Војна историја Француске

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
У јулу 1453. године, француска војска је сломила своје енглеске противнике у бици код Кастијона, посљедњем великом ангажману уСтогодишњем рату. Одлучна победа на Кастијону показала је моћ артиљерије против пешадије и омогућила Французима да освоје Бордо неколико месеци касније. Енглези су доцније изгубили своје највеће преостале положаје на европском континенту.

Војна историја Француске обухвата огроман дијапазон сукоба и борби, које трају више од 2000 година, у областима данашње Француске, али и целе Европе и различитих региона широм света.

Према историчару Нилу Фергусону, од 125 великих европских ратова који су се водили од 1495. године, Французи су учествовали у 50 — више него Аустријанци (47) и Енглези (43). Од 168 битака које су се водиле од 387. п. н. е, победу су остварили у 109, поражени су у 49, а 10 је било егал, што чини Француску најуспешнијом војном силом у европској историји.[1]

Први велики забележени сукоби на територији данашње Француске били су током Галског рата (58-51/50. п. н. е). На челу победничке, римске војске налазио се Гај Јулије Цезар. Након распада Римског царства, германско племе Франака преузело је контролу над Галијом, поразивши конкурентска племена. Територија коју су они тада настанили по њима носи име, Франачка земља или само Франачка. Свој највећи успон Франачка доживљава под краљевима Хлодовехом I и Карлом Великом, који су успоставили језгро будуће француске државе. У средњем веку, ривалство са Енглеском изазвало је велике сукобе попут Норманског освајања и Стогодишњег рата. Захваљујући централизованој монархији, првој сталној војсци још од римских времена и коришћењу артиљерије, Француска протерује Енглезе са својих територија и излази из средњег века као најмоћнија држава Европе. Тај статус губи консолидацијом Светог римског царства немачке народности и поразом од Шпаније у италијанским ратовима. Хугенотски ратови осакатили су Француску крајем 16. века, али велика победа над Шпанијом у Тридесетогодишњем рату поново је учинила Француску најмоћнијом државом на континенту. Уз то, Француска је успоставила колонијално царство у Азији, Африци и Америци. Под [[Луј XIV|Лујем XIV], Француска је постигла војну надмоћ над својим ривалима, али ескалација сукоба са све снажнијим непријатељским коалицијама довела је до Рата за шпанско наслеђе и оставила краљевство на ивици банкрота почетком 18. века.

Поновно оживљена француска војска осигурала је победе у династичким сукобима против шпанске, пољске и аустријске круне. У исто време, Француска је одбијала нападе на своје колоније. Како је 18. век одмицао, глобална конкуренција с Великом Британијом довела је до Седмогодишњег рата, у којем је Француска изгубила своје северноамеричке територије. Утеха је дошла у облику европске доминације и учешћа у Америчком рату за независност, где је велика француска помоћ у виду новца и оружја, као и директно учешће њене војске и морнарице, помогло остваривању циља. Унутрашњи политички преврати су на крају довели до 23 године скоро континуираног сукоба у Француским револуционарним и Наполеоновим ратовима. Француска је достигла врхунац своје моћи у овом периоду, доминирајући на европском континенту на невиђен начин под Наполеоном Бонапартом. Међутим, до 1815. године, она је враћена на исте границе које је имала и пре револуције. Остатак 19. века сведочио је расту Другог француског колонијалног царства, као и француских интервенција у Белгији, Шпанији и Мексику. Други велики ратови вођени су против Русије на Криму, Аустрије у Италији и Пруске у самој Француској.

После пораза у Француско-пруском рату, француско-немачки ривалство поново је избило у први план током Првог светског рата. Француска и њени савезници су овог пута победили. Друштвени, политички и економски преокрет након конфликта довео је до Другог светског рата, у коме су савезници поражени у бици за Француску, а француска влада била приморана да потпише примирје са Немачком. Савезници, укључујући и Слободне француске снаге на челу са владом у егзилу, на крају су победили над Силама Осовине. Као резултат тога, Француска је осигурала окупациону зону у Немачкој и стално место у Савету безбедности Уједињених нација. Избегавање трећег француско-немачког конфликта величине прва два светска рата отворио је пут европским интеграцијама почевши од 1950-их. Француска је постала нуклеарна сила и од краја 20. века блиско сарађује са НАТО-ом и европским партнерима.

Стратешки циљеви[уреди]

Анимирана карта територије Француске у континенталној Европи током времена. После векова ратовања и дипломатије, Француска има највећу државну територију у Западној Европи.

У последњих неколико векова, француско стратешко размишљање је понекад било вођено потребом да се достигну или сачувају природне границе, које иду од Пиринеја на југозападу, Алпа на југоистоку и Рајне на истоку. Почевши од Хлодовеха, 1.500 година ратовања и дипломатије сведочило је остварењу већине ових циљева. Ратовање са другим европским силама није увек било одређено овим разматрањима, а често су владари Француске проширивали своју континенталну власт далеко изван ових баријера, посебно под Карлом Великом, Лујем XIV и Наполеоном. Ови периоди непрекидног сукоба били су окарактерисани сопственим стандардима и конвенцијама, али сви су захтевали снажно централно руководство како би се омогућило проширење француске владавине. Важна војна ривалства у људској историји настала су као резултат сукоба између француских народа и других европских сила. Англо-француско ривалство за престиж у Европи и широм света, трајало је вековима, док је новије, француско-немачко, ривалство захтевало два светска рата да би се окончало.

анимирана карта која приказује раст и пад француског колонијалног царства

Почевши од раног 16. века, велики део француских војних напора био је посвећен обезбеђивању прекоморских поседа и решавању несугласица међу француским колонистима и домаћим становништвом. Француске трупе су се рашириле по целом царству, првенствено да би се бавиле локалним становништвом. Француска колонијална империја на крају се распала након неуспелог покушаја да се подреде алжирски националисти крајем педесетих година прошлог столећа, што је довело до пропасти Четврте француске републике. После Другог светског рата, напори Француске били су усмерени на одржавање свог статуса велике силе и његовог утицаја на Савет безбедности УН. Француска је такође била кључна у покушају да уједини оружане снаге Европе за сопствену одбрану како би се у исто време балансирала снага Русије и смањила европска војна зависност од САД. На пример, Француска се повукла из НАТО-а 1966. године због жалби да је њена улога у организацији подређена захтевима САД-а. Француски циљеви у овој ери претрпели су велике промене. Неоптерећена континенталним ратовима или замршеним савезима, Француска сада распоређује своје војне снаге као део међународних мировних операција, у циљу спровођења сигурносних мера у бившим колонијама или их одржава спремним и мобилизованим како би одговорили на претње држава отпадничког режима. Француска је нуклеарна сила са највећим нуклеарним арсеналом у Европи, а њене нуклеарне способности, баш као и њихове конвенционалне снаге, реструктуриране су како би се брзо суочиле са новим претњама.

Рани период[уреди]

Брен и заузимање Рима у очима Пола Жамена, 1893. г.

Око 390. године пре нове ере, галски поглавица Брен је прешао преко Алпа, поразио Римљане у бици на Алији и пустошио Рим неколико месеци. Галска инвазија је ослабила Рим и охрабрила неколико покорених италијанских племена да се побуне. Једно по једно, током следећих 50 година, ова племена су поражена и враћена под римску власт. У међувремену, Гали су наставили да узнемиравају регион, све до 345. године пре нове ере, када су склопили формални споразум са Римом. Међутим, Римљани и Гали су одржавали контрадикторни однос наредних неколико векова, а Гали су наставили да буду претња у Италији.

