Војна управа у Србији

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Војна Управа у Србији)
Војна управа у Србији
Militärverwaltung in Serbien
Географија и политика
Држава или територија окупирана Србија
Управно седиште Београд
Врста управе окупаторска војна управа
Временски период
Почетак рада 1941.
Крај рада 1944.
Личности
Титула званичника војни управник
Име званичника Хелмут Ферстер
(1941)
Лудвиг фон Шредер
(1941)
Хајнрих Данкелман
(1941)
Франц Беме
(1941)
Паул Бадер
(1941-1943.)
Ханс Фелбер
(1943-1944.)

Војна Управа у Србији (нем. Militärverwaltung in Serbien) је назив за немачку војну управу на територији окупиране Србије у Другом светском рату.

Историја[уреди]

Инвазија и подела Југославије[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Окупаторска подела Југославије и Србија под немачком окупацијом
Окупација и подела Југославије

У априлу 1941. Немачка и њене савезнице су напале и окупирале Југославију. Краљевина Југославија је подељена: периферне делове југословенске територије су окупирали и анектирали њени осовински суседи: Немачка, Мађарска, Бугарска и Италија. Немци и Италијани су осмислили и подржали оснивање нове марионетске државе, Независне Државе Хрватске (НДХ), која је укључивала већи део територије предратне Бановине Хрватске уз додатак подручја данашње Босне и Херцеговине и српског дела Срема. Иако формално проглашена независном, НДХ је остала под окупацијом немачких и италијанских трупа. Северни делови данашње Словеније које је анектирала Немачка подељени су у административне области које су стављене под управу гаулајтера Аустрије.[1] Италија је неке делове окупиране Југославије анектирала директно, док је друге укључила у састав својих протектората Црне Горе и Албаније.

Остатак територије подељене Југославије је ушао у састав Србије, која је обухватала већи део подручја касније познатог као Централна Србија, север Косова (око Косовске Митровице) и Банат. Србија је стављена под немачку окупацију[2] и војну администрацију.[3]

Немци су сматрали да је успоставом окупације Југославија ликвидирана као држава и да су уместо ње у државно-правном смислу формиране три нове државе, Хрватска, Србија и Црна Гора, иако ова последња није сматрана посебном земљом, већ протекторатом у саставу Италије. Према наводу објављеном у листу "Службене новине" од 15. септембра 1942. године, "на дан 22. јула 1942. потписан је у Берлину Споразум о имовинско-правном раздвајању бивше југославенске државе“. Према овом споразуму, "сва државна имовина бивше Краљевине Југославије и њених бановина, која се на дан 15. априла 1941. налазила на подручју које је коначно припало једној од држава-стицатељки, постала је од тога дана власништво ове државе-стицатељке. Државе-стицатељке у смислу овог Споразума су: Немачки Рајх, Италија (укључиво Албанија и Црна Гора), Мађарска, Бугарска, Хрватска и Србија."[4] Оваква државно-правна промена није била призната од стране Савезника, који су сматрали да Југославија државно-правно и даље постоји и који су признавали ауторитет Југословенске владе у изгнанству.

Успостављање војне управе у Србији[уреди]

Организација немачке Војне управе у окупираној Србији.

Још пре капитулације Југославије, Врховна команда Копнене војске је издала проглас становништву под немачком окупацијом[5], објашњавајући законе који ће се примењивати на свој територији коју су окупирали Немци. Када су се Немци повукли са југословенске територије која је анектирана од стране немачких савезника, ти закони су се примењивали само у деловима данашње Словеније које је анектирала Немачка, као и у Србији.[2] За разлику од делова Словеније, Србију Немачка није анектирала, већ само окупирала и ставила под војну управу.[2] У Србији су на снази остали и домаћи закони, по којима су радиле квислиншке административне и судске власти.[6] Границе окупиране Србије је одредио Хитлер у директиви од 12. априла 1941., а исти је такође наредио и увођење војне управе. За овом је следила директива коју је издао начелник Врховне команде немачке армије, којом је војни заповедник Србије постављен на челу окупационог режима, одговоран Врховној команди армије. У међувремену особље за војну управу је скупљено у Немачкој и дужности војног заповедника Србије су разрађиване. То је укључивало заштиту железничке пруге између Београда и Солуна и пловног пута Дунавом, извршавање економских наредби (које нареди Геринг) и успостављање и одржавање реда и мира. Да би се то постигло, особље војног заповедника је подељено по војним и административним огранцима, а формиран је и један полицијски контигент. Први војни заповедник Србије је био генерал Луфтвафеа Хелмут Ферстер,[2] који је ступио на ту дужност 20. априла 1941. и коме је асистирао шеф војне управе у Србији, доктор Харалд Турнер.[2]

