Вожд

Из Википедије, слободне енциклопедије

Вожд је била српска владарска титула која је обједињавала војну и цивилну власт.[1]

Историја[уреди]

Ријеч вожд је аутохтоног српског поријекла.[1] У историјским изворима средњег вијека се помиње 20 пута као „Вожд отачаства“ и „Вожд отачаства на благовјерје“.[1] Титула Вожд отачаства на благовјерје се везује за Светога Саву, а Вожд отачаства за Стефана Душана и Стефана Лазаревића.[1] По мишљењу српског историчара Милоша Благојевића, средњовјековна титула вожда је представљала највише достојанство које је обједињавало црквену и свјетовну власт.[1]

У нововјековној српској историји се помиње од 1811. године.[1] Карађорђе Петровић се од 1804. до 1808. потписивао као командант, од 1808. до 1811. као предводитељ, а од 1811. као вожд.[1] Титула вожда у вријеме Карађорђа је била владарско звање које је обједињавало војну и цивилну власт.[1] Након Карађорђа, титулу вожда је од 1815. носио Милош Обреновић, да би је касније замијенио титулом кнеза.[1] Посљедњи који је носио ову титуту је био Ђорђе Стратимировић током Српске револуције у периоду од 1848. до 1849. године.[1]

Други извори, пак наводе да "Покушај да се достојанство вожда припише и Милошу Обреновићу није успео. Новог вожда Срби чекају од 1804."[2]

Носиоци звања вожда[уреди]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 1,9 „Некад било: Српска револуција”. Радио-телевизија Републике Српске. 15. 2. 2012. Приступљено 16. 2. 2012. 
  2. проф. др Милош Благојевић. „Испред народа, самоосвећеног и самодржавног” (на језику: српски). Српско наслеђе. Приступљено 14. 5. 2013. »"Покушај да се достојанство вожда припише и Милошу Обреновићу није успео"«