Око 125. године п. н. е, југ Француске освајају Римљани. Они ово подручје назвају Provincia Romana (римска провинција), а касније се од тог имена развија име области Прованса.[2] Римљани су још памтили Бреново пустошење Рима, када је Гај Јулије Цезар освојио остатак Галије. Цезар је у почетку наишао на мали галски отпор: 60 или више племена која су чинила Гали нису били у стању да се уједине и победе римску војску, нешто што је Цезар искористио тако што је једно племе окретао против другог. 58. п. н. е. Цезар је поразио германско племе Свева, које је предводио Ариовист. Следеће године је освојио белгијске Гале, под изговором да су се уротили против Рима. Низ победа наставио се поморским тријумфом против галских Венета, 56. п. н. е. Године 53. п. н. е., први пут се појавио јединствени галски покрет отпора под Верцингеториксом . Цезар је опколио утврђени град Аварикум (Бурж) и пробио одбрану након 25 дана, а само 800 од 40.000 становника су успели да побегну. Потом је опколио Герговију, родни град Верцингеторикса, и претрпео један од најгорих пораза у својој каријери када се морао повући како би потиснуо побуну у другом делу Галије. Након повратка, Цесар је опколио Верцингеторикса у Алезији, 52. п. н. е. Грађани су изгладњивани да би се предали, Цезар је имао и јединствен обрамбени систем који би зауставило огромну, галску помоћ да дође до града. Све то је на крају и присилило Верцингеторикса да се преда, чиме је завршен Галски рат.

Романизовани Гали су се населили у близини за наредних неколико векова, али, како је римска моћ ослабила у 4. и 5. веку нове ере, германско племе, Франци, преплавило је велики део данашње Француске. Под краљем Хлодовехом I, крајем 5. и почетком 6. века, франци су успели да успоставе своју доминацију над околним племенима, учетвороструче своје територије у успоставе контролу над Галијом. Године 486. франачка војска под Хлодовехом тријумфовала је над Сијагријем, посљедњим римским заповедником у северној Галији, у бици код Соасона. Године 491. Хлодовех је поразио Тиринжане источно од својих територија. Године 496. је савладао Алемане у бици код Толбика (Цилпиха). 507. године постигао је најимпресивнију победу у каријери, надвладавши Визиготе, предвођене Аларихом II, освајачем Шпаније, у бици код Вујеа.

Франачка експанзија од раног краљевства Хлодовеха I (481) до поделе Каролиншког царства (843)

Након Хлодовеха, територијалне поделе на франачком подручју изазвале су интензивно ривалство између западног дела краљевства, Неустрије, и источног дела, Аустразије. Те две територије су понекад биле уједињене под једним краљем, али су од 6. до 8. века често ратовале једна против друге. Почетком 8. века, Франци су били заокупљени исламским инвазијама преко Пиринеја и долине Роне. Две кључне битке у том периоду биле су битка код Тулуза и битка код Поатјеа, из којих су Франци изашли као победници, а које су значајно успориле и, чак, зауставиле исламске упаде.

Под Карлом Великим Франци су достигли врхунац своје моћи. Након кампања против Лангобарда, Авара, Саксонаца и Баска, настало је Каролиншко царство које се протезало од Пиринеја до централне Немачке и од Северног мора до Јадрана. Године 800. папа је крунисао Карла Великог за цара Светог римског царства у замену за заштиту. Каролиншко царство било је свестан покушај да се обнови централна управа по узору на Римско царство, али су се мотиви војне експанзије разликовали. Карло Велики се надао да ће својим племићима дати потстицај да се боре тако што ће потстицати пљачке током војних кампања. Пљачка и ратни плен су били јачи подстицај од империјалне експанзије, а неколико региона је стално било нападано како би ојачале касе франачког племства. Коњица је доминирала бојним пољима, али су високи трошкови опремања коња и јахача ограничавали њихов број. Каролиншка војска је задржала просечну величину од 20.000 људи регрутујући пешадију са царских територија у близини места ратних операција. Царство је постојало у целини од 800. до 843. године, када је, по франачкој традицији, подељено између синова Луја Побожног Верденским споразумом.

Средњи век[уреди]

Horse riders wearing helmets and armor galloping through the midst of flying arrows.
Део таписерије из Бајеа која бележи Норманску победу у бици код Хејстингса

Војна историја током овог периода паралелна је са растом и падом оклопног витеза. Након Карла Великог, дошло је до повећања удела коњице допуњеног побољшањем оклопа: кожа и челик, челичне кациге, верижњаче, па чак и пуни оклоп повећавали су обрамбене способност коњице. Она је на крају постала најважнија компонента војске са француских територија, а јуриш је постао стандардна тактика на бојном пољу када је измишљена, у 11. веку. Истовремено, развој пољопривредних техника омогућио је народима Западне Европе да радикално повећају производњу хране, олакшавајући раст посебно велике аристократије под Капетима. Пораст броја двораца, који је почео у Француској током 10. века, био је делимично узрокован немогућношћу централизованих власти да контролишу нове кнежеве и аристократе. После пљачкашких похода, нападање и одбрана двораца постала је доминантна одлика средњовековног ратовања.

Armored soldiers deploy ladders in preparation for scaling a castle. Archers stand behind the soldiers and shoot with their bows and arrows.
Утврђења су била најзначајније одбрамбене структуре током средњег века, те су стога биле вредне мете нападачких војски

За време крсташких ратова, у Француској је, заправо, било превише оклопних витезова да би их земља издржавала. Неки научници верују да је једна од покретачких снага крсташких ратова био покушај таквих витезова без земље да пронађу земљу у иностранству, а да при том не изазову врсту међународног рата који би умногоме умањио све већу војну снагу Француске. Међутим, такав историографски поглед на крсташке ратове је испитиван и одбачен од стране великог дела историјске заједнице. Колективну или појединачну мотивацију тешко је утврдити, али без обзира на то, племићи и витезови из Француске углавном су формирали значајне контингенте крсташких експедиција. Крсташи су били претежно француског порекла, те је реч крсташ на арапском језику једноставно позната као Ал-Фрањ или Франци[3], а старофранцуски је постао lingua franca краљевине Јерусалима.[4]

Појава артиљерије, попут ових бомбарди на Мон Сен Мишелу, увелико је променила технике ратовања у позном средњем веку

У 11. веку, француски витезови носили су верижњачу до колена и дугачка копља и мачеве. Нормански витезови који су учествовали у бици код Хејстингса били су више него добри парњаци енглеским снагама, а њихова победа је само учврстила њихову моћ и утицај. Између 1202. и 1343. године, Француска је смањила број поседа Енглеске на континенту на неколико малих провинција кроз низ сукоба, укључујући Англо-француски рат (1202—1214), Сентски рат (1242) и Сенсардоски рат (1324). Побољшања у оклопима током векова довела су до појаве пуног оклопа од 14. века, који се у 15. веку даље развијао. Међутим, крајем 14. и почетком 15. века, француска војна сила је подбацила током првог дела Стогодишњег рата. Ново оружје, укључујући и артиљерију, и тактика начинили су од витежа више непокретну мету него ефективну борбену силу, али често хваљени стрелци високим луком имали су мало везе са енглеским успехом. Лоша координација или груби терен довели су до лоше изведених француских напада. Покољ витезова у бици код Азенкура најбоље дочарава овај проблем. Французи су имали много већу наоружану силу на терену од Енглеза, али су Енглези имали стрелце са луковима. Као последицу, Французи су имали око 6.000 жртава, у поређењу са неколико стотина енглеских, јер је уски терен спречио стратешке нападе замишљене у недавно откривеним француским плановима за битку. Французи су подједнако страдали и у бици код Кортрајка, против фландријске милиције 1302. године. Када витезови имају прилику да се ефикасно распореде, могу бити корисни, као код Касела 1328. или, још бољи пример био би у Бувинској бици 1214. и код Патаја 1429.

Популарна виђења завршне фазе Стогодишњег рата често везују за подвиге Јованке Орлеанке, али је француски препород укорењен у више фактора. Велики корак је предузет од стране краља Шарла [./en:Charles VII of France VII], који је створио Compagnies d'ordonnance -коњичке јединице са 20 чета од по 600 људи — и покренуо прву сталну војску једне династичке државе западног света. Чете су Французима дале значајну предност у професионализму и дисциплини. Снажни контранапади Француске окренули су плиму рата. Важне победе код Орлеана, Патаја, Формињија и Кастијона омогућили су Французима поврате све енглеске континенталне територије, осим Калеа, који су Французи опсели 1558.

