Водомар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Водомари
Alcedo atthis 3 (Lukasz Lukasik).jpg
Таксономија
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Coraciiformes
Подред: Alcedines
Фамилије

Alcedinidae
Cerylidae
Halcyonidae

Водомари (Alcedines) су подред птица из реда крешталица (Coraciiformes), који обухвата три породице: Alcedinidae, Halcyonidae, и Cerylidae. У свету постоји око 90 врста водомара, и распрострањени су у већини климатских области. Традиционално водомари су били спојени у једну породицу, Alcedinidae, са три потпородице, но после поновног преиспитања секвенци ДНК током 1990-их, водомари су премештени у подред Alcedines.

Општи опис[уреди]

Све врсте водомара имају карактеристичну велику главу, дугачки оштри кљун, кратке ноге, и кратки реп. Величина им варира од врапца до мање вране. Такође, имају лепо зеленоплаво преје на леђима, а на стомаку риђе.

Европски водомар[уреди]

Основне карактеристике европског водомара (Alcedo atthis): кљун је дугачак, танак и раван, од снажног корена зашиљен према врху, а на оштрим угловима мало увучен. Ноге су му врло малене и кратке, три предња прста су до првог, односно до другог чланка срасла, а стражњи прст је веома мали. И реп је врло кратак. Перје му је богато дивним бојама па одозго сија металним сјајем, а одоздо свиленкастим. На стражњој страни главе оно је продужено у мали штит. Водомар се не може заменити ни са једном другом европском птицом, али се може заменити са иностраним врстама његове породице. Горњи део главе и потиљак украшени су на тамној зеленкастоцрној подлози уским пегама плавим као море. Рамена и покровна пера на крилима су тамнозелене боје, украшена округлим модрим мрљама, средњи део леђа је тиркизномодре боје, а кратки репић лазурномодар, на крајевима риђаст. Читава доња страна му је риђастоцрвене боје, а мале ноге су му црвене као да су лакиране. Дугачак је 17 цм, распон крила му је 27 цм, дужина крила 7 цм, а реп 4 цм.

Распрострањеност[уреди]

Распрострањеност Водомара
  селице
  станарице
  подручје презимљавања селица

Водомари живе у Европи, еверна Африка|северној Африци, Азији и у Јапану и то углавном близу воде или у мочварним стаништима.

Домовина правог водомара (Alcedo atthis) је цела Европа, почевши од Јитланда, Данске и Естоније према југу и западном делу средње Азије. Гнезди се такође и у северозападној Африци, а североисточну Африку редовно посећује, али се ту не гнезди. Чак ни у Грчкој нису до сада пронађена његова гнезда и јаја, премда се тамо често сусреће током зимских месеци. Баш из тих разлога, што га често има на југу, верује се да се велики број водомара из северних крајева чак и редовно сели.

Познат је и опасни водомар (Megaceryle alcyon) који такође припада породици Alcedinidae. Настањује подручја од северозападне Аљаске до централног Лабрадора преко лета, али се преко зиме повлачи на југ, чак до јужнокарипских острва.

Свети водомар (Halcyon sancta) који се гнезди у јужним областима Аустралије, лети на север до географских ширина Индонезије и Соломонских острва, где чека да прође зима.

Друга велика група водомара је Halcyonidae (шумски водомар), чија је постојбина у Малајској и Аустралијанској области.

Исхрана[уреди]

Водомарова исхрана се састоји углавном од малих риба и рачића, а уз то и од инсеката којима углавном храни младе. Прождрљив је и треба му више хране да се засити. 10 до 12 рибица дугачких као прст морају сваког дана да му падну као жртве да би удовољио захтевима свог желуца. Што се тиче врста риба, водомар није избирач него хвата сваку које може да се домогне, па зна да савлада и прилично велики плен. Хвата само кљуном, па зато често промаши и мора понекад добро да се напрегне пре него што дође до плена.

