Војводина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Аутономна Покрајина Војводина
Autonomna Pokrajina Vojvodina

Vajdaság Autonóm Tartomány
Autonómna pokrajina Vojvodina
Provincia Autonomă Voivodina
Автономна Покраїна Войводина
Застава Војводине Грб Војводине
Застава Грб


[[Слика:
Положај Војводине
|250п]] |
Положај Војводине
Матична држава Србија
Административни центар Нови Сад
Службени језик српски, мађарски, словачки, хрватски, румунски, русински1
Остали језици у употреби чешки, словеначки, ромски, македонски, црногорски2 итд.
Службена писма ћирилица и латиница
Влада
 - Председник владе Бојан Пајтић
 - Председник скупштине Иштван Пастор
Историја  
 - Српска Војводина 1848
 - АП Војводина 1944
Површина  
 - Укупно 21,500 km²
Становништво  
 - 2011 1.931.809
 - Густина 89,85/km²
Валута Динар (RSD) (100 пара)
Временска зона UTC +1 (+2 лети)
1 Сви наведени службени језици се користе у покрајинској администрацији, српски у свим градским и општинским администрацијама, а остали само у неким

2 Црногорски је званичан у општини Мали Иђош

Војводина (службени назив Аутономна Покрајина Војводина — АПВ) аутономна је покрајина и статистички регион у саставу Републике Србије. Налази се на северу Републике и обухвата површину од 21.506 km² са 1.931.809 (2011) становника (21,56% од укупног становништва Србије).

Покрајина се граничи на северу са Мађарском, на истоку са Румунијом, на западу са Хрватском и на југозападу са Босном и Херцеговином (Република Српска). Јужна граница Војводине је административна граница према централној Србији, коју већим делом чине реке Дунав и Сава. Највећи град у покрајни је Нови Сад који је уједно и административи центар Војводине. Остали већи градови (преко 50.000 становника) су Суботица, Зрењанин и Панчево.

Име

Име Војводина на српском језику означава територију којом управља војвода. У српском језику се користе још две варијанте имена Војводине, а то су: војводовина и војводство. У пољском језику се данас такође користи назив województwo као ознака за покрајину. Име Војводине потиче из 1848. године, када се простор данашње Војводине звао Српска Војводина (1848—1849) и Војводство Србија (1849—1860). Од 1945. године, у службеној је употреби назив „Војводина“.

Службени називи на осталим службеним језицима Војводине:

  • мађ. Vajdaság Autonóm Tartomány
  • свк. Autonómna pokrajina Vojvodina
  • рум. Provincia Autonomă Voivodina
  • рус. Автономна Покраїна Войводина
  • хрв. Autonomna Pokrajina Vojvodina

Иако се име Војводине у континуитету користи од 1848. године, назив има дубље историјско порекло, тако да је још 1690. и 1694. године Србима у Хабзбуршкој монархији било признато право на војводу и засебну територију (војводину), а још у 9. веку су на подручју данашње Војводине постојала војводства, којима су владале бугарске војводе.

Географија

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Географија Војводине

Војводина се простире у Панонској низији, са површином од 21.500 km², на којој живи нешто више од два милиона становника. Административно седиште покрајине је Нови Сад. Географски региони који чине Војводину су Банат, Бачка и Срем, као и мали северни део Мачве.

Рељеф Војводине је претежно равничарски, изузев Срема, којим доминира планина Фрушка гора, и југоистока Баната, са Вршачким планинама. Најнижа тачка Војводине је 75 m, a највиша 641 m.

Канал Савино Село — Нови Сад код насеља Руменке

Највећи хидрографски потенцијал чини река Дунав са својим притокама, као најважнија водена саобраћајница и стратешки саобраћајни правац у средњој Европи. Дунав кроз Србију протиче у дужини од 588 километара, и то претежно кроз Војводину, а целом овом дужином је плован. Пловне су и његове притоке Тиса (168 km), Сава (206 km) и Бегеј (75 km), између којих је прокопана разграната мрежа канала за наводњавање, одводњавање и транспорт, канал Дунав—Тиса—Дунав, укупне дужине 939 km, од чега је 673 km пловно.

У географском смислу, појам Војводина може се односити и на делове Срема и Баната који припадају граду Београду (Панчевачки Рит, Земун, Нови Београд, Сурчин), а у историјском смислу овај појам се односио и на делове Срема, Бачке и Баната који данас припадају Хрватској, Мађарској и Румунији, а такође се односио и на подручје Барање.