Проглас шефа Врховне команде немачке армије у априлу је наредио строге казне за дела насиља и саботаже, предају свог оружја и радио пријемника, ограничења у комуникацији, састанцима и протестима, прихватање немачке валуте, као и увођење немачког кривичног закона на окупираном подручју.[5]

Увођење комесарске управе[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Комесарска управа
Плакат о наредби за поступак са Јеврејима немачке војне команде 25. априла 1941.

Хитлер је на кратко разматрао могућност брисања сваког знака постојања српске државе, али је брзо одустао од ове идеје и почео да тражи погодног Србина да води колаборационистички режим. Након узимања у обзир бившег југословенског премијера Драгише Цветковића, бившег министра иностраних послова Александра Цинцар-Марковића, бившег министра унуштрашњих послова Милана Аћимовића, председника клерофашистичког покрета Збор Димитрија Љотића и шефа београдске полиције Драгог Јовановића, војни заповедник Србије се одлучио за Аћимовића, који је оформио своју комесарску владу 30. априла 1941. и која је имала десет комесара.[7] Немци нису изабрали Љотића јер су веровали да има лошу репутацију у српском народу.[7][8] Аћимовић је био изразити анти-комуниста и био је у контакту са немачком полицијом и пре рата.[2] Влада је положила заклетву крајем маја. Преосталих девет комесара били су: Стеван Иванић, Момчило Јанковић, Ристо Јојић, Станислав Јосифовић, Лазо М. Костић, Душан Летица, Душан Пантић, Јеврем Протић и Милосав Васиљевић. Сваки комесар је био задужен за одређено министарство, које је наслеђено од предратне југословенске владе, осим министарства војске и морнарице које је укинуто.[2] Неколико комесара је имало министарска места у предратној југословенској влади, а Иванић и Васиљевић су били блиски Збору. Један од првих задатака је било да се изврши Турнерово наређење о регистровању свих Јевреја и Рома у Србији и увођења строгих ограничења на њихове активности. Имплементацију ових наређења је надгледала немачка војна управа, а Аћимовић и његов комесаријат унутрашњих послова су били задужени за њихово извршавање.[9]

Током маја 1941. Ферстер је издао бројна наређења, међу којима су захтев да се региструју све штампарске машине, ограничења слободе штампе, рада позоришта и других забавних места и наставак привредне производње. Такође је распутио Народну банку Краљевине Југославије и заменио ју је Српском народном банком.[10] Ферстер је касније прекомандован, а 2. јуна на месту заповедника Србије га је наследио још један генерал Луфтвафеа Лудвиг фон Шредер.

Половином маја, Аћимовићева влада је издала декларацију да српски народ жели „искрену и верну сарадњу са њиховим великим суседом, немачком народом“. Већина локалних чиновника у окрузима и срезовима је остала на својим местима, а немачка војна управа је поставила своје људе да надзиру рад локалних власти.

Првобитне окупационе снаге[уреди]

Генерал Паул Бадер је био на челу Више команде 65 за посебну намену која је првобитно контролисала немачке гарнизоне на територији окупиране Србије и НДХ. Након сламања устанка у новембру-децембру 1941. ова команда је спојена са функцијом војног заповедника Србије.