Начин његовог хватања захтева промишљеност у погледу избора хваталишта. Вода у којој лови не сме бити сувише плитка, јер би могао да се повреди о дно, али не сме бити ни сувише дубока јер ће лако да промаши плен. Дуготрајна киша која замути воду значи за водомара невољу, па чак и пропаст, а исто тако и зима му понекад донесе смрт. Његов лов се завршава чим више не може да види рибу. Зими мора да се задовољи са неколико отворених места у леденом покривачу реке или потока. Ту је, међутим, изложен опасности да зађе под лед и да више не нађе излаз. И срећно ухваћени плен зна понекад да га упропасти. Покушава да прогута превелику рибу и при томе се удави. Рибље кости, љуске и друге тврде делове храни избацује у облику гвалица.

Halcyonidae (шумски водомар) се храни гуштерима, змијама и ситнијим глодарима.

Razmnožavanje[уреди]

Alcedo atthis
Водомар у лету

Већина водомара живи у трајним паровима. Кад је година повољна, с пуно могуће ловине, неки мужјаци живе с двије женке које истовремено, но на раздаљини од неколико километара, имају легла. Након ваљења младунаца, мужјак храни паралелно младунце оба легла. При томе, могућа је и појава више узастопних легла исте женке.

Између вељаче и ожујка водомари уз гласно дозивање лете дуж воде. Ако се сретне могући партнер, слиједи дуго заједничко летење тик изнад воде, па кроз шуму до изнад дрвећа. Врло ријетко у томе судјелују више од двије птице. Након тога, мужјак запосједа могуће мјесто за легло.

Удварање и парење[уреди]

У време удварања мужјак доноси малене рибе које уз наклањање пружа женки. Она их прихваћа уз гласање и треперећи крилима. Ово храњење у оквиру удварања јача повезивање пара и служи процјени партнера. Понекад, птице само седе на некој грани уз могуће место за легло, и изменично се гласају.

У раздобљу копања ходника и на његовом крају шупљине за легло, мужјак опетовано, као дeо свадбеног ритуала, доноси рибице женки, а при крају припреме простора за легло, долази до парења. Пред парење, мужјак заузима импонирајући положај тако, да седи усправно с приљубљеним перјем, а крила објеси према напред. Тада узлеће иза женке, која своју спремност за парење често показује гласањем и готово водоравним прилегањем на грану, и слијеће на леђа своје партнерице. Сад се мужјак хвата кљуном за перје на глави женке, и за неколико секунди саме копулације крилима одржава равнотежу. Након тога, најчешће следи купање. Копулација се, са или без уводног ритуалног храњења женке, може понављати више пута дневно.

Гнездо за легло[уреди]

У време градње дупље птице се интезивно купају

На некој окомитој или лагано према напред нагнутој стрмој обали од глине или чврстог песка која није превише премрежена корењем, почињу с копањем, по могућности у горњем делу обронка. Лагано узлазни тунел с проширењем на крају дуг је између 60 и 90 центиметара, а у пресеку овалан, висок око осам центиметара. Коморица на крају тунела има у промеру око 17 цм, а висока је око 12 цм. За разлику од тврде глине, у меком песку проширење може бити дуго и до 100 цм. Коморицу ничим не облажу, но ускоро се у њој накупе непробављиви остаци риба[1].

Пар седи на грани пред обронком, док мужјак изненадно не полети и пред местом које процењује погодним и остане лебдети како би кљуном ударао по подлози. Након тога, враћа се на грану и чисти кљун од земље. Ускоро му се придружује и женка и заједно копају тунел и шупљину за легло. Једна птица остаје напоље на стражи, док је друга заузета копањем. Ископан материјал ногама избацују ван. Тек кад почне искапање проширеног дела за легло, прица може из тунела изаћи главом према напред. Ако се код копања испречи камен или неки корен, птице или завојем тунела заобиђу препреку, или почну копање на другом месту. Градња може трајати два до три седмица. Завршену "настамбу" на улазу обележавају белим изметом.