Историја

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Војводине
Историја Војводине
Coat of arms of Vojvodina.svg

Овај чланак је део серије о
историји Војводине

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди
Категорија: Историја Војводине

Током историје, на територији данашње Војводине траг су оставили многи народи: Срби, Илири, Трачани, Келти, Римљани, Сармати, Готи, Хуни, Гепиди, Остроготи, Лангобарди, Византинци, Стари Словени, Авари, Франци, Бугари, Мађари, Турци, Немци и други.

У време римске управе, подручје данашње Војводине било је у самом средишту светских дешавања, будући да је град Сирмијум (данашња Сремска Митровица) био један од четири главна града Римског царства, а у самом граду или његовој околини рођено је шест римских царева.

Словени (углавном преци данашњих Срба) се насељавају на територију данашње Војводине у шестом веку, заједно са Аварима (а у мањим групама вероватно и пре шестог века). За време аварске и бугарске управе, деловима данашње Војводине су управљали локални владари који су носили титуле војводе или жупана. Такви владари били су Кувер (7. век), Бута-ул (8. век), Салан са резиденцијом у граду Тителу и Глад (9. век), као и Ахтум и Сермон (11. век).

Између десетог и дванаестог века, на подручју данашње Војводине се устаљује угарска власт. Становништво средњовековне Угарске било је етнички мешовито и укључивало је Мађаре, Словене, Кумане, Сасе, Секеље, Јасе, Влахе, итд. Мађари су у почетку чинили владајући слој угарског друштва, док су кметови били углавном Словени.

Крајем 13. и почетком 14. века, доњим и горњим Сремом (данашња Мачва и данашњи Срем), владали су српски краљ Стефан Драгутин (између 1282. и 1316. године) и угарски великаш Угрин Чак (умро 1311. године), а обојица су били фактички независни владари.

Иако су Срби на територији Војводине били део староседелачког словенског становништва (посебно у Срему), већи број Срба почиње да се насељава на ово подручје почевши од четрнаестог века. Непосредно пред отоманско освајање ових простора, Срби су чинили знатан део становништва данашње Војводине. После пада Србије под Турке (1459. године), деспоти Србије су наставили да владају на територији данашње Војводине (углавном у Срему), тада под управом Угарске, као вазали угарских краљева. Резиденција српских деспота налазила се у граду Купинику (данашње Купиново) у Срему.

Убрзо после Мохачке битке (1526. године) и војног пораза који је Угарској нанело Османско царство, на историјску сцену излази самозвани српски цар, Јован Ненад. Уз помоћ војске првобитно састављене од српских плаћеника, Јован Ненад успоставља своју власт у Бачкој, северном Банату и делу Срема и ствара једну пролазну независну државу, чији је главни град била Суботица. На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара. Ова српска држава била је кратког века. Угарски племићи су се удружили против Јована Ненада и поразили његову војску у лето 1527. године, а цар Јован Ненад је убијен. После пропасти цареве државе, Бачка и делови Баната којима је управљао долазе за кратко време поново под угарску управу, да би убрзо дошли под директну отоманску управу.

После убиства цара Јована Ненада, дотадашњи врховни командант његове армије, Радослав Челник, преместио се са делом бивше цареве војске из Бачке у Срем, којим је тада управљало Османско царство. Челник је за себе узео титулу сремског војводе и владао Сремом од 1527. до 1530. године као отомански вазал, а резиденција му се налазила у граду Сланкамену. Пошто је Челник раскинуо свој савез са Турцима и преместио се на хабсбуршку територију, Срем долази под директну отоманску управу после 1530. године.

Током отоманског освајања и успоставе отоманске власти мађарско и католичко словенско (шокачко) становништво се углавном иселило са ових простора. Током отоманске владавине, већи део становништва Војводине чинили су Срби, који су претежно живели у селима, док је градове настањивало етнички и верски мешовито становништво, које је укључивало Србе, муслимане (Турци, исламизовани Срби, Арапи), Роме, Грке, Цинцаре, Јевреје, итд. После обнове Пећке патријаршије 1557. године, које је издејствовао Мехмед паша Соколовић, православни Срби са подручја Војводине дошли су под њену јурисдикцију, а поглавар патријаршије имао је тада титулу „патријарха Срба, Бугара, поморских и северних страна“. Срби у Банату су подигли велики устанак против турске власти 1594. године, а царевина им се осветила спаљивањем моштију Светог Саве – највеће српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани српског порекла.

