Воја Царић

С Википедије, слободне енциклопедије
Воја Царић
Датум рођења(1922-03-14)14. март 1922.
Место рођењаМашић у Славонији
  Краљевина Југославија
Датум смрти19. април 1992.(1992-04-19) (70 год.)
Место смртиБеоград
 СФРЈ

Воја Царић (Машић, 14. март 1922Београд, 19. април 1992) био је српски песник, прозни писац, уредник и антологичар.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у мјесту Машићу у Славонији 14. марта 1922. године.[2] Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Новој Градишки. Историју уметности студирао је у Загребу, а завршио у Београду. Почео је да пише одмах послије Другог свјетског рата, када је сарађивао у Политици, а затим настаје његова сарадња са бројним листовима и часописима за децу.[3]

Његова најпознатија дјела : „Бели вук“, „Бајка о тајни“, „Апарат професора Коса“,[4] „Еј, ти“, „Шарени мост“.[5]

Воја Царић умро је 19. априла 1992. године у Београду.[2]

Одабрана дела[уреди | уреди извор]

Воја Царић је писао песме, приче, басне и романе. Одабрани списак Царићевих дела је: [6]

  • Петолетка - песме (1948)
  • Бој са Врандуком - поема (1948)
  • Весели доживљаји - песме (1950)
  • Саботери - песме (1948)
  • Зечја прича - песме (1947)
  • Басне (1951)
  • Приче о злом јарцу (1950)
  • Бајка о тајни - песме (1951)
  • Бели вук - приче (1956)
  • Шарени мост - песме (1958)
  • Апарат професора Коса - роман (1958)
  • Еј ти - песме (1966)
  • Антологија савремене поезије за децу - саставио 1970. године

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Петровић, Тихомир (2008). Историја српске књижевности за децу. Нови Сад: Змајеве дечје игре. стр. 280—284. 
  2. ^ а б „Vremeplov (14. mart 2017)”. RTS. Приступљено 27. 3. 2021. 
  3. ^ „О писцу: Воја Царић”. Дечији снови. Приступљено 27. 3. 2021. 
  4. ^ Milovanović, Miodrag (2016). Srpska naučna fantastika. Beograd: Everest media. стр. 60—61. 
  5. ^ Царић, Воја (1987). Шарени мост. Сарајево : "Веселин Маслеша". стр. 89. ISBN 978-86-21-00124-8. 
  6. ^ Јекнић, Драгољуб (1998). Српска књижевност за децу - историјски преглед 2. Београд: МАК. стр. 291. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]