Стари поредак (Ancien Régime)[уреди]

Франсоа I у бици код Маригнана (1515)

Француска ренесанса и почетак Старог режима, обележен почетком владавиное Франсое I од Валоа, означвали су почетак националног уједињења под једним монархом. Снага племића је смањена стварањем сталне војске. Пошто је Енглеска избачена са континента и преокупирана Ратовима ружа, главни ривал Француске било је Свето римско царство. Ова претња Француској постала је алармантна 1516. када је Карло V постао краљ Шпаније, а постала је још и гора када је Карло изабран и за Светог римског цара 1519. Француска је била опкољена Хабзбурзима који су владали Немачком, Шпанијом и Низоземском. Дуготрајни Италијански ратови, који су се одигравали у овом периоду, довели су до пораза Француске и успостављања католичке Шпаније, која је формирала огранак Хабсбуршке империје, као најмоћније државе у Европи. Касније у 16. веку, Француска је била ослабљена унутрашњим ратовима. Како су племићи успели да подигну своје приватне војске, ови сукоби између Хугенота и католика су, међутим, само децентрализовали монархију, онемогућавајући Француској да остане моћна сила у европским пословима. На бојишту су верски сукоби истакли утицај жандармерије, тешке коњице коју су чинили већином коњаници везани за главне ратне војске. Као понос краљевске коњице, жандарске чете су често су биле везане за главну краљевску војску у нади да ће нанети одлучујући пораз хугенотским снагама, иако су секундарни одреди коришћени и за извиђање и за пресретање непријатељских трупа.

Битка код Рокроа (1643)

После религијских ратова, Француска је могла мало да уради да се супротстави доминацији Светог римског царства, иако је и само царство имало неколико проблема. Са истока је било озбиљно угрожено Отоманском империјом, са којом је Француска формирала савез. Огромно Хабзбуршко царство се показало немогућим за ефикасно управљање, а круна је убрзо подељена између шпанског и аустријског дела. Године 1568. Низоземска је прогласила независност, покренувши Осамдесетогодишњи рат који је илустровао све слабости хабзбуршке моћи. У 17. стољећу, верско насиље које је владало Француском у претходном веку почело је да раздваја царство. У почетку је Француска била на маргинама, али је под кардиналом Ришељеом видела прилику да унапреди своје интересе на рачун Хабзбурговаца. Упркос тврдокорном католицизму Француске, она је интервенисала на страни протестаната. Тридесетогодишњи рат био је дуг и крајње крвав, али су Француска и њени савезници победили. Након победе, Француска се појавила као једина доминантна европска сила под владавином Луја XIV. Паралелно, француски истраживачи, као што су Жак Картје или Самјуел де Шамплен, заузели су земљу у Америци у француско име, отварајући пут ширењу Француског колонијалног царства.

Дугу владавину Луја XIV обележио је низ конфликата: Деволуциони рат, Француско-холандски рат, рат између Француске, Шпаније и Светог римског царства, Рат Велике алијансе и Рат за шпанско наслеђе. Неколицина тих ратова је била или јасна победа или дефинитивни пораз, али су се француске границе свакако стално шириле. Западна обала Рајне, велики део шпанске Холандије и добар део Луксембурга су припојени, док је Рат за шпанско наслеђе завршен постављањем Лујевог унука на шпански трон. Међутим, стратешка ситуација у Француској се одлучно променила након Славне револуције у Енглеској, којом је смењен про-француски краљ Лујевим непријатељем, холандским Вилијамом Оранским. Након периода од два века, током којих су били само само ретки периоди непријатељства са Француском, Енглеска је сада постала конзистентан непријатељ и то је и остала све до 19. века. Да би зауставила напредак Француске, Енглеска је формирала коалиције са неколико других европских сила, посебно Хабзбурговцима. Док су ове војске имале потешкоће против Француске на копну, британска краљевска морнарица је доминирала морима, а Француска је изгубила многа колонијална имања. Британска економија је такође постала најмоћнија у Европи, а британски новац је финансирао походе њихових континенталних савезника.

Предаја Чарлса Корнволиса француским трупама (лево) и америчким трупама (десно), током опсаде Јорктауна (1781)

Ратови у овој ери били су углавном опсаде и покрети који су ретко били пресудни, што је навело француског војног инжењера Вабана да осмисли замршену мрежу утврђења за одбрану Француске. Војске Луја XIV биле су међу најимпресивнијим у француској историји; њихов квалитет одражавао се у милитаристичком и политичком развоју. Средином 17. века, краљевска сила је поново успостављена и војска је постала оруђе којим је краљ могао да влада, замењујући старе системе плаћеника и приватне снаге непослушних племића. Војна администрација је такође остварила огроман напредак, јер су снабдевање храном, одећа, опрема и наоружање обезбеђивани регуларно. У ствари, Французи су уврстили ову стандардизацију тако што су постали прва војска која је својим војницима дала националне униформе 1680-их и 1690-их.

У 18. веку Француска је остала доминантна сила у Европи, али је почела да посустаје углавном због унутрашњих проблема. Земља се ангажовала у дугом низу ратова, као што су Рат четворног савеза, Рат за пољско наслеђе и Рат за аустријско наслеђе, али су ти сукоби мало донели Француској. У међувремену, британска моћ се стално повећавала, а нова снага, Пруска, постала је главна претња. Ова промена равнотеже снага довела је до Дипломатске револуције 1756. године, када су Француска и Хабзбурговци успоставили савез након столећа анимозитета. Овај савез се показао мање него ефикасним у Седмогодишњем рату, али у Америчком рату за независност, Французи су помогли да се Британцима нанесе велики пораз.

Француска револуција[уреди]

Види такође: Француска револуционарна армија

Colored painting showing French army at Varoux
Револуционарна војска током битке код Жемепеа, 1792. Уз унутрашње немире и непријатеље на границама, Французи су били уздрмани, међутим, до 1797. године, успели су да извезу своју идеологију (и војску која је следила) у Низоземску и северну Италију

Француска револуција, верна свом имену, револуционирала је скоро све аспекте француског и европског живота. Моћне друштвено-политичке снаге које су ослободили људи који су тражили слободу, једнакост и братство обезбедили су да чак ни ратовање није било поштеђено овог преврата. Војске из 18. века — са својим ригидним протоколима, статичком оперативном стратегијом, не-ентузијастичним војницима и аристократским официрским класама — доживеле су масовно преобликовање док су француска монархија и племство уступили место либералним скупштинама опседнутим спољнополитичким претњама. Темељни помаци у ратовању који су се догодили током тог периода навели су научнике да обележе ову еру као почетак модерног ратовања.

Епизода из грађанског рата републиканаца и ројалиста током француских револуционарних ратова (битка код Ентрамеа)

Године 1791, Законодавна скупштина усвојила је закон о Бушилици, спроводивши низ пешадијских доктрина које су створили француски теоретичари после пораза од Пруса у Седмогодишњем рату. Нови развојни пут је требало да искористи суштинску храброст француског војника, коју су експлозивне националистичке снаге револуције учиниле још моћнијом. Промене су такође полагале веру у обичног војника што би био потпуно неприхватљиво у ранијим временима. Од француских трупа се очекивало да узнемиравају непријатеље и да остану верни толико да не дезертирају, што је корист коју друге војске Старог режима нису имале. Након проглашења рата 1792. године, импозантан низ непријатеља који су се приближили француским границама навели су владу у Паризу да усвоји радикалне мере. 23. август 1793. године постао је историјски дан у војној историји; тог датума Национални конвент је први пут у људској историји објавио масовну регрутацију. До лета наредне године, регрутација је довела до стварања војске од око 500.000 људи, и Французи су почели да задају ударце својим европским непријатељима.

