Војин Тодоровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВОЈИН ТОДОРОВИЋ
Todorovic Vojin.jpg
Војин Тодоровић
Датум рођења(1912-12-03)3. децембар 1912.
Место рођењаМрке, код Подгорице
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти7. октобар 1961.(1961-10-07) (48 год.)
Место смртиБеоград, Социјалистичка Република Србија НР Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНОБ Југославије
НОБ Албаније
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411961.
Чингенерал-потпуковник
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден народне армије
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Партизански крст
Орден Грунвалдов крст другог реда

Војин Војо Тодоровић (Мрке, код Подгорице, 3. децембар 1912Београд, 7. октобар 1961), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА, друштвено-политички радник ФНРЈ и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 3. децембра 1912. године у селу Мрке, код Подгорице. Потицао је из чиновничке породице. Основну школу и гимназију је учио у Подгорици, а матурирао је у Призрену. Правни факултет је завршио у Београду 1938. године. Потом је положио виши финансијски испит.[1]

Још као студент је учествовао у студентском револуционарном покрету. Потом је у местима где је службовао — Великом Градишту и Подгорици, учествовао у студентским акцијама. Био је активан сарадник организација Црвене помоћи и Самопомоћи и др.[1]

Априлски рат 1941. године затекао га је у у чину резервног поручника у околини Сиња. Када је група официра и војника хрватске националности у Сињу извела побуну против Југословенске војске, Војин се с групом официра и војника повукао ка Херцеговини, где је од 12. до 17. априла водио борбе с усташама у рејону СтолацГацкоЧапљина. У току ових борби они су заузели Чапљину и онеспособили железничку пругу за Требиње. Вест о капитулацији је обуставила њихова даља дејства и они су се повукли у правцу Требиња, а одатле се Војин с групом другова пребацио у Подгорицу.[1]

У Тринестојулском устанку 1941. године био је водник Горњопиперске устаничке чете и с њом се истакао у борбама на Биочу, у Рогамима, на Тријепчу и Дољанској Главици. С герилским одредом из села Мрке, чији је био командир, организовао је диверзије и оружане акције, од којих је најзначајнија била 25. августа 1941. године у Братоножићима када је извео напад на италијанску моторизовану колону од 30 камиона. За заслуге у борби, али и приврженост Народноослободилачком покрету, августа 1941. године је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]

Октобра 1941. године са својим герилским одредом је учествовао у уништењу непријатељске моторизоване колоне на Јелином Дубу. Након тога је био постављен за каменика команданта Првог батаљона Зетског партизанског одреда. С овим одредом се истакао у борбама у Жупи Никшићкој, у Бјелопавлићима и на Радовчу. До јуна 1942. године налазио се на дужностима политичког комесара Пиперског партизанског батаљона, команданта батаљона и заменика команданта Зетског партизанског одреда.[1]

Када је јуна 1942. године главнина партизанских снага напустила Црну Гору и повукла се у Босну, Војин је остао на раду у позадини. Током овог периода обављао је разне партијске дужности — био је секретар партијске ћелије у Пиперима, секретар Рејонског комитета КПЈ у Подгорици и члан Окружног комитета КПЈ за Подгорицу. Заједно са Блажом Јовановићем и Душаном Мугошом, 1. новембра 1942. године је по задатку КПЈ отишао у Албанију. Тамо је остао све до 25. априла 1943. године и давао велику помоћ у организовању тамошњих партизанских јединица. Марта 1943. године у Лабиноту, код Елбасана присуствовао је Првој земаљској конференцији Комунистичке партије Албаније.[1]

Априла 1943. године се вратио у Црну Гору, где је био постављен на дужност команданта Зетског партизанског одреда и с њим је учествовао у разбијању четничких снага у Пиперима и Бјелопавлићима. У току Пете непријатељске офанзиве био је на дужности команданта батаљона у Петој пролетерској црногорској ударној бригади. Током битке на Сутјесци, с већом групом партизана је успео да се пробије из непријатељског обруча и потом је с групом партијских руководилаца, на челу с Иваном Милутиновићем, добио задатак да ради на формирању нових партизанских јединица.[1]

На терену подгоричког среза је успео да формира партизански батаљон, који је касније ушао у састав Пете црногорске бригаде, а августа 1943. године је поново био постављен за команданта Зетског партизанског одреда. Када је 14. новембра 1943. године у Колашину била формирана Шеста црногорска ударна бригада именован је за заменика команданта бригаде. До краја рата, налазио се на дужностима — команданта Треће пролетерске санџачке бригаде и команданта Девете црногорске бригаде.[1]

По налогу Врховног штаба НОВ и ПОЈ, 12. августа 1944. године је био пребачен у Бари, а одатле у Албанију, где се налазио на дужности заменика шефа Војне мисије НОВ и ПОЈ при Народноослободилачкој војсци Албаније. Половином јуна 1945. године вратио се у Београд, где је примио дужности у Министарству народне одбране. Након тога налазио је са на дужности начелника Финансијске управе ЈНА до 1957. године. Потом је био заменик команданта Прве армијске области. На тој дужности је и преминуо у чину генерал-потпуковника.[1]

Поред војне каријере, био је веома активан као друштвено-политички радник. Био је биран за члана Опуномоћства СКЈ за ЈНА Прве армијске области, а био је и први председник Управе хокејашког савеза Југославије. Од 1952. до 1961. године је био председник Ауто мото савеза Југославије (АМСЈ), а дуги низ година је био члан Председништва Народне технике Југославије, Управе ЈСД „Партизан” и др. Бавио се и писањем и објавио је велики број текстова из области ратне вештине, како и монографију „Подгорички срез у Тринаестојулском устанку 1941. године”.[1]

Умро је 7. октобра 1961. године у Београду.[1]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе и Орден партизанске звезде са златним венцем.[2] Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]