Као додатак врло ограниченим локалним војним и полицијским снагама додељеним војном заповенику Србије, почетком јуна 1941. Вермахт је у Београд довео Вишу команду 65 за посебну намену да командује над четири лоше опремљене посадне дивизије, под заповедништвом генерала Паула Бадера. 704. пешадијска дивизија, 714. пешадијска дивизија и 717. пешадијска дивизија су биле размештене у Србији, а 718. пешадијска дивизија је била размештена у оближњим деловима НДХ. Статус Бадерове команде је био такав да је војни заповедник Србије могао да нареди Бадеру да изврши операције против устаника, али није могао другачије да делује као Бадеров надређени.

Проблеми Аћимовићеве владе[уреди]

Иако су комесари имали искуства у областима које су им додељене, као и искуства у политици и јавној администрацији, Аћимовићева влада је била у изузетно тешком положају јер није имала никакву назнаку стварне власти. Три главна задатка Аћимовићеве владе су била да осигура помирење становништва са немачком окупацијом, да помогне у обнављању државних служби и да идентификује и уклони непожељне из државне службе. Избеглице које су бежале од прогона у НДХ су почеле масовно да стижу на територију окупиране Србије још пре него што је Аћимовићева влада формирана.

Крајем јуна 1941. Аћимовићева влада је издала проглас у вези управе у Банату, који је успостављен као аутономни регион у саставу Србије, са посебном цивилном управом под контролом локалних фолксдојчера на челу са Јанком Сепом. Иако је Банат званично био у надлежности Аћимовићеве владе, у пракси је био суштински самосталан у односу на Београд. У војном смислу, Банат је, као и остатак Србије, био под контролом Војне управе у Србији, преко обласне војне команде у Панчеву.

Почетак устанка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Устанак у Србији 1941.
Немци стрељају 16 заробљених партизана 20. августа 1941. у Смедеревској Паланци.

Почетком јула 1941. почео је оружани устанак у Србији против Немаца и Аћимовићеве владе, који је продубио кризу у земљи. Устанике су предводили комунисти, али су почели да им се придружују и други патриотски оријентисани грађани. Ројалистички покрет отпора под вођством Драже Михаиловића је првобитно сарађивао са комунистима, али се касније одлучио за пасиван отпор и покретање акције против Немаца када се пружи повољна прилика. Устаници су у почетку нападали окружне и среске административне установе и жандармеријске станице, да би убрзо почели да нападају руднике и железничке станице, које су Немци употребљавали за поспешивање својих ратних дејстава. Аћимовићева администрација, која је од оружаних снага на располагању имала једино бивше југословенске жандаре, је између 1. јула и 15. августа претрпела 246 напада, у којима је погинуло 82 устаника и 26 жандара. Немци су почели да стрељају таоце и пале села као знак одмазде. Половином јула, Михаиловић је послао емисаре Љотићу и Аћимовићу да им стави до знања да његови војници немају ништа са „комунистичким терором“. Немци су сугерисали Аћимовићу да направи споразум са Михаиловићем, али је Михаиловић то одбио. Ипак, ни Немци ни Аћимовић нису предузели ефикасне акције против Михаиловића. Такође у јулу, немачка војна управа је наредила представницима јеврејске заједнице да сваке недеље предају 40 талаца који би били стрељани као одмазда за нападе на припаднике Вермахта и немачке полиције. Када су стрељања талаца обзнањена, говорило се да се не ради о репресалијама, већ о стрељању „комуниста и Јевреја“.

Крајем јула, нови немачки војни заповедник у Србији, генерал Хајнрих Данкелман, није могао да скупи довољно немачких војника и полицајаца да угуши устанак, па је почео да разматра друге доступне могућности. Пошто је Данкелману наређено да користи доступне снаге најбезобзирније могуће, Турнер је предложио Данкелману да ојача Аћимовићеву владу тако да она може сама да угуши устанак. Немци су сматрали Аћимовићеву владу неспособном и већ половином јула су почели да размишљаљу о смењивању Аћимовића.