Један пар понекад започне више тунела или чак ископа и доврши више таквих настамби. Птице понекад након чишћења, користе старе, већ кориштене настамбе, при чему није важно да ли ју је раније ископао тај, или неки други пар. Често се и одлуче довршити ранијих година започету настамбу. Већина парова до краја марта или почетка травња имају спремну одговарајућу настамбу.

Полагање и брига о јајима[уреди]

Женка полаже јаја пре подне, сваког дана по једно. Јаја су бела, глатка и готово округла (дужина око 2,2 цм, ширина око 1,9 цм). Првих дана су мало ружичаста, а касније постају порцулански бијела. Тешка су око 4,3 грама, од чега је 5% љуска.

У Средњој Европи женка снесе 6 - 8 јаја, ретко више, а с лежањем на јајима почиње, смењујући се с мужјаком, тек кад снесе и задње јаје. Птица која седи на јајима, ноћу је то најчешће женка, седи у коморици главом окренута према улазном тунелу. Партнер који долази на своју "смјену", извана дозива птицу из гнезда, која након дозивања напушта легло и излази. Лежање на јајима траје 19 до 21 дан. Младунци углавном сви излазе из јаја истог дана, а кад сви изађу из јаја, љуске обично остају у гнезду. Понекад родитељи износе љуску ван, и испред настамбе их испуштају у воду.

Од свих започетих легала, 30 до 40% пропада. Велик дио легала уништи подизање разине воде уз коју су коморице грађене, но и снажна киша може изазвати урушавање огале с леглима. Поред тога, снажне кише замуте воду, што јако отежава лов водомара, па младунци угину од глади. Одрасле птице могу преживети краћа раздобља без улова.

Неспретно смјештена коморица може бити плијен различитих грабежљиваца, који одозгор или сприједа опљачкају легло. И два или три сата боравка људи код улаза у гнездо може довести до губитка легла, јер се родитељи не усуде ући у дупљу. Неколико дана након губитка легла, птице излегу поново 6 до 7 јаја, и поново леже на њима.

Подизање младунаца[уреди]

По изласку из јаја, младунци су голи и слепи. Родитељи их прво хране кукцима, а касније рибицама дугим 4 до 5 цм. Након 8 дана, избијају прве плавкасте патрљице на прсима, леђима и крилима младунаца. У доби од десетак дана, птичима се отварају очи. Сад је један од родитеља с младунцима још само ноћу. Након две недеље, птићи имају перје, али су пера још у прозирној овојници. Тешки су око 55 до 60 грама. Након три недеље, перје, осим мањих подручја на глави, губи ову овојницу.

Крајем свибња до средине липња, у доби од 23 до 28 дана, младунци излијећу из легла. У почетку им родитељи, најчешће мужјак, доносе рибице и при томе их одвлаче све даље од легла. Убрзо почињу и сами ловити рибу. У том раздобљу угрожавају их копци и јастребови, али и шумска сова.

Након краћег удварања, у липњу односно српњу родитељи имају поново легло, и све се понавља како је већ наведено. Неки парови успијевају извести и треће легло у сезони, тако да њихови младунци излијећу крајем коловоза до краја рујна.

Анализе прстенованих птица показале су, да водомари имају високу стопу кретања. Тако између напуштања легла и идуће сезоне парења угиба око 80% јединки. Поред тога, око 70% одраслих птица угиба између две сезоне парења[2]. Врло ретко јединке доживе три године. Изнимке старе 5 година су врло ретке. Ову високу стопу смртности водомари надокнађују високом стопом репродукције.

Референце[уреди]

  1. Covard (1930.) 284-287
  2. „Survival and threats”. Kingfisher. Royal Society for the Protection of Birds.  Retrieved 23 August 2008

Литература[уреди]