Револуционарна армија постала је знатно већа од оне коју је упошљавало Свето римско царство, а у комбинацији са новостеченим ентузијазмом који је испуњавао трупе, тактичке и стратешке могућности постале су огромне. До 1797. године Французи су поразили Прву коалицију, окупирали Низоземску, западну обалу Рајне и северну Италију, циљеве који су столећима пркосили династијама Валоа и Бурбон. Незадовољне резултатима, многе европске силе формирале су Другу коалицију, али до 1801. и она је бил одлучно поражена. Други кључни аспект француског успеха јесу биле промене у класама официра. Традиционално, европске војске су остављале велике командне позиције онима којима се могло веровати, наиме, аристократији. Грозничава природа Француске револуције, међутим, растргала је стару француску војску, што значи да се од нових људи тражило да постану официри и команданти.

Осим што је отворио поплаву тактичких и стратешких могућности, Револуционарни ратови су такође поставили темеље за модерну војну теорију. Каснији аутори који су писали о наоружаним нацијама били су инспирисани Француском револуцијом, у којој су страшне околности наизглед мобилисале читав француски народ за рат и укључиле национализам у ткиво војне историје. Иако је реалност рата у Француској 1795. била другачија од оне у Француској 1915. године, концепти и менталитет рата значајно су се развили. Клаузевиц је коректно анализирао револуционарну и Наполеонову еру како би потомству дао темељну и потпуну теорију рата која је наглашавала борбе између нација које се одвијају свуда, од бојишта до законодавних скупштина, и начин на који људи мисле. Рат се сада појавио као огромна панорама физичких и психолошких сила које воде ка победи или поразу.

Француска за време Наполеона[уреди]

Види такође: Велика армија

Colored painting depicting Napoleon receiving the surrender of the Austrian generals, with the opposing armies and the city of Ulm in the background
Наполеон и Велика армија добијају предају аустријског генерала Мака након битке код Улма у октобру 1805. Одлучна завршница кампање на Улм повећала је број заробљених аустријских војника на 60.000. Са уништеном аустријском војском, Беч је пао под Наполеоном у новембру.

Француска моћ и утицај су достигли огромне висине за време Наполеона, иако је период доминације био релативно кратак. У веку и по пре револуције, Француска је трансформисала демографске полуге у војну и политичку тежину; француско становништво бројало је 19 милиона људи 1700, али је број порастао на преко 29 милиона 1800, што је много више него у већини других европских сила. Ови бројеви омогућили су Француској да убрзано диже војске ако се појави потреба. Штавише, војне иновације спроведене током револуције и конзулата, доказане побољшањем артиљеријских и коњичких способности заједно са бољом војном и кадровском организацијом, дале су француској војсци одлучујућу предност у почетним фазама Наполеонових ратова. Још један чинилац успеха био је и Наполеон Бонапарта — интелигентан, харизматичан и војни геније, он је апсорбовао најновије војне теорије и применио их на бојном пољу са смртоносним ефектом.

Наполеон у бици код Јене (1806), која је довела до окупације Пруске

Наполеон је наследио војску која се темељила на регрутацији и користила огромне масе слабо обучених трупа, које се обично могу лако заменити. До 1805. француска војска је била заиста смртоносна сила, са многим ветеранима француских револуционарних ратова. Две године константног покушаја инвазије на Енглеску помогло је да се изгради добро обучена, добро вођена војска. Царска гарда је служила као пример остатку војске и састојала се од Наполеонових најбољих војника. Огромни губитак који је претрпела Наполеонова војска током катастрофалне инвазије на Русију уништио би сваког професионалног команданта тог дана, али су ти губици брзо замењени новим одборницима. После Наполеона, народи су планирали огромне војске са професионалним вођством и сталним снабдевањем нових војника, јер су имали огромне људске жртве када је побољшано оружје и непрецизна мускета из Наполеоновог и времена Америчког грађанског рата замењена рафалном.

A map of the Napoleonic Empire in 1811
Наполеоново царство 1811. Француско царство је означено тамноплавом, док Велико царство укључује и подручја под француском војном контролом (светло плаво) и савезнике

Ова велика војска имала је цену, јер их је логистика храњења огромне војске учинила посебно овиснима о залихама. Већина војски ослањала се на систем снабдевања-конвоја који је успоставио Густав Адолф током Тридесетогодишњег рата. Ово је ограничавало мобилност, пошто су војници морали да чекају конвоје, али је задржала могуће побуњеничке трупе од дезертирања, и на тај начин помогла очувању прибраности војске. Међутим, Наполеонове војске биле су толико велике да су се храниле старим методама, па су француске трупе добиле дозволу да живе од земље, прожети новим концептима нације и службе. Наполеон је често покушавао да води одлучне и брзе кампање како би могао омогућити својим људима да живе од земље. Француска војска је користила систем конвоја, али је била опскрбљена храном само за неколико дана, те се очекивало да ће Наполеонове трупе марширати брзо, донети одлуку на бојном пољу, а затим се распршити да се хране. За инвазију на Русију, Французи су чували храну за 24 дана пре почетка активних операција, али ова кампања је била изузетак, а не правило.

Наполеонов највећи утицај у војној сфери био је у вођењу рата. Оружје и технологија остали су углавном статични током револуционарне и Наполеонове ере, али оперативна стратегија из 18. века доживела је масовно реструктурирање. Опсаде су постајале ретке до те мере да су биле ирелевантне, појавио се нови нагласак на уништавању непријатељских војски, као и на њиховом надмудривању, а инвазије непријатељске територије водиле су се преко ширих фронтова, уводећи тако мноштво стратешких могућности које су учиниле ратове скупљима и, исто тако важно, одлучнијим. Пораз за европску силу сада је значио много више од губитка изолираних енклава. Скоро-па-картагински уговори испреплетали су читаве националне напоре — социјалне, политичке, економске и милитаристичке — у огромне колизије које су озбиљно пореметиле дотадашње схватање међународних конвенција. Наполеонов почетни успех посејао је семе за његов пад. Иако нису навикли на овакве катастрофалне поразе у крутом ригидном систему моћи Европе 18. века, многим народима је било тешко под француским јармом, што је изазивало побуне, ратове и општу нестабилност која је погађала континент до 1815. године, када су снаге реакције коначно победиле у бици код Ватерлоа.

Француско колонијално царство[уреди]

Global map of French colonial empire
Карта првог (зелено) и другог (плаво) француског колонијалног царства

Историја француског колонијалног империјализма може се поделити у две главне ере: прва од почетка 17. века до средине 18. века, а друга од почетка 19. века до средине 20. века. У првој фази експанзије, Француска је концентрисала своје напоре углавном на Северну Америку, Карибе и Индију, успостављајући комерцијалне подухвате које су подржавале војне снаге. Након пораза у Седмогодишњем рату, Француска је изгубила територије у Северној Америци и Индији, али је успела да задржи богате карипске отоке Санто Доминго, Гваделупе и Мартинике.

Друга фаза је почела освајањем Алжира 1830. године, затим оснивањем Француске Индокине (која покрива савремени Вијетнам, Лаос и Камбоџу) и низом војних победа током освајања Африке, где је успоставила контролу над регионима који покривају већи део Западне, Централне Африка и Магреба. Године 1914. Француска је имала царство од 13.000.000 km² и око 110 милиона људи. Након победе у Првом светском рату, Того и већи део Камеруна такође су додати француским поседима, а Сирија и Либан постали су француски мандати. Током већег дела периода од 1870. до 1945. године, Француска је била територијално трећа по величини држава на планети, после Британије и Русије (касније Совјетског Савеза), и имала је највише прекоморских поседа након Британије. Након Другог светског рата, Француска се борила да сачува своје територије, али је изгубила Први индокинески рат (претеча рата у Вијетнаму) и дала независност Алжиру након дугог рата. Данас Француска и даље има бројне прекоморске територије, али њихова колективна величина једва да је сена старог Француског колонијалног царства.