Као одговор на устанак, стотине познатих и утицајних Срба су потписали Апел српском народу, који је штампан у београдским новинама 13. августа. Апел је тражио од српског становништва да помогне властима на сваки начин у њиховој борби против комунистичких устаника, да буде лојално Немцима и осудио је партизански покрет као непатриотски. Аћимовић је наредио да се супруге комуниста и њихови синови старији од 16 година ухапсе и држе као таоци, док су Немци спаљивали њихове куће и уводили полицијски час.

Данкелман је истог дана, у немогућности да нађе појачање на другом месту, наредио генералу Бадеру да угуши устанак, а Бадер је два дана касније издао наређење за почетак акције. Међутим, три слабе посадне дивизије нису биле у стању да спрече ширење устанка. Аћимовићева влада је апеловала на устанике да се врате кућама и обећала награде за убијање устаника и њиховох вођа.

Да би ојачао марионетску владу, Данкелман је морао да нађе Србина који је био и познат и поштован међу становништвом, а који би био способан да оснује ефикасне српске оружане одреде и да их немилосрдно искористи против устаника, а да истовремено остане под немачком контролом. Ово је крајем августа довело до оставке Аћимовићеве владе и њене замене Владом народног спада генерала Милана Недића.

Влада народног спаса[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Влада народног спаса
Колаборационистички пропагандни плакат

Као одговор на захтев изасланика Феликса Бенцлера, кога је немачко министарство иностраних послова именовало да помаже Данкелману, Министарство иностраних послова је послало Едмунда Весенмајера да помогне у оснивању нове марионетске српске владе која ће задовољити немачке захтеве. Пет месеци раније, Весенмајер је кумовао проглашењу НДХ. Весенмајер је учествовао у низу консултација са немачким командантима и званичницима у Београду, испитивао је бројне могуће кандидате за председника нове марионетске владе, а онда одабрао генерала Милана Недића као најбољег кандидата. Немци су морали да изврше притисак на Недића да би га убедили да прихвати понуђени положај, укључујући претње да ће довести бугарске и мађарске трупе на територију Србије и да ће га послати у Немачку као ратног заробљеника. За разлику од већине некадашњих југословенских генерала, Недић није био интерниран у Немачку након капитулације, већ је стављен у кућни притвор у Београду.

Око 75 познатих Срба се окупило на скупу 27. августа 1941. на коме је одлучено да би Недић требало да састави Владу народног спаса која ће заменити Комесарску управу, а Недић је истог дана писао Данкелману да пристаје да постане председник нове владе под пет услова, а тражио је и још неке додатне уступке. Два дана касније, немачке власти су именовале Недића за премијера и формирале његову владу. Не постоје извештаји о томе да ли је Данкелман прихватио све Недићеве услове, али је позитивно одговорио на неке затражене уступке, као што су употреба српских народних и државних симбола.

Недић је био мотивисан бригом за опстанак српског народа у Хитлеровом новом поретку. Желео је да обезбеди уточиште за Србе који су били прогоњени у другим деловима окупиране Југославије, као и да спречи победу комуниста у рату. Недићев режим је верно извршавао немачке захтеве, покушавајући да осигура Србији место у новом евопском поретку који стварају нацисти.

Режимска пропаганда је представљала Недића као „оца Србије“, који обнавља Србију и који је прихватио своју улогу да спасе српски народ. Институције које је основала Недићева влада су биле сличне онима у нацистичкој Немачкој, док су документи које је потписивао Недић користили расистичку терминологију узету из национал-соцјалистичке идеологије. Пропаганда је славила „српску расу“, прихватајући њено „аријевство“ и одређивала српски „животни простор“. Апеловало се на омладину да прати Недића у изградњи новог поретка у Србији и Европи.

