Војин Ковачевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
ВОЈИН КОВАЧЕВИЋ
Vojin Kovacevic.jpg
Војин Ковачевић
Датум рођења (1913-03-02)2. март 1913.
Место рођења Долови, код Даниловград
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти 2. септембар 1941.(1941-09-02) (28 год.)
Место смрти Загреб
Хрватска НД Хрватска
Професија студент економије
Члан КПЈ од 1937.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Народни херој од 14. децембар 1949.

Војин Војо Ковачевић (Долови, код Даниловград, 2. март 1913Загреб, 2. септембар 1941), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 2. марта 1913. године, у селу Доловима код Даниловграда. Потиче из сиромашне сељачке породице. После завршене основне школе, наставио је школовање и, уз малу помоћ родитеља и своје велико напрезање, зарађујући сам, успео је да заврши Трговачку академију. После матуре радио је као дневничар у Финансиској дирекцији у Подгорици, у којој је постојала јака партијска организација, и где је Војо почео да организовано ради за раднички покрет.

После одслужења војног рока, 1935. године, запослио се у Месној контроли при Дирекцији ПТТ-а у Загребу, и истовремено почео студије на Високој економској школи. Наставио је рад у Савезу комунистичке омладине Југославије и у студентском друштву „Свјетлост“. Због веома активног учешћа у револуционарном покрету и СКОЈ-у, 1937. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије.

Априлски рат и капитулација Краљевине Југославије затекла га је у Загребу, где је, по задатку Партије, остао као илегалац у окупираном граду. Био је најпре члан Рејонског комитета Другог рејона у Загребу, а потом, од августа 1941. године, члан Бироа Месног комитета КП Хрватске за Загреб. Почетком септембра ухапсили су га Немци и усташе, приликом извршавања задатка. Подвргнут је страховитом мучењу и после петосатног непрекидног мућења, издахнуо у затвору. И поред страшног мучења Војо није одао никог из своје организације, као ни то да је у данима пред хапшење радио на припремама диверзије која је изведена у загребачкој телефонској централи, 14. септембра 1941. године.

Читава Војинова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби. Током рата погинули су његов отац Радосав и његова два брата, обојица предратни комунисти, а два друга брата и сестра су носиоци Партизанске споменице 1941. Године 1968. његови посмртни остаци су пренесени и сахрањени у новоизграђену Гробницу народних хероја на загребачком гробљу Мирогој, заједно са осталим истакнутим руководиоцима Народноослободилачког и радничког покрета Хрватске, међу којима су Раде Кончар, Ђуро Ђаковић и други.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 14. децембра 1949. године, проглашен је за народног хероја.

Литература[уреди]