После 1815.[уреди]

Француски зуави (лака пешадијска јединица Северне Африке) током Француско-аустријског рата (1859)

После протеривања Наполеона, свеже обновљена Бурбонска монархија помогла је апсолутистичком бурбонском краљу Шпаније да поврати свој трон интервенцијом. Да би вратио углед француске монархије, оспорио Револуцију и Прво царство, Шарл Х започео је војно освајање Алжира 1830. То је означило почетак нове експанзије Француског колонијалног царства током 19. века. У том веку Француска је остала главна сила у континенталним пословима. Након Јулске револуције, либерални краљ Луј Филип I победнички је подржао шпанске и белгијске либерале. Французи су касније поразили Хабзбурговце у Француско-аустријском рату 1859, што је довело до уједињења Италије 1861, након тријумфа над Русијом са другим савезницима у Кримском рату. Међутим, француска војска је изашла из тих победа у прекомерно самоувереном и самозадовољном расположењу. Пораз Француске у Француско-пруском рату, који је довео до губитка Алзаса и Лорене, и стварање уједињеног Немачког царства, представљало је велике пропусте у дугорочној француској спољној политици и изазвало осветољубив, националистички реваншизам који је значио враћање бивших територија. Драјфусова афера, међутим, ублажила је те националистичке тенденције тако што је подстакла скептицизам јавности у погледу надлежности војске.

Први светски рат[уреди]

Француски војници у рову, током Верденске битке (1916)

У Првом светском рату, Французи, са својим савезницима, успели су да одрже западни фронт и контру на источном фронту и у колонијама све до коначног пораза Централних сила и њихових савезника. Након великих сукоба, као што су битка на границама, Прва битка на Марни, Верденска битка и Друга битка на Ени (која је резултирала огромним губитком живота и побуном у војсци), Французи су се показали као довољно кохезивна борбена сила која је контрирала и поразила Немце у Другој бици на Марни, првој у низу савезничких победа које су окончале рат. Версајски споразум је на крају вратио Алзас и Лорену Француској. Француски војни, цивилни и материјални губици током Првог светског рата били су огромни. Са више од 1,3 милиона војних жртава и више од 4,6 милиона рањених, Француска је претрпела други највећи савезнички губитак након Русије. Као резултат тога, Француска је била одлучна у плаћању репарација од стране Немачке. Организовани неуспех Вајмарске републике да плати репарације довео је до окупације Рура од стране француских и белгијских снага.

Други светски рат[уреди]

Разни фактори — од неискусних војних обвезника и мање индустријске базе до ниског пораста становништва и застарелих војних доктрина — осакатили су француске напоре на почетку Другог светског рата. Немци су победили у бици за Француску 1940. године, упркос томе што су Французи често имали бољу опрему од својих противника. Пре битке за Француску, међу савезничким војницима, француским и британским, било је осећаја бесмисленог понављања; они су на рат гледали са страхом јер су већ једном претукли Немце, а слике о том првом, великом сукобу још су биле у војним круговима. Трошкови Првог светског рата заједно са сада устаљеном доктрином коју је користила француска војска (док су Немци развијали доктрину која је наглашавала иницијативу млађих команданата и комбиновање различитих оружја, Французи су настојали да минимализују жртве кроз ригорозно контролисани тип битке и командну структуру одозго на доле) приморала је Французе да траже више одбрамбене мере. Мажино линија била је резултат ових разматрања: Французи су првобитно издвојили три милијарде франака за пројекат, али до 1935. је потрошено седам милијарди. Мажино линија успела је да заустави немачки напад. Међутим, док су Французи сматрали да ће главна тежина немачког напада стићи преко централне Белгије и према томе распоредили своје снаге, напад је заправо дошао са југа, из шуме Ардена. Трећа република се распала у сукобу који је уследио.

Након пораза, Вишијевска Француска је сарађивала са Силама Осовине до 1944. године. Док је Шарл де Гол подстицао француски народ да се придружи савезничким војскама, француске вишијевске снаге су учествовале у директној акцији против савезничких снага, у неким случајевима наносећи жртве. Искрцавање у Нормандији те године био је први корак ка коначном ослобађању Француске. Слободна Француска, под де Голом, је узела активно учешће током претходних кампања, а њихов велики број учинио их је значајним за крај рата. Већ у зиму 1943, Французи су имали скоро 260.000 војника, и ови бројеви су само расли како је рат напредовао. На крају сукоба Француска је добила једну од четири зоне окупације у Немачкој и Берлину и Аустрији.

Ратови после 1945.[уреди]

Панхардов ЕРЦ топ Првог падобранског Хусарског пука у Обали Слоноваче 2003. године

Након рата 1939—1945. деколонизација се проширила кроз бивше европске империје.

Након Првог индокинеског рата, повукли су се из Вијетнама, Лаоса и Камбоџе. Војска је такође покушала да задржи контролу над Алжиром током Алжирског рата за независност, када су француске снаге покушале да победе алжирске побуњенике. Упркос војној победи, Француска је Алжирцима дала независност. Француски Алжир је била дом за више од милион досељеника (познатих као Pieds-Noirs), де Голова одлука да додели независност Алжиру, скоро је довела до грађанског рата, подржаног од разних фракција Pieds-Noirs, Харки и националиста, укључујући ФАФ (Фронт Француског Алжира) и ОАС (Организација тајне војске).

До 1960. Француска је изгубила свој директни војни утицај на све своје бивше колоније у Африци и Индокини. Ипак, неколико колонија у Пацифику, Карибима, Индијском океану и Јужној Америци и даље су територије Француске и она је задржала облик индиректног политичког утицаја у Африци колоквијално познатог као Françafrique.

Као председник Француске републике, Шарл де Гол је надгледао развој француског атомског оружја и промовисао спољну политику независну од америчког утицаја. Он је, такође, повукао Француску из војне команде НАТО-а 1966. године, иако је остао члан западног савеза. Ефекат повлачења смањен је континуираном сарадњом између француске војске и НАТО-а, иако се Француска формално није вратила војној команди НАТО-а до 2009. године.[5]

Француска је интервенисала у разним постколонијалним сукобима, подржавајући бивше колоније (рат у Западној Сахари, устанак у провинцији Шаба, Чадско-либијски сукоб, грађански рат у Џибутију), мировне мисије НАТО-а у ратом разореним земљама (УНПРОФОР, КФОР, УНАМИР) и многе хуманитарне мисије.

Као нуклеарна сила, и имајући неке од најбоље обучених и најбоље опремљених снага у свету, француска војска је сада испунила неке од својих главних циљева, а то су одбрана националне територије, заштита француских интереса у иностранству и одржавање глобалне стабилности. Индикатори ових циљева се могу видети у интервенцијама у конфликтима као што су Заливски рат 1991. (када је Француска послала 18.000 војника, 60 борбених авиона, 120 хеликоптера и 40 тенкова), Мисија Херакле у рату у Авганистану (2001—2014) и недавне интервенције у Африци.

Афричке интервенције у раном 21. веку укључују мировне акције у Обали Слоноваче, које су укључивале кратке директне борбе између француске и домаће војске 2004. године; Француске снаге вратиле су се 2011. године у Обалу Слоноваче како би уклониле тамошњег председника. Исте године Француска је одиграла кључну улогу у војној интервенцији у Либији 2011. године против Моамера ел Гадафија. Годину дана касније, Француска је интервенирала у Малију током грађанског рата те земље, пошто се чинило да исламски милитанти прете југу након што су преузели контролу над сушним севером. Промене у француској влади, укључујући социјалисту Франсоа Оланда, који је постао предсједник 2012. године, након година десничарске владавине, нису учиниле много на промени спољне политике Париза у Африци.