Недић је желео да убеди јавност да је за Србију рат завршен априла 1941. Своје време је описивао као време после рата, тј. као „време мира, напретка и спокојства“. Недић је тврдио да су све акције његове владе одобрене од окупатора, коме народ треба да буде захвалан за „обезбеђен живот и часно место сарадника у изградњи новог света“. Међутим, колаборационистички режим у Србији није успео да освоји наклоност великог дела српског народа, који се више окретао четницима и партизанима. Због све лошијег стања у Србији, Недићевој влади је било потребно да оснује своје оружане формације - Српску државну стражу, док су припадници покрета Збор основали Српски добровољачки корпус. У Србији је деловао и Руски заштитни корпус, који су основали белогардејски руски емигранти. Неки од ових одреда су учествовали у сламању Ужичке републике, великој офанзиви којом су партизани истерани са територије Србије у италијански протекторат Црну Гору.

Марионетска влада Србије чије су оснивање иницирали Немци имала је ограничене могућности за деловање. Она није имала међународно признање, јер међународна заједница није признала укидање и поделу Југославије. Њена овлашћења, ограничена од самог почетка, све више су смањивана током времена, што је било посебно фрустрирајуће и тешко за Недића.

Обрачун са покретима отпора[уреди]

Немачка обзнана стрељања талаца у Крагујевцу 21. октобра 1941.

Стварна власт у окупираној Србији је лежала у администрацији војног заповедника, који је контролисао и немачке и српске квислиншке оружане снаге. Франц Беме, војни заповедник Србије, је одговорио на нападе устаника спровођењем немачке политике одмазде да се 100 особа стреља за једног убијеног, а 50 особа за једног рањеног Немца. Прве одмазде на територији на којој су деловали устаници извршене су у Мачви, а највећи покољи у Краљеву и Крагујевцу. Одмазде су се на крају показале као контрапродуктивне за Немце, пошто је тиме уништена свака могућност да Недићев режим стекне већу подршку Срба. Откривено је да су међу стрељанима у Краљеву били и радници фабрике која је производила авионе за силе Осовине. Недић је апеловао да се стрељања Срба зауставе, а Беме се сагласио и наредио обуставу стрељања.

Крај Војне управе[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битка за Србију

До јесени 1944. Источни фронт је стигао до граница Србије. Највећи део Србије ослобођен је немачке окупације током битке за Србију, у којој су учествовале југословенске партизанске, совјетске и бугарске снаге. Са отпочињањем Београдске операције НОВЈ и Црвене армије, немачка Војна управа је напустила ово подручје, а и Недићева квислиншка српска влада је почетком октобра такође евакуисана из Србије и премештена у Беч.

Деловање Војне Управе[уреди]

За економију је Војна Управа најпре основала једну од две управне гране одговорне Војном команданту у Србији. Пуномоћник за економске послове, Франц Нојхаузен, који је био Герингов лични изасланик у Србији, био је директно одговоран за извођење немачког четворогодишњег плана и имао је потпуну контролу над српском економијом. У јануару 1942, постављен је високи СС и полициски шеф у Србији чиме је успостављена и полицијска грана војне власти. Шефови економске и полицијске гране су теоретски били одговорни Војном команданту у Србији, док су у пракси били директно одговорни надлежнима у Берлину. Ово је створило значајан ривалитет и конфузију између ових грана војне власти, али је у исто време створило и огроман терет марионетском режиму који је био одговоран војној администрацији а имао је мало утицаја на шефове других грана окупационе власти.

Официри[уреди]

Франц Беме, опуномоћени командујући генерал у Србији (19. септембар - 6. децембар 1941.)

Официри који су слижили као војни команданти:

Војни командант Назив
Војни командант у Србији
Хелмут Ферстер 20. април - 9. јун 1941.
Лудвиг фон Шредер 9. јун - 27. јул 1941.
Хајнрих Данкелман 27. јул - 19. септембар 1941.
Опуномоћени командујући генерал у Србији
Франц Беме 19. септембар - 6. децембар 1941.
Паул Бадер 6. децембар 1941. - 2. фебруар 1942.
Командујући генерал и наредбодавац у Србији
Паул Бадер 2. фебруар 1942. - 26. август 1943.
Командант за југоисточну Европу
Ханс Фелбер 26. август 1943. - 20. октобар 1944.

