Војислав Максимовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Војислав Максимовић
Датум рођења(1935-08-04)4. август 1935. (85 год.)
Место рођењаЦвилин, општина Фоча
 Краљевина Југославија
Политичка странкаСрпска демократска странка
Савез комуниста Југославије (до 1969)

Војислав Максимовић (Цвилин код Фоче, 4. август 1935) је српски прозни писац, есејиста, историчар књижевности и библиотекарства, професор-емеритус, члан Академије наука и умјетности Републике Српске.[1] Члан је првог сазива Сената Републике Српске.[2] На засједању Скупштине српског народа у БиХ, 9. јануара 1992. године прочитао је одлуку о проглашењу Републике Српског народа у БиХ.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Цвилину (Јошаница у Старој Херцеговини), који су у то вријеме били у саставу Зетске бановине.[2] Отац му се звао Јован а мајка Роса.[2] Током Другог свјетског рата није могао да похађа школу, тако да је завршио у родном мјесту послије рата.[2] Нижу реалну гимназију је завршио у Фочи (1947—1950), након чега уписује гимназију.[2] У школској години 1952/53. власти административном одлуком прекидају његово школовање у гимназији у Фочи, ради чега исте године уписује шести разред Друге мушке гимназије у Београду.[2] Идуће године се уписује у Другу мушку гимназију у Сарајеву, гдје завршава седми и осми разред и полаже велику матуру.[2] У школској години 1955/56. уписује књижевност на Филозофском факулту у Београду, а идуће године прелази на Филозофски факултет у Сарајеву.[2] Дипломирао је 1960, након чега се вратио у Фочу и запослио на Радничком универзитету као руководилац једне катедре.[2] За главног уредника листа „Дринске новости“ је изабран 1962.[2] Радио је и као професор књижевности у Учитељској школи у Фочи, након чега је изабран за главног уредника листа „Маглић“ у Фочи.[2] На мјесту директора Опште библиотеке у Фочи је радио од 1967. до 1969.[2] Био је и посланик Просвјетно-културног вијећа Савезне скупштине Југославије у Београду.[2] Један је од покретача и први главни уредник часописа Мостови у Пљевљима.[2] Из Савеза комуниста Југославије је искључен 26. маја 1969, након чега напушта родни крај.[2] Крајем 1969. се запошљава на Институту за изучавање југословенске књижевности на Филозофском факултету у Сарајеву, гдје је почео да пише докторску дисертацију на тему живота и књижевног дјела Јована Кршића (1898—1941).[2] Бавио се истраживањем у библиотекама и архивима у Југославији и Чехословачкој, након чега је 5. јуна 1975. на Филозофском факултету у Сарајеву одбранио докторску дисертацију.[2] Након дисертације је постао доцент на Одсјеку за општу књижевност и библиотекарство.[2] Прво је стекао звање ванредног, а 1984. је постао редовни професор.[2] Био је члан редакције часописа „Живот“ и „Израз“. Писао је за велики број листова од којих су неки: Задругар, Одјек, Ослобођење, Преглед, Лица, Дијалог, Спектар, Мале новине, Наши дани, Годишњак Института за језик и књижевност, Библиотекарство, Ловачки лист, Просвјетни лист, Политика, Борба, Дрварски гласник, Библиотекар, Књижевне новине, Књижевна критика, Путеви (Бања Лука), Кораци (Крагујевац), Градина и Литера (Ниш), Багдала (Крушевац), Стварање, Овдје и Просвјетни рад (Титоград), Дневник (Нови Сад), Провинција (Шабац), Стремљења и Нови свет (Приштина), Одзиви (Бијело Поље) и Бразде (Бијељина).[2] Године 1987. је именован за члана Уређивачког одбора Српске библиографије, Књиге 1868–1944, у припреми стручног тима Народне библиотеке Србије у Београду.[2] У периоду од 1980/81. до 1983/84. предавао је Библиографију на Катедри за библиотекарство и информатику Филолошког факултета у Београду.[2]

