли, па је бљутавог укуса, иако се се понегде користи за пиће.

Вода у тлу[уреди]

Вода у тлу је вода коју садржи тло, где је доспела процеђивањем или упијањем. Може бити адехијска, капиларна или подземна вода.

Адехијска вода је вода која се налази у горњем слоју тла, а задржава се силама узајамног молекуларног деловања између честица тла и упијене воде.

Капиларна вода је вода која испуњава најуже поре тла због деловања површинског напона, а појављује се повећањем влажности тла.

Подземне воде су воде које се налазе у тлу, тј. у шупљинама тла. Подземна вода у стенама с међузрнастом порозношћу (шљунци, песци) назива се темељницом (фреатском или кречњачком) водом. Подземна вода је она вода која може струјати под деловањем гравитационе силе. У везаним стенама (нпр. у кречњацима), вода се накупља и протиче кроз пукотине. У кршком подручју знатне количине воде протичу подземљем.

Артешка вода, подземна је вода која се под одређеним притиском налази у водопропусном слоју између водонепропусних слојева.

Отпадна вода[уреди]

Главни чланак: Отпадна вода

Отпадне воде су воде с раствореним и суспендованим отпадним материјама из домаћинстава, индустрије и пољопривреде. Сирове отпадне воде су загађивачи, који у природне воде (реке и мора) доспевају системом канала или с падавинским водама процесом испирања тла (распршени испусти). Због сложеног састава отпадних вода потребан је низ поступака за прочишћивање, који омогућују поновну употребу или неопасно испуштање у природне воде.

Отпадна вода је вода упорабљена у домаћинству или индустрији и обично је толико онечишћена да се не сме испуштати у водене токове без прочишћавања. Загађивање воде индустријским отпацима ствара у новије доба велику опасност за одржавање биолошке равнотеже у рекама, језерима и морима.

Минерална вода[уреди]

Главни чланак: Минерална вода

Минералном водом назива се природна вода која у једној литри садржи више од 1g свих растворених соли. Испаравањем такве воде до сухог, у већини случајева остају карбонати.

На свакој боци природне минералне воде налазе се податци о њезином саставу, а тиме и бројност калцијумових и магнезијумових јона.

Тешка вода[уреди]

Главни чланак: Тешка вода

Тешка вода у хемијском је смислу деутеријумов оксид (D2O), а у практичном смислу назив за воду која је техничким поступком обогаћена деутеријумом (тзв. тешким водоником).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „CIA - The world factbook”. Central Intelligence Agency. Приступљено 20. 12. 2008. 
  2. 2,0 2,1 Gleick, P.H., ур. (1993). Water in Crisis: A Guide to the World's Freshwater Resources. Oxford University Press. стр. 13,Table 2.1 "Water reserves on the earth". 
  3. Water Vapor in the Climate System, Special Report, [AGU], December 1995 (linked 4/2007). Vital Water UNEP.
  4. „MDG Report 2008” (PDF). Приступљено 25. 7. 2010. 
  5. "Public Services", Gapminder video
  6. Kulshreshtha, S.N (1998). „A Global Outlook for Water Resources to the Year 2025”. Water Resources Management. 12 (3): 167—184. doi:10.1023/A:1007957229865. 
  7. „Charting Our Water Future: Economic frameworks to inform decision-making” (PDF). Приступљено 25. 7. 2010. 
  8. Baroni, L.; Cenci, L.; Tettamanti, M.; Berati, M. (2007). „Evaluating the environmental impact of various dietary patterns combined with different food production systems”. European Journal of Clinical Nutrition. 61 (2): 279—286. PMID 17035955. doi:10.1038/sj.ejcn.1602522. 
  9. Вода; Владимир Стојановић;pp. 5; Горњи Милановац 2005.

Литература[уреди]