Оланд је такође предложио француско војно учешће у Сиријском грађанском рату након хемијских напада које је француска обавештајна служба повезала са снагама председника Башара ал Асада средином 2013. године.[6]

Француска је охрабрила војну сарадњу на нивоу Европске уније, почевши са формирањем француско-немачке бригаде 1987. и Европским корпусом 1992. године са седиштем у Стразбуру. Године 2009, батаљон немачке лаке пешадије пребачен је у Алзас, што је први пут да су немачке трупе стациониране у Француској од нацистичке окупације у Другом светском рату. Овај процес је довео до резања буџета — у октобру 2013. Француска је најавила укидање свог посљедњег пешачког пука у Немачкој, означавајући тиме крај великог присуства преко Рајне, иако ће обе земље задржати око 500 војника на територији оне друге.[7] Као чланице Савета безбедности УН-а, са много заједничких интереса и проблема, Уједињено Краљевство и Француска имају дугу историју билатералне сарадње. Ово се догодило и на нивоу владе и у индустријским програмима као што је SEPECAT Јагуар, док су корпоративна спајања довела до појаве Талеса и MBDA као великих одбрамбених компанија које покривају обе државе. Финансијска криза 2007—2008. довела је до поновног притиска на војне буџете и савеза штедње који је садржан у Споразумима у кући Ланкастера из 2010. године. Они су обећавали блиску интеграцију у набавкама и на оперативном нивоу, допирући до најосетљивијих области као што су нуклеарне бојне главе.

Актуелне снаге[уреди]

Ваздухопловство[уреди]

Тробојна кокарда француског ваздухопловства била је први симбол који се користио на борбеним авионима[8]

Ваздухопловна армија Француске је постала једна од првих професионалних ваздухопловних снага у свету када је основана 1909. године. Французи су узели активно учешће у развоју ваздухопловне силе и имали су прве ратне пилоте током Првог светског рата. Током међуратних година, међутим, посебно у тридесетим годинама прошлог века, технички квалитет је пао у поређењу са Луфтвафеом, који је сломио и француске и британске ваздухопловне снаге током битке за Француску. У периоду после Другог светског рата, Французи су уложили заједнички и успешан напор да развију домаћу авионску индустрију. Дасо Авијација је крчила пут својим јединственим и ефикасним дизајном делта-крила, која су чинила основу за чувену Мираж серију борбених авиона. Мираж је више пута показивао своје смртоносне способности у Шестодневном рату и Заливском рату, постајући један од најпопуларнијих и најпродаванијих авиона у историји војне авијације. Тренутно, Французи чекају војни транспортни авион А400М, који је још увек у фази развоја, и интеграцију новог, вишеструког млазног авиона Рафал, чија је прва ескадрила од 20 авиона почела са радом 2006. године у Сан Дизјеу.

Морнарица[уреди]

Француски бродови у борби против британске морнарице (десно) у бици код Чесапика

Средњовековне флоте, у Француској и другде, биле су готово у целости састављене од трговачких бродова који су у ратно доба били укључени у поморску службу, али рани почеци француске поморске историје сежу у то доба. Прва битка француске морнарице била је битка код Арнемидена (23. септембра 1338), када је победила енглеску морнарицу.[9] Битка код Арнемидена била је и прва поморска битка која је користила артиљерију.[9] Касније је поражена од стране англо-фламанске флоте у бици код Слија и, уз помоћ Кастиљанаца, успела је победити Енглезе код Ла Рошела — обе битке су играле кључне улоге у развоју Стогодишњег рата. Међутим, морнарица није постала доследан инструмент националне моћи све до 17. века са Лујем XIV. Под туторством Краља Сунца, француска морнарица је била добро финансирана и опремљена, успевши да снажно победи комбиновану шпанско-холандску флоту у бици код Палерма (1676) за време Француско-холандског рата, мада је, заједно са енглеском морнарицом, претрпела неколико стратешких преокрета против Холанђана, које је предводио бриљантни Мишел де Ројтер. Постигла је неколико раних победа у Деветогодишњем рату против Краљевске морнарице и Холандске морнарице. Међутим, финансијске потешкоће омогућиле су Енглезима и Холанђанима да поново успоставе таласократију.

носач авиона Шарл де Гол (R91), први нуклеарни носач авиона у Европи

Вишегодишњи проблем француске морнарице био је стратешки приоритет, који је пре свега био везан за њене европске амбиције. Ова стварност је значила да се војска често третира боље од морнарице, и као последица тога, она је трпела у тренинг и оперативним перформансама. У 18. веку је почела доминација Краљевске морнарице, која је успела да нанесе низ значајних пораза француској морнарици. Међутим, у веома импресивном напору, француска флота, под де Грасом, успела је да победи британску флоту у бици у заливу Чесапик 1781, осигуравајући да ће француско-америчке копнене снаге победити у опсади Јорктауна. Осим тога и Суфренове импресивне кампање против Британаца у Индији, није било много добрих вести. Француска револуција је осакатила француску морнарицу, а напори да се она претвори у моћну силу под Наполеоном били су разбијени у бици код Трафалгара 1805. године, када су Британци готово уништили комбиновану француско-шпанску флоту. Катастрофа је зајамчила британску поморску доминацију до краја Наполеонових ратова.

Касније у 19. столећу, морнарица се опоравила и постала друга најбоља на свету након Краљевске морнарице. Провела је успешну блокаду Мексика у Рату пецива (1838) и уништила кинеску морнарицу у бици код Фучжоа (1884). Такође, служила је као ефикасна веза између растућих делова француске империје. Морнарица је добро функционисала током Првог светског рата, у којој је углавном штитила поморске траке у Средоземном мору. На почетку рата, Французи — са 16 бојних бродова, 6 крузера и 24 разарача — имали су највећу флоту на Медитерану. Француски порази у раним фазама Другог светског рата, међутим, приморали су Британце да униште француску морнарицу у нападу на Мерс-ел-Кебир како би спречили њен пад под Немциме. Тренутно, француска поморска доктрина позива на два носача авиона, али Французи тренутно имају само једног, Шарл де Гол, због реструктурирања. Морнарица је усред неких технолошких и набавних промена; нове подморнице су у изградњи, а Рафал (морнаричка верзија) тренутно замењује старије авионе.

Легија странаца[уреди]

Photograph of two members of the French Foreign Legion dressed in their traditional uniforms.
Легионари у униформама Приметити црвене еполете и бели кепи (врста капе) Носе стандардну јуришну пушку, ФАМАС

Француску Легију странаца је 1831. године створио француски краљ Луј Филип I. Током протеклог века и по, она је постала једна од најпрепознатљивијих и хваљенијих војних јединица на свету. Легија је имала веома тежак почетак; било је неколико подофицира, многи војници нису знали француски, а плата је често била нередовна. Легија је убрзо пребачена да се бори у Алжиру, обављајући задатке прилично успешно, с обзиром на своје стање. 17. августа 1835. године, командант Легије, пуковник Жозеф Бернел, одлучио је да споји све батаљоне тако да ниједна националност није била искључиво ограничена на одређени батаљон; ово је помогло да се Легија не дели у фракције.

Након учешћа у Африци и у Карлистичким ратовима у Шпанији, Легија се борила у Кримском рату и Француско-аустријском рату, где су херојски наступали у бици код Мађенте, пре него што су још више славили током француске интервенције у Мексику. 30. априла 1863. године, чети од 65 легионара направило је заседу 2.000 мексичких војника у Хацијенди Камарон. У последњој бици за Камарон, легионари су се храбро опирали неколико сати и нанели Мексиканцима 300—500 жртава, њих 62 је погинуло, а троје заробљено. Један од мексичких команданата, импресиониран незаборавном непопустљивошћу коју је управо видео, окарактерисао је Легију на начин на који су од тада познати: То нису људи, већ демони!