Са групом српских интелектуалаца обновио је 1990. године Српско просвјетно и културно друштво Просвјета које је укинуто 1947.[2] Исте године је изабран за првог председника Главног одбора и Друштва након однове.[2] Након првих вишестраначких избора у Југославији, обављао је дужност председника клуба посланика Српске демократске странке у скупштини СР БиХ. Сарајево је напустио у априлу 1992.[2] Од 1992. до 1998. био је посланик и председник Клуба посланика у Народној скупштини Републике Српске.[2] Био је ректор Универзитета у Српском Сарајеву од септембра 1992. до 15. априла 2000.[2] Био је председник одбора за оснивање Духовне академије светог Василија Биографија Острошког у Србињу (отворена 14. октобра 1994).[2] Био је предсједник скупштине Српског Сарајева од априла 1994. до почетка 1996.[2] Члан је Савјета часописа „Нова зора“.[2] Члан је Удружења књижевника Српске од 1993. и Удружења књижевника Србије од 2000.[2] Године 1996. је изабран за члана Сената Републике Српске.[2] За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске је изабран 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004.[1] Носилац је највећих одликовања Републике Српске: Ордена Републике Српске са лентом и Ордена Немањића.[2] У пензију је отишао 2003.[2] Сенат Универзитета у Источном Сарајеву му је 25. марта 2009. додијелио звање професора-емеритуса.[2] Живи у Београду.[3]

Признања[уреди | уреди извор]

  • Диплома „Лимских вечери поезије“ у Прибоју, 1988.[2]
  • Митровданска повеља за изузетна остварења у области библиографије, 2010.[4]
  • Награда Владимир Ћоровић, 2003. за студију Митрополит Сава Косановић (1839—1903).[2]
  • Награда Шушњар, 1997.[2]
  • Награда „Свети Сава“, 1997. за књигу Вук и сљедбеници.[2]
  • Награда Лаза Костић 1995. за књигу Понешто.[2]
  • Награда „Драгојло Дудић“ 1990. за роман Нојево племе.[2]
  • Награда изавачког предузећа „Свјетлост“, 1972.
  • Награда града Пљеваља, 1971.
  • 27. јулска награда СРБиХ
  • 6. априлска награда града Сарајева, 1971.
  • Споменица Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ за немјерљив допринос у раду и угледу Друштва, у Билећи. 27. јуна 2012.[5]
  • Златна значка Културно-просветне заједнице Србије
  • Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, 1993.[2]
  • Орден Немањића, 1996.[2]
  • Орден Републике Српске са лентом, 1994.[2]
  • Орден братства и јединства са сребреним вијенцем, 1975.[2]

Дела[уреди | уреди извор]

Романи[уреди | уреди извор]

  • Од уста до уста, роман
  • Заводишта, роман, Сарајево (1971)
  • Будна браћа, роман
  • Нојево племе, роман, Пале (2019)

Есеји[уреди | уреди извор]

  • Виђења Босне, есеји, Пљевља (1970),
  • Некада и сада, есеји, (1973)
  • Нека пресуди вријеме, есеји, (1978)
  • Испред свог доба, есеји, Сарајево (1980),
  • Мотиви и форме, есеји
  • И намјерно и узгредно, есеји, (1981)
  • Простори и појаве, есеји, (1989)
  • Путописна и мемоарска литература, есеји, (1991)
  • Вук и сљедбеници, есеји, (1997)
  • Старина и савременост, есеји, (1999)
  • Поводи и разлози, есеји
  • Основе теорије библиографије са примјерима,

Остало[уреди | уреди извор]

  • Јован Кршић, докторска дисертација
  • У времену српског буђења, говори и интервјуи
  • Митрополит Сава Косановић (1839—1903), студија, (2003)
  • Понешто, поетска проза
  • Васо Пелагић, монографија, (2001)
  • Поднебља, пјесме
  • До дана данашњег, проза
  • Основа теорије библиографије, Београд (1987)
  • Стазе и кругови, Београд (2016)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Чланови Академије: Академик Војислав Максимовић”. Академија наука и умјетности Републике Српске. 2012. Приступљено 19. 5. 2012. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак ал аљ ам „Биографија Војислава Максимовића” (PDF). Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву. 2012. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2. 5. 2014. Приступљено 20. 5. 2012. 
  3. ^ „Предлог за доделу Митровданске повеље” (PDF). Народна библиотека Др Ђорђе Натошевић. 14. 9. 2010. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 9. 2015. Приступљено 20. 5. 2012. 
  4. ^ „Академик Војислав Максимовић добитник Митровданске повеље”. Народна библиотека Др Ђорђе Натошевић. 2010. Приступљено 20. 5. 2012. [мртва веза]
  5. ^ „Обиљежавање 110. годишњице „Просвјете“”. Радио-телевизија Републике Српске. 26. 6. 2012. Приступљено 27. 6. 2012. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Биографија и библиографија, Љетопис I-VIII (1996—2004), Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Војислав_Максимовић&oldid=23774624”