  • Debenedetti, PG., and HE Stanley, "Supercooled and Glassy Water", Physics Today 56 (6). стр. 40–46 (2003). Downloadable PDF (1.9 MB)
  • Franks, F (Ed), Water, A comprehensive treatise, Plenum Press, New York, 1972–1982
  • Gleick, PH., (editor), The World's Water: The Biennial Report on Freshwater Resources. Island Press, Washington, D.C. (published every two years, beginning in 1998.) The World's Water, Island Press
  • Jones, OA., JN Lester and N Voulvoulis, Pharmaceuticals: a threat to drinking water? TRENDS in Biotechnology 23(4): 163, 2005
  • Journal of Contemporary Water Research & Education
  • Postel,S., Last Oasis: Facing Water Scarcity. W.W. Norton and Company, New York. 1992
  • Reisner,M., Cadillac Desert: The American West and Its Disappearing Water. Penguin Books, New York. 1986.
  • United Nations World Water Development Report. Produced every three years. UN World Water Development Report
  • Pollem, Ole (2009). Regulierungsbehörden für den Wassersektor in Low-Income Countries. Eine vergleichende Untersuchung der Regulierungsbehörden in Ghana, Sambia, Mosambik und Mali. Hamburg: Verlag Dr. Kovac. ISBN 978-3-8300-4473-4. 
  • Sibylle Selbmann: Mythos Wasser, Symbolik und Kulturgeschichte, Badenia Verlag Karlsruhe. 1995. ISBN 3-7617-0309-0.
  • Бол, Филип (2013). Биографија воде. Смедерево-Београд: Хеликс-Центар за промоцију науке. ISBN 978-86-88767-11-8. -
  • Siegfried Dyck, Gerd Peschke: Grundlagen der Hydrologie. 3. Auflage, Verlag für Bauwesen, Berlin. 1995. ISBN 3-345-00586-7.
  • Vollrath Hopp: Wasser-Krise? Wasser, Natur, Mensch, Technik und Wirtschaft. Wiley-VCH, Weinheim. 2004. ISBN 3-527-31193-9.
  • Ernst Schmidt (Hrsg.): Properties of Water and Steam in SI-Units („Thermodynamische Eigenschaften von Wasser und Wasserdampf, 0–800 °C, 0–1000 bar“). Springer-Verlag, Berlin. 1981. ISBN 3-540-09601-9.
  • Helmut Lehn, Oliver Parodi: Wasser – elementare und strategische Ressource des 21. Jahrhunderts. I. Eine Bestandsaufnahme. Umweltwissenschaften und Schadstoff-Forschung 21(3), S. 272–281 (2009), ISSN 0934-3504.
  • Wolfram Mauser: Wie lange reicht die Ressource Wasser? : vom Umgang mit dem blauen Gold. Fischer-Taschenbuch-Verlag, Frankfurt. 2007. ISBN 978-3-596-17273-3.
  • Erik Orsenna: Die Zukunft des Wassers : eine Reise um unsere Welt. C.H. Beck, München: 2010.
  • Heinrich Sontheimer, Paul Spindler, Ulrich Rohmann: Wasserchemie für Ingenieure. DVGW-Forschungsstelle am Engler-Bunte-Institut der Uni Karlsruhe 1980, ZfGW-Verlag Frankfurt. ISBN 3-922671-00-4.
  • Bernd Naumann: Chemische Untersuchungen der Lebensgrundlage Wasser. Landesinstitut für Lehrerfortbildung, Lehrerweiterbildung und Unterrichtsforschung von Sachsen-Anhalt (LISA), Halle 1994, (Anregungen zur ökologischen Bildung; Bd. 2).
  • Günter Wieland: Wasserchemie. 12. Auflage, Vulkan-Verlag, Essen. 1999. ISBN 3-8027-2542-5.
  • Karl Höll, Andreas Grohmann u. a.: Wasser. Nutzung im Kreislauf. Hygiene, Analyse und Bewertung. 8. Auflage. Walter de Gruyter, Berlin. 2002. ISBN 3-11-012931-0. (Standardwerk der Wasseruntersuchung).
  • Leonhard A. Hütter: Wasser und Wasseruntersuchung – Methodik, Theorie u. Praxis chemischer, chemisch-physikalischer, biologischer u. bakteriologischer Untersuchungsverfahren. Sauerländer, Frankfurt/M. 1994. ISBN 3-7935-5075-3.
  • Christian Opp (Hrsg.): Wasserressourcen. Nutzung und Schutz; Beiträge zum Internationalen Jahr des Süßwassers 2003. Marburger Geographische Gesellschaft, Marburg/Lahn. 2004. ISBN 3-88353-049-2.
  • Christian Leibundgut, Franz-Josef Kern: Wasser in Deutschland – Mangel oder Überfluss? Geographische Rundschau 58(2), S. 12–19 (2006), ISSN 0016-7460.
  • Athie, Aboubacry: Die politischen Implikationen der Wasserverfügbarkeit in Afrika südlich der Sahara dargestellt am Beispiel der Sahelländer Westafrikas. Wissenschaftlicher Verlag, Berlin. 2002. ISBN 978-3-936846-05-8.
  • Hans Huber Abendroth: Der „Wasserkrieg“ von Cochabamba. Zur Auseinandersetzung um die Privatisierung einer Wasserversorgung in Bolivien. Bundeskammer für Arbeiter und Angestellte. 2004. ISBN 978-3-7062-0081-3.
  • Detlef Müller-Mahn: Wasserkonflikte im Nahen Osten – eine Machtfrage. Geographische Rundschau 58(2), S. 40–48 (2006), ISSN 0016-7460.
  • Lisa Stadler und Uwe Hoering: Das Wasser-Monopoly. Von einem Allgemeingut und seiner Privatisierung. Rotpunktverlag, Zürich. 2003. ISBN 978-3-85869-264-1.
  • Karo Katzmann: Schwarzbuch Wasser – Verschwendung, Verschmutzung, bedrohte Zukunft. Molden, Wien. 2007. ISBN 978-3-85485-196-7.
  • Andreas Hoppe: Wasser im Nahen Osten – ein Kriegsgrund? Naturwissenschaftliche Rundschau 59(5), S. 241–247 (2006), ISSN 0028-1050.

Спољашње везе[уреди]