У Првом светском рату Легија је показала да је веома способна јединица у савременом ратовању. На Западном фронту је претрпела 11.000 жртава док је спроводила бриљантне одбране и жестоке контра-офанзиве. Након дебакла у бици за Француску 1940. године, Легија је била подељена између оних који су подржавали вишијевску владу и оних који су се придружили Слободној Француској под де Голом. У бици за Бир Хакејм 1942, Слободна Француска 13. легија деми-бригаде упорно је бранила своје положаје против комбиноване италијанско-немачке офанзиве и озбиљно одложила Ромелове нападе на Тобрук. Легија се на крају вратила у Европу и борила до краја Другог светског рата 1945. године. Касније се борила у Првом индокинеском рату против Вијетмина. У климатској бици код Дијен Бијен Фуа 1954, француске снаге, многе од њих легионари, биле су потпуно окружене великом вијетнамском војском и поражене након два месеца упорне борбе. Француско повлачење из Алжира довело је до колапса Француског колонијалног царства. Легионари су углавном били коришћени у колонијалним интервенцијама, тако да је уништавање царства повело питања о њиховом статусу. Коначно, Легији је било дозвољено да постоји и да учествује као снага за брзо реаговање на многим местима широм Африке и света.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Монографије

  • Aloni, Shlomo. Israeli Mirage and Nesher Aces. Oxford: Osprey Publishing, 2004.[10]
  • Black, Jeremy. Cambridge illustrated atlas of warfare: Renaissance to revolution, 1492—1792. Cambridge: Cambridge University Press, 1996.[11]
  • Blanning, T.C.W. The French Revolutionary Wars. London: Hodder Headline Group. 1996.[12]
  • Boyce, Robert. French Foreign and Defence Policy, 1918—1940. Oxford: CRC Press, 1998.[13]
  • Bradbury, Jim. The Routledge companion to medieval warfare. New York: Routledge, 2004.[14]
  • Bradford, Alfred and Pamela. With arrow, sword, and spear: a history of warfare in the ancient world. Westport: Greenwood Publishing Group. 2001.[15]
  • Brooks, Richard (editor). Atlas of World Military History. London: HarperCollins, 2000.[16]
  • Chandler, David G. The Campaigns of Napoleon. New York: Simon & Schuster, 1995.[17]
  • Chilton, Patricia and Howorth, Jolyon Howorth. Defence and dissent in contemporary France Oxford: Taylor & Francis, 1984.[18]
  • Clayton, Anthony. Paths оf glory: the French Army 1914—18. London: Cassell, 2003.
  • Cowley, Robert (editor). What If? Eminent Historians Imagine What Might Have Been. New York: Penguin Group. 1999.[19]
  • Doughty, Robert A. Pyrrhic Victory: French Strategy and Operations in the Great War (2008), 592pp; excerpt and text search
  • Dupuy, Trevor N., Harper Encyclopedia of Military History. New York: HarperCollins, 1993.[20]
  • Elting, John R. Swords Around a Throne: Napoleon's Grande Armée. New York: Da Capo Press Inc, 1988.[21]
  • Eltis, David. The military revolution in sixteenth-century Europe. New York: I. B. Tauris, 1998.[22]
  • Farwell, Byron. The encyclopedia of nineteenth-century land warfare. New York: W. W. Norton & Company, 2001.[23]
  • Fisher, Todd & Fremont-Barnes, Gregory. The Napoleonic Wars: The Rise and Fall of an Empire. Oxford: Osprey Publishing Ltd., 2004.[24]
  • de la Gorce, Paul Marie.The French Army: A Military-Political History. New York: George Braziller, Inc, 1963.
  • Greenhalgh, Elizabeth. The French Army and the First World War (2014), 486 pages; comprehensive scholarly history
  • Hauss, Charles. Politics in France. Washington, DC: CQ Press, 2007.[25]
  • Jordan, David. The History of the French Foreign Legion. Spellmount Limited, 2005.[26]
  • Jotischky, Andrew. Crusading and the Crusader States. Pearson Education Limited, 2004.[27]
  • Karpat, Kemal. The Ottoman state and its place in world history. Leiden: BRILL, 1974.[28]
  • Kay, Sean. NATO and the future of European security. Lanham: Rowman & Littlefield, 1998.[29]
  • Keegan, John. The Second World War. New York: Penguin Group. 1989.[30]
  • Kinard, Jeff. Artillery: an illustrated history of its impact. Santa Barbara: ABC-CLIO, 2007.[31]
  • Kottak, Conrad. Cultural Anthropology. Columbus: McGraw-Hill Higher Education, 2005.[32]
  • Kurtz, Lester and Turpin, Jennifer. Encyclopedia of violence, peace and conflict, Volume 2. New York: Academic Press, 1999.[33]
  • Lyons, Martyn. Napoleon Bonaparte and the Legacy of the French Revolution. New York: St. Martin's Press, Inc., 1994.[34]
  • Lynn, John A. Giant of the Grand Siècle: The French Army, 1610—1715. New York: Cambridge University Press, 1997.[35]
  • Lynn, John A. The Wars of Louis XIV. London: Longman, 1999.[36]
  • Nolan, Cathal. Wars of the Age of Louis XIV, 1650—1715: An Encyclopedia of Global Warfare and Civilization (2008)
  • Nolan, Cathal. The Age of Wars of Religion, 1000—1650 (2 vol. 2006)
  • Ostwald, Jamel. Vauban under siege. Leiden: BRILL, 2007.[37]
  • Paret, Peter. Clausewitz and the State. Princeton: Princeton University Press, 2007.[38]
  • Parker, Geoffrey. The Cambridge history of warfare. Cambridge: Cambridge University Press, 2005.[39]
  • Pichichero, Christy. The Military Enlightenment: War and Culture in the French Empire from Louis XIV to Napoleon (2018) online review
  • Porch, Douglas (2003). The march to the Marne : the French army 1871—1914. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-54592-1. OCLC 53710093. </ref>
  • Roberts, John Morris (1993). History of the world. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-521043-9. OCLC 28378422. 
  • Roosen, William James (1976). The age of Louis XIV : the rise of modern diplomacy. Cambridge, Mass.: Schenkman Pub. Co. ISBN 978-0-87073-580-6. OCLC 2424531. 
  • Spielvogel, Jackson J., 1939- (2009). Western civilization (7th ed изд.). Belmont, CA: Thomson Wadsworth. ISBN 978-0-495-55528-5. OCLC 244015883. 
  • The Oxford illustrated history of the First World War. Strachan, Hew. Oxford: Oxford University Press. 1998. ISBN 978-0-19-820614-9. OCLC 40922989. 
  • Great power rivalries. Thompson, William R. Columbia, S.C.: University of South Carolina Press. 1999. ISBN 978-1-57003-279-0. OCLC 40142926. 
  • Tuchman, Barbara W. (Barbara Wertheim), 1912—1989. (1994). The guns of August (1st Ballantine Books ed изд.). New York: Ballantine. ISBN 978-0-345-38623-6. OCLC 30087894. 
  • Weigley, Russell Frank, (2004). The age of battles : the quest for decisive warfare from Breitenfeld to Waterloo. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-21707-3. OCLC 924272991. 
  • Willis, F. Roy (1968). France, Germany, and the New Europe, 1945—1967. Palo Alto: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0241-6. 
  • Wood, James B. (2002). The king's army : warfare, soldiers and society during the wars of religion in France, 1562—76. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52513-8. OCLC 49784345. 