После Карловачког (1699) и Пожаревачког мира (1718), целокупна територија данашње Војводине долази под аустријску (хабсбуршку) власт. Делови територије данашње Војводине укључени су тада у војну границу, а други делови су дошли под цивилну (жупанијску) власт. За разлику од територија под цивилном управом, војном границом управљало се директно из Беча. Из овог периода су познате и две велике сеобе Срба у Аустријску царевину (1690. и 1739. године), којима је појачана бројност српског становништва на подручју Војводине. Срби су тада признати за једну од нација Хабсбуршке монархије (Natio Rasciana) и признато им је право на једно посебно војводство, односно територијалну аутономију. Ово право је, међутим, остварено тек у револуцији од 1848. до 1849. године. Током аустријске владавине, на територију Војводине су се, поред Срба, населили и многи колонисти, највише Немци и Мађари, али такође и Словаци, Хрвати, Русини, Румуни и други.

Грб Српске Војводине из 1848. године, са четири оцила
Грб Српског Војводства на Службеном билтену Српског Војводства из 1848.

После избијања мађарске револуције (15. марта 1848. године), делегација војвођанских Срба кренула је у Пожун, да новој мађарској влади достави захтеве Срба за равноправним положајем у Угарској. После неуспелих преговора, дошло је до немира у војвођанским градовима, којом приликом су Срби спалили матичне књиге вођене на мађарском језику. Што је мађарска влада била непопустљивија према умереним српским захтевима, то су ови захтеви постајали радикалнији. У првим српским захтевима не спомињу се ни војвода ни војводина ни аутономија, али ће то веома брзо постати главне тачке српских захтева. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима (од 13. до 15. маја 1848. године), Срби су прогласили Српску Војводину, која се састојала од Срема, Баната, Бачке и Барање. За војводу је изабран Стеван Шупљикац, Карловачка митрополија је уздигнута на ранг патријаршије, а тадашњи митрополит, Јосиф Рајачић, проглашен је за српског патријарха. Изабран је народни одбор као привремена влада Српске Војводине. Одлуке Мајске скупштине потврђене су касније од стране аустријског двора. Мађарска влада је цео овај покрет српског народа прогласила бунтовничким и решила да га сломи војнички. Срби су пружили енергичан отпор и у данашњој Војводини је беснео прави рат. Непопустљивост мађарске владе искористило је српско вођство, на челу са патријархом Рајачићем. Кад је аустријски цар прогласио Мађаре за бунтовнике, српске трупе из Војводине укључиле су се у царску војску и учествовале су у гушењу револуције у Угарској.

После пораза мађарске револуције, одлуком аустријског цара, у новембру 1849. године, формирана је једна засебна аустријска покрајина названа Војводство Србија и Тамишки Банат (Wojwodschaft Serbien und Tamisch Banat), која се састојала од делова Баната, Бачке и Срема. Покрајином је управљао аустријски гувернер, чије се седиште налазило у Темишвару, а титула војводе је припадала аустријском цару. Службени језици Војводства Србије били су немачки и илирски (српски). Покрајина Војводство Србија и Тамишки Банат је укинута 1860. године а већи део њене територије (Банат и Бачка) је прикључен хабсбуршкој Угарској, са изузетком Срема који је прикључен Краљевини Славонији, која касније постаје део Краљевине Хрватске-Славоније у оквиру хабсбуршке Угарске.

После распада Аустроугарске монархије (29. октобра 1918. године), Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи је Новом Саду 25. новембра 1918. године прогласила отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији, што је касније озакоњено Видовданским уставом. Један дан пре тога (24. новембра 1918.), скупштина Срема, одржана у Руми, се такође изјаснила за прикључење Срема Србији. Делегацију представника Баната, Бачке и Барање примио је регент Александар у Београду 1. децембра 1918. године, када је проглашено стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Поред одлуке о присаједињењу Краљевини Србији, Велика народна скупштина у Новом Саду је такође донела одлуку о формирању покрајинске владе (народне управе) и покрајинске скупштине (великог народног савета) за Банат, Бачку и Барању. За председника народне управе изабран је др Јован Лалошевић, а за председника великог народног савета др Славко Милетић. Народна управа за Банат, Бачку и Барању била је активна све до 11. марта 1919. године, када је одржала своју последњу седницу.

