Водоземци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили нешто друго, погледајте чланак амфибија.
Водоземци

Историја групе: карбон - данас
Вајтова гаталинка (Litoria caerulea)
Систематика
царство: Animalia
тип: Chordata
подтип: Vertebrata
класа: Amphibia
L., 1758
групе

Temnospondyli
Lepospondyli
Lissamphibia

Екологија таксона

Водоземци или амфибије (лат. Amphibia) су први становници копна међу кичмењацима (копнени кичмењаци, Tetrapoda) и истовремено њихови еволуционо најнижи представници.

Опште карактеристике[уреди]

Имају променљиву телесну температуру. Имају чулa: вида, слуха, мириса и укуса.

Као резултат прилагођавања на сувоземни начин живота највеће промене претрпели су њихов респираторни и крвни систем.

У развићу су ипак везани за воду – оплођење је спољашње и јаја и ларве се развијају у води. Већина водоземаца не води бригу о свом потомству мада има и оних код којих је то веома добро развијено. Тако мужјак жабе примаље (Alytes abstetricans) оплођене јајне ћелије носи прилепљене за задње ноге све док се из њих не излегу младунци, док мужјак јужноамеричке жабе Rhinoderma darwini јаја смешта у резонаторске кесе. Слично њему женка америчке жабе (Pipa dorsigera) на леђима има коморице у које смешта јаја све до излегања младих.

Ларве се од одраслих јединки разликују по томе што:

  • дишу на шкрге;
  • немају ноге већ пливају помоћу пљоснатог, дугачког репа.

После преображаја (метаморфоза) ларве постају прави копнени кичмењаци који:

  • дишу плућима и преко влажне коже;
  • имају пентадактилне (петопрсте), парне ектремитете којима се крећу по чврстој подлози корачањем или скоковима.

Кожа им је, за разлику од искључивих копнених кичмењака (амниота), покривена танким рожним слојем или кутикулом без додатних рожних творевина. У њој се налазе, многобројне слузне жлезде чији продукт, слуз, одржава кожу увек влажном и љигавом што омогућава да се преко ње одвија кожно дисање.

Црево се завршава клоаком. Срце се састоји из две преткоморе и једне коморе. Имају мали и велики крвоток. Кроз њихово срце протиче мешовита крв. Развили су се од шакоперки, групе изумрлих риба. Најстарији познати водоземци су изумрли стегоцефали.

Разноврсност и значај водоземаца[уреди]

Зелене жабе живе поред река, језера, бара. У јесен се укопавају у муљ и падају у зимски сан. У пролеће, када се вода угреје, жабе се буде.

  1. Мужјак зелене жабе са обе бочне стране главе има по један мехур. Они се пуне и празне ваздухом и помажу им да се оглашава - крекеће. Неке жабе имају само једну кесу с доње стране главе.
  2. Леђна страна тела је зелене боје, па је жабу тешко уочити међу воденим биљкама.
  3. Као и све жабе, и зелена жаба се креће у скоковима. Скаче тако што се од тла одбацује дугим задњим, а дочекује кратким предњим ногама. Прсти на задњим ногама спојени су танком кожицом. Захваљујући њој зелена жаба добро плива.
  4. Жабе су грабљивице. Плен лове дугачким лепљивим језиком. Чим примети неки плен, жаба избацује језик и у скоку хвата плен. Затим се поново примири.
  5. Жаба дише тако што гута ваздух. А пошто је водоземац, дише и преко коже. Кожа јој служи и да преко ње "пије воду."
  6. Да жабе веома добро виде и чују, уверили сте се и сами. Чим им се мало приближите, хитро скоче у воду. У води се скривају од непријатеља - роде, чапље, белоушке, али ни ту није сасвим безбедно. У води их чекају штука, сом, видра, а белоушка их и тамо може уловити.