Административна подела[уреди]

Немачка Војна Управа у Србији је подручје под својом контролом називала „Подручје Војног Заповедника Србије“ (нем. Gebiet des Militärbefehlshabers Serbien), а оно је имало истоветне границе као и марионетска држава Србија, на чијој је територији Војна Управа деловала. Немачки окупатори су формирали четири команде војних области (нем. Feldkommandanturen) унутар подручја под њиховом контролом, при чему је свака област била даље подељена на један или више окружних војних команди (нем. Kreiskommandanturen), а око сто насеља и важних локација имало је градске или месне команде (нем. Platzkommandanturen or Ortskommandanturen) које су биле под контролом окружних команди. Свака команда је имала своје војно, административно, економско, полицијско и друго особље у зависности од локалних потреба које су дозвољавале да шефови Војне Управе имплементирају немачке одредбе широм окупиране Србије.

У Банату је обласна команда најпре успостављена у Панчеву, а окружна у Великом Бечкереку. Панчевачка обласна команда је затим пребачена у Краљево а окружна у Великом Бечкереку је, све до колапса Војне Управе, наставила да постоји као засебна управна јединица која је наредбе добијала директно од Војне команде.

Од децембра 1941. до немачког повлачења, Немачке обласне команде су са окружним командама биле стациониране у Београду, Нишу, Шапцу и Краљеву:

  • Обласна команда бр. 599 Београд: Обласна команда бр. 378 у Пожаревцу.
  • Обласна команда бр. 809 Ниш: Обласна команда бр. 857 у Зајечару и бр. 867 у Лесковцу.
  • Обласна команда бр. 816 Шабац: Обласна команда бр. 861 у Ваљеву.
  • Обласна команда бр. 610 Краљево: Обласна команда бр. 832 у Крагујевцу, бр. 833 у Крушевцу, бр. 834 у Ћуприји, бр. 838 у Косовској Митровици и бр. 847 у Ужицу.

Немачке обласне и окружне команде су руководиле одговарајућим представницима марионетске српске власти и надзирале их.

Ратни злочини[уреди]

Поред одмазди и стрељања српских цивила, немачки окупатори су на територији Србије извршили и систематско уништење јеврејског становништва (у холокаусту на подручју Србије страдало је 90% локалних Јевреја). Окупаторски геноцид је вршен и над ромским становништвом. Недужни цивили упућивани су у концентрационе логоре, одакле су изручивани војним стрељачким одредима.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9. 
  2. ^ а б в г д ђ е Tomasevich, Jozo (2001). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2.
  3. ^ Kroener, Bernhard (2000). Germany and the Second World War: Organization and Mobilization of the German Sphere of Power, Wartime Administration, Economy, and Manpower Resources 1942-1944/5 V/I. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-822887-5.
  4. ^ Милосављевић, Оливера (2006). Потиснута истина - колаборација у Србији 1941—1944.. Београд: Хелсиншки одбор за људска права у Србији. ISBN 86-7208-129-3. 
  5. ^ а б Lemkin, Raphael (2008). Axis Rule in Occupied Europe. London: Lawbook Exchange.
  6. ^ (страна 35), Приступљено 30. 4. 2013.
  7. ^ а б Петрановић, Бранко (1992). Србија у Другом светском рату 1939—1945. Београд. 
  8. ^ Ramet, Sabrina P.; Lazić, Sladjana (2011). "The Collaborationist Regime of Milan Nedić".
  9. ^ Byford, Jovan (2011), "The Collaborationist Administration and the Treatment of the Jews in Nazi-occupied Serbia", in Ramet, Sabrina P.; Listhaug, Ola, Serbia and the Serbs in World War Two, London: Palgrave Macmillan, pp. 109–127, ISBN 0-230-27830-2
  10. ^ Lemkin, Raphael (2008). Axis Rule in Occupied Europe. London: Lawbook Exchange. ISBN 9781584779018. 

Литература[уреди]