Војислав Туфегџић
| Војислав Туфегџић | |
|---|---|
 Мајор Војислав Туфегџић, командант Церског корпуса | |
| Лични подаци | |
| Надимак | Воја, Војкан |
| Датум рођења | 1914. |
| Место рођења | Штитар, Србија |
| Датум смрти | 6. новембар 1946. (31/32 год.) |
| Место смрти | Бела Река, ФНР Југославија |
| Образовање | Војна академија у Београду |
| Војна каријера | |
| Војска |  Југословенска војска Југословенска војска у отаџбини |
| Чин | мајор |
| Јединица | Церски корпус |
Војислав Туфегџић (Штитар, 1914 – Бела Река, 6. новембар 1946) је био коњички гардијски официр Југословенске војске, мајор Југословенске војске у Отаџбини, командант Церског корпуса у оквиру Церско-мајевичке групе корпуса и потом Трећег јуришног корпуса Четврте групе јуришних корпуса.
Биографија[уреди | уреди извор]
Порекло и породица[уреди | уреди извор]
Рођен је 1914. године у шабачком селу Штитар, као једно од троје деце Даринке и Чедомира Туфегџића. Имао је брата Божидара и сестру Жикицу. Оженио се непосредно пре рата, са студенткињом медицине Драгославом Цаном Машић из Шапца.
Његов стриц је био Јанко Туфегџић, унук књижевника Јанка Веселиновића, писца романа Хајдук Станко.
Други светски рат[уреди | уреди извор]
По формирању Команде четничких одреда Југословенске војске 1941. године, Туфегџић је постао командир Церске чете и оперативни официр Церског четничког одреда. Касније га је пуковник Драгослав Рачић поставио за команданта Церског корпуса.
У октобру 1941. године, родио му се син Србољуб. Крстио га је јеромонах Георгије Бојић, старешина манастира Троноше и командант Јадарске четничке бригаде. Већи део рата, Србољуб и Драгослава су провели у планинама са снагама Југословенске војске у Отаџбини. Себи је позвао и стрица Јанка Туфегџића, резервног пешадијског капетана II класе и професора југословенске књижевности, који је одмах постао шеф пропагандног одсека у штабу Драгослава Рачића, где је уређивао листове Глас Цера, Шумске вести, Уљез…[1][2] Негде средином рата, у планинама му се придружио и брат Божидар Туфегџић.
Када је крајем маја 1944. године формирана Четврта група јуришних корпуса под командом пуковника Рачића, Туфегџић је именован за команданта Трећег јуришног корпуса. У Босанској голготи, повлачио се заједно са својом породицом. Услед епидемије тифуса, његова супруга Драгослава је радила добровољно у пољској болници и одбила је спасоносну инјекцију, како би иста била дата њеном сину Србољубу. Умрла је и сахрањена у порти цркве у Модричи, а малог Србољуба су узели Туфегџићеви војници. Услед сталних битака и по погоршаним временским условима, војник који га је носио се одлучује да га остави у једном жбуну, уз поруку са основним подацима о детету. Убрзо га је пронашла једна партизанка, која се неко време старала о њему и касније га предала Чедомиру и Даринки, родитељима Војислава Туфегџића у Штитару.[3]
Наставак отпора и погибија[уреди | уреди извор]
После битке на Зеленгори и пораза главнине снага ЈВуО, долази до знатног осипања људства. Туфегџић води борбе по Семберији и Мајевици против нових комунистичких власти. У околини Зворника је сазнао за Рачићеву погибију. Ни по добијеним вестима најпре о заробљавању, а потом и стрељању генерала Драгољуба Драже Михаиловића у јулу 1946. године, Туфегџић ни не помишља на предају. На јесен одлучује да пређе Дрину и врати се у родни крај.
У атару села Бела Река, Туфегџића и његову групу је пронашла потера ОЗНЕ и отпочела борбу у ноћи између 5. и 6. новембра 1946. године. Погинуо је након целоноћне борбе, заједно са осморицом припадника своје групе, међу којима је био и његов рођени брат Божидар Туфегџић.
Њихова беживотна тела, комунисти су почели да приказују по околним селима, док су их повремено и скрнавили. Према причама, Војиславу је недостајало једно око, а Божидару је било унакажено лице.[3] Прилику да их виде имали су и њихови родитељи, који су касније једну собу у кући посветили њима, ту чували њихове фотографије и ствари. Касније су тела одвезена и за Зворник, а на крају сасвим распала бачена у Дрину.
Занимљивости[уреди | уреди извор]
Спомиње се у песми „Краљу Перо српски сине”, као један од команданата Дражиних четника.[4]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Калабић, Радован (11. 12. 2017). „Угушени глас Јанка Туфегџића (1907—1944)”. Нови стандард.
- ^ Туфегџић, Јанко (1944). „Политички термин за издају, насиље, шпијунажу, корупцију - љотићевштина”. Глас Цера. Царско-мајевичка група корпуса.
- ^ а б „Заборављени јунаци: Мајор Војислав Туфегџић”. Јадовно 1941. 4. април 2018.
- ^ „Краљу Перо српски сине !”. youtube.com. 12. 9. 2021. Приступљено 12. 9. 2021.
