Војислав Карановић
| Војислав Карановић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1. јануар 1961. |
| Место рођења | Суботица ФНР Југославија |
Војислав Карановић (Суботица, 1. јануар 1961) српски је књижевник.
Живот[уреди | уреди извор]
Дипломирао је на групи за југословенске и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију и есеје. Поједине песме превођене су му на више језика. Ради као уредник у Радио-телевизији Србије. Живи у Београду.
Награде[уреди | уреди извор]
Добитник је значајних награда:
- Награда Печат вароши сремскокарловачке,
- Награда Бранко Ћопић,
- Награда Бранко Миљковић,
- Награда Меша Селимовић,
- Виталова награда,
- Награда „Ђура Јакшић“,
- Награда Васко Попа
- Награда Ленкин прстен,
- Дисова награда за целокупно песничко стваралаштво (2005)
- Змајева награда 2011. за књигу „Унутрашњи човек“.[1]
Дела[уреди | уреди извор]
Објавио је девет збирки песама:
- Тастатура, Матица српска, Нови Сад (1986)
- Записник са буђења, Матица српска, Нови Сад (1989)
- Жива решетка, Матица српска, Нови Сад (1991)
- Стрми прозори, Матица српска, Нови Сад (1994)
- Син земље, Српска књижевна задруга, Београд (2000)
- Светлост у налету, Плато, Београд (2003)
- Дах ствари - изабране песме, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак (2005)
- Наше небо, ЗУНС (2007)
- Унутрашњи човек, Повеља, Краљево (2011)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Војиславу Карановићу „Змајева награда“”. Радио-телевизија Републике Српске. 1. 2. 2012. Приступљено 2. 2. 2012.
Литература[уреди | уреди извор]
- Милијан Деспотовић: “Меморија језика“ – УКС, Пожега: Народна библиотека : Свитак : Развигор, 2011 ("Светлост као наратор живота", есеј о књизи: Војислава Карановића: "Дах ствари“)