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца било је у почетку подељено на округе и жупаније, а затим на области. 1929. године формирана је покрајина Краљевине Југославије, названа Дунавска бановина, са седиштем у Новом Саду, која је обухватала Бачку, Барању, већи део Баната и Срема, као и део Шумадије и Браничева.

После краткотрајног Априлског рата и брзе капитулације Краљевине Југославије 1941. године, Војводина је окупирана од стране Сила Осовине и подељена на три окупационе зоне: Срем су Немци предали такозваној Независној Држави Хрватској, Бачку и Барању је анектирала Хортијева Мађарска, док је Банат потпао под власт домаћих Немаца, иако је формално припадао Недићевој Србији. Терор и физичко уништење недужног народа, привредна пљачка, општа обесправљеност, беда и очај карактерисали су четворогодишњу окупацију (19411944). У току фашистичке окупације у Војводини је око 50.000 људи убијено, а преко 280.000 је било интернирано, хапшено, злостављано и мучено.

Ослобођена територија у Срему 1942. године

Покрет отпора, који су комунисти покренули већ у лето 1941, недовољно припремљен и осмишљен према датим условима, претрпео је у Банату и Бачкој тежак пораз, док је у Срему, после солиднијих припрема, постепено прерастао у општенародни устанак. На ослобођеној територији у Срему организована је и партизанска власт, са масовним антифашистичким организацијама, штампом и школством. Искуства из Срема у организовању ослободилачке борбе пренесена су у лето 1944. у Банат, Бачку и Барању, тако да је пре доласка Црвене армије, октобра 1944, овде већ била устројена нова народна власт са ослободилачким институцијама.

Војводина је током Народноослободилачке борбе, са устројеним Покрајинским народноослободилачким одбором (од новембра 1943), добила у оквиру ослободилачког покрета аутономију као покрајина, с обзиром на историјске, економске и културне моменте, као и постојање већег броја припадника националних мањина. Скупштина изасланика народа Војводине 31. јула 1945. у Новом Саду одлучила је да Аутономна Покрајина Војводина уђе у састав Народне Републике Србије. Статус аутономне покрајине у Србији, Војводина је задржала до данас, иако се степен аутономије мењао током времена. Највећи степен аутономије Војводина је имала између 1974. и 1990. године, када је, иако формално у саставу Србије, имала статус федералног субјекта Југославије са елементима државности.

Правни статус

Највиши правни акт Аутономне Покрајине Војводине је СтатутВикзиворниктекст (изнад којег је Устав Републике Србије), који је ступио на снагу 1. јануара 2010. године. Највиши покрајински орган је Скупштина, у коју се слободним изборима бира 120 посланика са територије АПВ и у којој су равноправни сви службени језици. Орган извршне власти је покрајинска Влада на чијем је челу председник владе.

АП Војводина је чланица Савета европских регија при Европском парламенту, као прва, а засада и једина, регија која је постала чланица, а да матична држава није у том тренутку била члан Европске уније или Савета Европе. Такође, саоснивач је и регионалног савета еурорегије ДКМТ (Дунав—Кереш—Мориш—Тиса), који окупља, осим саме Војводине, и неколико жупанија из Мађарске и Румуније, и чији је задатак међусобна сарадња у регионалном привредном, културном и еколошком развоју.

Територијална организација

Војводина се састоји од 41 општине и 6 градова, подељених у 7 округа. Седишта округа су у: Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Панчеву, Сомбору, Кикинди и Сремској Митровици.

Окрузи у Војводини
Општине и градови у Војводини
Територијална организација
Окрузи број општина седиште округа
Севернобачки округ 2 + 1 град Суботица
Западнобачки округ 3 + 1 град Сомбор
Јужнобачки округ 13 + 1 град Нови Сад
Севернобанатски округ 6 Кикинда
Средњобанатски округ 4 + 1 град Зрењанин
Јужнобанатски округ 7 + 1 град Панчево
Сремски округ 6 + 1 град Сремска Митровица
7 41 + 6 градова

Саобраћајни значај

Кроз Војводину пролазе важне саобраћајнице, пре свега ауто-пут који иде од централне Европе и Хоргоша на граници према Мађарској, па преко Новог Сада до Београда, и даље на југоисток ка Нишу где се рачва у два правца: један правац води на исток ка граници са Бугарском; други на југ, према Скопљу и Солуну. Трећи крак ауто-пута се у Срему одваја на запад, према суседној Републици Хрватској и даље ка западној Европи. Око ауто-пута је развијена и мрежа локалних путева и железничких праваца.