Подела водоземаца[уреди]

Сви данашњи (рецентни) водоземци припадају поткласи Lissamphibia, која се дели на три реда:

1. ред безноги водоземци (гимнофиони) или Apoda (Gimnophiones) - најпознатији представник је цецилија (тропски, црволики водоземац); тело им је покривено коштаним плочицама по чему се разликују од свих осталих водоземаца;

2. ред репати водоземци или Urodela (Caudata) – имају реп током читавог живота; представници: даждевњак, мрмољак, човечија рибица; човечија рибица је неотеничан облик (неотенија – појава стицања полне зрелости на ларвеном ступњу);

3. ред безрепи водоземци (жабе) или Anura (Batrachia, Salientia)– у одраслом стадијуму без репа; развиће путем метаморфозе, ларва пуноглавац; представници: зелена жаба, крастача, гаталинка.

Занимљивости[уреди]

  1. Најмања жаба има само 1 cm, а највећа - 35 cm. У нашим крајевима најмања је галатинка (3 - 5 cm), а највећа обична (шумска) крастава жаба (20 cm).
  2. Репати водоземци су већи од жаба. Најмањи има 30 cm, али постоје и прави џинови, дуги чак 1,6 м. Највећи репати водоземци живе у водама Кине и Јапана.
  3. Иако се водоземци углавном задржавају у близини воде или живе на влажним местима, неки могу живот да проведу и далеко од воде. Те врсте се дању завлаче у скровита места или се закопавају у земљу, а у лов излазе ноћу, када је ваздух влажнији.
  4. Зелена крастава жаба
  5. И многе друге врсте водоземаца бране се на сличан начин. неке врсте жаба које живе у прашумама Јужне Америке луче врло јак отров. И најмања количина тог отрова довољна је да усмрти човека. Припадници племена која живе у тим шумама лове ове жабе и загревају их изнад ватре. Услед загревања жабе луче велику количину отрова по површини своје коже. Тада их они узимају и трљају врхове стрела, које постају смртоносно оружије.
  6. Зелене жабе зиму проводе закопане у муљевито дно и чекају да отопли. Неке друге се бране на исти начин, али од велике врућине. Дакле, неке жабе падају у зимски, а неке у летњи сан.
  7. Водоземци често воде бригу о свом потомству. Неке жабе носе оплођена јаја залепљена за задње ноге, а неке на леђима у посебним коморицама. Мужјак једне врсте жаба чува јаја у мехурима који му помажу при крекетању, док женке једне врсте јаја чувају у желуцу. За то време не луче желудачни сок, јер би на тај начин свариле и своја јаја. Зато не могу ни да се хране све док се не развију младе жабе и док не напусте желудац
  8. Од свих жаба, најдаље може да скочи шумска жаба. Иако је њено тело дуго 9 cm, а ноге само 13 cm, може далеко да скочи - чак 2 м. Кад би и човек био тако добар скакач, у односу на своју висину, могао би да скочи чак 350 м у даљ.

Литература[уреди]

  • Брем, А., Е.: Живот животиња, Просвјета, Загреб, 1982.
  • Калезић, М.:Основи морфологије кичмењака, Савремена администрација, Београд, 1995.
  • Калезић, М.: Хордати, Биолошки факултет Универзитета у Београду, 2000.
  • Калезић, М.:Основи морфологије кичмењака, треће издање, завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005.
  • Калезић, М., Томовић, Љ:Хордата -скрипта, четврто издање, Биолошки факултет, Београд, 2005.
  • Marcon, E., Mongini, M: Све животиње света, ИРО Вук Караџић, Београд, 1986.
  • Радовић, И., Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 - структура и функција, Биолошки факултет Београд и Stylos Нови Сад, Београд, 2001.
  • Ратајац, Ружица: Зоологија за студенте Пољопривредног факултета, ПМФ у Новом Саду и МП Stylos Нови Сад, 1995.
  • Петров, Бригита: Биологија за 6. разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2012.

Спољашње везе[уреди]