На југу Војводине почиње моравско-вардарска долина, најважнија комуникација између севера и југа Балканског полуострва, која се управо код Београда укршта са дунавским правцем Исток—Запад, чинећи геостратешки чвор. То чини географскостратешки положај ове покрајине повољним и значајним за Србију.

Демографија

Vista-xmag.png За више информација видети Демографија Војводине и Етничке групе Војводине
Етнички састав Војводине по градовима и општинама 2011. године

Етничке групе

Војвођански фолклор.

Према последњем попису из 2011. године, Аутономна Покрајина Војводина има 1.931.809 становника, што чини 21,56 % од укупног броја становника Републике Србије. Срби (погледати: Срби у Војводини), којих у Војводини има 1.289.635 (или 66,76%), већинско су становништво ове северне српске покрајине. По бројности затим следе: Мађари (погледати: Војвођански Мађари) (251.136 или 13,00%), Словаци (50.321 или 2,60%), Хрвати (47.033 или 2,43%), Роми (42.391 или 2,19%), Румуни (25.410 или 1,32%), Црногорци (22.141 или 1,15%), Буњевци (16.469 или 0,85%), Русини (13.928 или 0,72%), Југословени (12.176 или 0,63%), Македонци (погледати: Македонци у Србији) (10.392 или 0,54%), као и остале мање етничке скупине у које спадају Украјинци (0,22%), Муслимани (0,17%), Немци (0,17%), Албанци (0,12%), Словенци (0,09%), Бугари (0,08%) и други (укупно има више од 26 нација и националних или етничких група).[1]

У већини општина и градова Војводине већинско становништво су Срби. Мађари чине већину становништва у пет општина на северу покрајине (Кањижа, Сента, Ада, Бачка Топола и Мали Иђош), Словаци чине већину становништва у општини Бачки Петровац, док су град Суботица и општине Бечеј, Чока, Бач и Ковачица етнички мешовите. У граду Суботици и у општинама Бечеј и Чока појединачно најбројнија етничка група су Мађари, у општини Бач Срби, а у општини Ковачица Словаци (Највећи број Војвођанских Словака живи управо у овој општини).[2] Други бројнији народи Војводине (Русини, Румуни, Црногорци, Буњевци, Хрвати, Чеси) чине већину становништва у појединим насељима, док Роми чине већину становништва у појединим градским четвртима и формалним приградским насељима.

Верски састав Војводине по насељима 2002. године

Вероисповест

Главни чланак: Религија у Војводини.

Становници Војводине разликују се и по вероисповести. Срби, Црногорци, Румуни, Роми, Македонци и Украјинци углавном су православни, Мађари, Хрвати и Буњевци су католици, Русини су гркокатолици, док Словака има протестаната и католика, а постоји и одређени број муслимана и припадника других малих верских заједница. Значајан удео протестаната је и међу Мађарима, а делом и међу Србима.

Састав становништва према вероисповести је 2011. године био следећи: Православни (70,25%), Католици (17,43%), Протестанти (3,31%) и други.

Службени језици

У Војводини је службено шест језика уз употребу њихових писама: српски (ћирилично писмо уз могућност употребе латиничног), мађарски (латиница), словачки (латиница), хрватски (латиница), румунски (латиница) и русински (ћирилица). Извршно Веће АПВ је оснивач и издавач новина на службеним језицима и то: Дневник на српском језику и Magyar Szó (Мађарска реч) на мађарском су дневне новине, а недељници су Hrvatska riječ (Хрватска реч — хрватски), Hlas Ľudu (Глас народа — словачки), Libertatea (Слобода — румунски) и Руске слово (Русинска реч — русински).

Састав становништва према матерњем језику, према попису из 2011. године, био је: српски језик (76,91%), мађарски језик (12,48%), словачки језик (2,47%), ромски језик (1,42%), румунски језик (1,25%), хрватски језик (0,75%), и други.

Већи градови

Нови Сад
Нови Сад
Суботица
Суботица
Зрењанин
Зрењанин
Панчево
Панчево
Поредак Град Округ Популација Бар
Сомбор
Кикинда
Кикинда
Сремска Митровица
Сремска Митровица
Вршац
Вршац
1 Нови Сад (са Петроварадином и Сремском Каменицом) Јужнобачки 258.881
2 Суботица Севернобачки 97.910
3 Зрењанин Средњобанатски 76.511
4 Панчево Јужнобанатски 76.203
5 Сомбор Западнобачки 47.623
6 Кикинда Севернобанатски 38.065
7 Сремска Митровица Сремски 37.751
8 Вршац Јужнобанатски 36.040
9 Рума Сремски 30.076
10 Бачка Паланка Јужнобачки 28.239
11 Инђија Сремски 26.025
12 Врбас Јужнобачки 24.112
13 Бечеј Јужнобачки 23.895
14 Темерин Јужнобачки 19.661
15 Сента Севернобачки 18.704
16 Футог Јужнобачки 18.641
17 Стара Пазова Сремски 18.602
18 Кула Западнобачки 17.866
19 Апатин Западнобачки 17.411
20 Нова Пазова Сремски 17.105
Попис становништва 2011.


Школство

У Војводини је школски систем веома развијен и састоји се од мреже:

  1. предшколских установа;
  2. основних школа (539), у којима се настава држи и на језицима националних мањина;
  3. средњих школа (110), на којима је омогућена и настава на језицима националних мањина; и
  4. Новосадског Универзитета, са 13 факултета, на којима се настава обавља и на језицима националних мањина.

Наука и култура

Матица српска

У традиционалном културном и научном упоришту српског народа у Војводини најстарије установе су: Матица српска, основана 1826. године и Српско народно позориште, основано 1861. године, у коме се представе изводе и на језицима националних мањина. У Новом Саду се налази и огранак Српске академије наука и уметности, Војвођанска академија наука и уметности, као и два научна института. У тим институцијама и на факултетима ради око три хиљаде стручњака различитих усмерења. Прво фотографско удружење основано је 1901. године: Фото, кино и видео савез Војводине, и једно је од најактивнијих удружења бивше СФР Југославије.

Привреда

У Војводини је привреда заснована на великом богатству квалитетног обрадивог земљишта, које захвата 84 % њене површине, и чија природна плодност је побољшана мрежом канала за наводњавање, тако да је од 1,78 милиона хектара обрадиве земље око 0,5 милиона дренирано. Око 70 % приноса са ових поља отпада на житарице, 20 % на индустријско биље, а 10 % на остале културе. Део плодова се извози, али већина се прерађује у домаћој прехрамбеној индустрији, стационираној углавном у Војводини (погони за прераду меса, воћа и поврћа, уљаре, шећеране, млекаре, итд).

Неке од значајних компанија на подручју Војводине:

Постоји и снажна базична индустрија, која производи машине за обраду метала, електричне уређаје и каблове, грађевинске материјале, нафтне деривате, хемијске производе, електромоторе, рото папир. Развијена је и индустрија производа високог нивоа обраде, попут зубарске опреме, возила, фармацеутских производа, порцелана и другог.

Део прихода војвођанске привреде долази и од туризма, који је нарочито развијен на рекама и језерима, термалним изворима и на Фрушкој гори на којој се налазе бројни православни манастири српско-барокног стила, углавном подигнути између 15. и 17. века.

Политика

Види још: Покрајински избори 2004. и Покрајински избори 2008.
Резултати локалних избора у Војводини 2008. године

На покрајинским изборима из 2008. године, од 120 посланичких места у скупштини АП Војводине, натполовичну већину (64 посланичка места) добила је коалиција За европску Војводину. Српска радикална странка освојила је 25 мандата, Мађарска коалиција 9, Заједно за Војводину 6, Демократска странка СрбијеНова Србија 6, Социјалистичка партија СрбијеПартија уједињених пензионера Србије 5, док су различите групе грађана освојиле 5 мандата.

Туризам

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Туризам Војводине

Као туристичка дестинација, Војводина је позната по лову и риболову, бројним фестивалима хране, етно фестивалима, музичким фестивалима, као и богатим архитектонским и културним наслеђем, које укључује бројне православне манастире, дворце, тврђаве, као и остатке античке Римске цивилизације од којих су најзначајнији остаци римског Сирмијума.

Галерија

Види још

Референце


Спољашње везе

Са других Викимедијиних пројеката :

Србија
Статистички региони Србије
Flag of Serbia.svg Грб Србије
Главни град: Београд

Статистички региони: Војводина | Град Београд | Шумадија и западна Србија | Јужна и источна Србија | Косово и Метохија1
Аутономне покрајине: Војводина | Косово и Метохија1
Административни центри покрајина: Нови Сад | Приштина

1 - Према резолуцији Савета безбедности ОУН 1244, Косово и Метохија je под управом ОУН

Portal.svg Портал:Србија