Прикази

  • Messenger, Charles, ed. Reader's Guide to Military History (2001) 948pp; прикази на хиљаде књига на тему војне историје, многе од којих укључују Француску

На француском

  • Bertaud, Jean-Paul, and William Serman. Nouvelle histoire militaire de la France, 1789—1919 (Paris, Fayard: 1998); 855pp

Референце[уреди]

  1. ^ John Lloyd and John Mitchinson and the QI team (22. 10. 2010). „Quite Interesting: the QI cabinet of curiosity”. Daily Telegraph. Архивирано из оригинала на датум 24. 2. 2018. Приступљено 6. 5. 2018. 
  2. ^ Inc, Time (13. 7. 1953). „LIFE”. Time Inc. Приступљено 6. 5. 2018 — преко Google Books. 
  3. ^ „Discover Islamic Art Virtual Exhibitions – Al-Franj: the Crusaders in the Levant – Introduction”. www.discoverislamicart.org. Архивирано из оригинала на датум 6. 5. 2018. Приступљено 6. 5. 2018. 
  4. ^ „- Hosanna Lutheran Church”. www.welcometohosanna.com. Архивирано из оригинала на датум 29. 10. 2016. Приступљено 6. 5. 2018. 
  5. ^ Cody, Edward (12. 3. 2009). „After 43 Years, France to Rejoin NATO as Full Member”. Архивирано из оригинала на датум 26. 10. 2017. Приступљено 6. 5. 2018 — преко www.washingtonpost.com. 
  6. ^ „France emerges as key U.S. ally against Syria”. USA Today. 2. 9. 2013. Архивирано из оригинала на датум 2. 9. 2013. Приступљено 2. 9. 2013. 
  7. ^ Agence France-Presse (31. 10. 2013). „France Dissolves Symbolic Regiment Based In Germany”. Defense News. 
  8. ^ „Royal Air Force Museum”. Архивирано из оригинала на датум 14. 5. 2012. Приступљено 26. 4. 2019. 
  9. 9,0 9,1 Castex 2004, стр. 18-21.
  10. ^ Aloni, Shlomo. (2004). Israeli Mirage and Nesher aces. Oxford: Osprey. ISBN 978-1-84176-653-9. OCLC 60792661. 
  11. ^ Black, Jeremy, 1955- (1996), Cambridge illustrated atlas, warfare : Renaissance to revolution, 1492—1792, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-47033-9, OCLC 32969444, Приступљено 26. 4. 2019 
  12. ^ Blanning, T. C. W. (1996). The French Revolutionary Wars, 1787—1802. London: Arnold. ISBN 978-0-340-64533-8. OCLC 33947177. 
  13. ^ French foreign and defence policy, 1918—1940 : the decline and fall of a great power. Boyce, Robert W. D., 1943-. London: Routledge. 1998. ISBN 978-0-203-97922-8. OCLC 560132349. 
  14. ^ Bradbury, Jim. (2004). Routledge Companion to Medieval Warfare. London: Routledge. ISBN 978-0-203-64466-9. OCLC 475908407. 
  15. ^ Bradford, Alfred S. (2001). With arrow, sword, and spear : a history of warfare in the ancient world. Bradford, Pamela M. Westport, Conn.: Praeger. ISBN 978-0-313-09515-3. OCLC 519847741. 
  16. ^ HarperCollins (Firm), Atlas of world military history, Brooks, Richard,, Drury, Ian., ISBN 978-0-7607-2025-7, OCLC 45748682, Приступљено 26. 4. 2019 
  17. ^ Chandler, David G. (1966). The campaigns of Napoleon. New York: Macmillan. ISBN 978-0-02-523660-8. OCLC 401930. 
  18. ^ Defence and dissent in contemporary France. Howorth, Jolyon., Chilton, Patricia. New York: St. Martin's Press. 1984. ISBN 978-0-312-19100-9. OCLC 10723891. 
  19. ^ The collected What if? : eminent historians imagining what might have been : essays. Cowley, Robert., Carr, Caleb, 1955-. New York: Putnam. [2005?]. ISBN 978-0-399-15238-2. OCLC 58918785.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  20. ^ Dupuy, R. Ernest (Richard Ernest), 1887—1975. (1993). The Harper encyclopedia of military history : from 3500 BC to the present. Dupuy, Trevor N. (Trevor Nevitt), 1916-1995, HarperCollins (Firm) (4th ed изд.). New York, NY: HarperCollins. ISBN 978-0-06-270056-8. OCLC 26012613. 
  21. ^ Elting, John Robert. (1997). Swords around a throne : Napoleon's Grande Armée (1st Da Capo Press ed изд.). New York: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80757-2. OCLC 35627756. 
  22. ^ Eltis, David, 1963- (1998). The military revolution in sixteenth-century Europe. London: Tauris Academic Studies. ISBN 978-0-7607-0765-4. OCLC 39333615. 
  23. ^ Farwell, Byron. (2001). The encyclopedia of nineteenth-century land warfare : an illustrated world view. New York: W.W. Norton. ISBN 978-0-393-04770-7. OCLC 42009346. 
  24. ^ Fremont-Barnes, Gregory. (2004). The Napoleonic Wars : the rise and fall of an empire. Fisher, Todd. Oxford: Osprey. ISBN 978-1-84176-831-1. OCLC 56403015. 
  25. ^ Hauss, Charles. (2008). Politics in France. Washington, D.C.: CQ Press. ISBN 978-1-56802-670-1. OCLC 173182623. 
  26. ^ Jordan, David (David John) (2005). The history of the French Foreign Legion : from 1831 to the present day. Staplehurst: Spellmount. ISBN 978-1-86227-295-8. OCLC 58999728. 
  27. ^ Jotischky, Andrew, 1965- (2004). Crusading and the crusader states (1st ed изд.). Harlow, England: Pearson/Longman. ISBN 978-0-582-41851-6. OCLC 55105294. 
  28. ^ The Ottoman state and its place in world history. Karpat, Kemal H.,. Leiden: Brill. 1974. ISBN 978-90-04-03945-2. OCLC 1318483. 
  29. ^ Kay, Sean, 1967- (1998). NATO and the future of European security. Lanham: Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8476-9000-8. OCLC 38898136. 
  30. ^ Keegan, John, 1934—2012. (1990, ©1989). The Second World War (1st American ed изд.). New York: Viking. ISBN 978-0-670-82359-8. OCLC 20132298.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  31. ^ Kinard, Jeff, 1954- (2007). Artillery : an illustrated history of its impact. Santa Barbara, Calif.: ABC-CLIO. ISBN 978-1-85109-561-2. OCLC 123913573. 
  32. ^ Kottak, Conrad Phillip. (2006). Cultural anthropology (11th ed изд.). Boston: McGraw-Hill Higher Education. ISBN 978-0-07-295250-6. OCLC 56527382. 
  33. ^ Encyclopedia of violence, peace & conflict. Kurtz, Lester R., Turpin, Jennifer E. San Diego: Academic Press. 1999. ISBN 978-0-12-227010-9. OCLC 42199922. 
  34. ^ Lyons, Martyn. (1994). Napoleon Bonaparte and the legacy of the French Revolution. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-12122-8. OCLC 29518613. 
  35. ^ Lynn, John A. (John Albert), 1943- (1997). Giant of the grand siècle : the French Army, 1610—1715. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-57273-6. OCLC 34839687. 
  36. ^ Lynn, John A. (John Albert), 1943-. The wars of Louis XIV, 1667—1714. London. ISBN 978-0-582-05628-2. OCLC 40403710. 
  37. ^ Ostwald, Jamel, (2007). Vauban under siege : engineering efficiency and martial vigor in the War of the Spanish Succession. Leiden: Brill. ISBN 9789047411505. OCLC 320326278. 
  38. ^ Paret, Peter. Clausewitz and the state : the man, his theories, and his times. Princeton, N.J. ISBN 978-0-691-18656-6. OCLC 1041853916. 
  39. ^ The Cambridge history of warfare. Parker, Geoffrey, 1943-. New York: Cambridge University Press. 2005. ISBN 978-0-521-85359-0. OCLC 58423142. 
  1. ^ Richard Brooks (editor), Atlas of World Military History. p. 101. „Washington's success in keeping the army together deprived the British of victory, but French intervention won the war.
  2. ^ William Roosen, The age of Louis XIV: the rise of modern diplomacy. p. 55
  3. ^ Richard Brooks (editor), Atlas of World Military History. pp. 46—7, 84—5, 108—9.
  4. ^ Brooks pp. 46—7, 84—5, 108—9.
  5. ^ William Thompson, Great power rivalries. p. 104
  6. ^ Richard Brooks (editor), Atlas of World Military History. p. 234
  7. ^ Kay, Sean. NATO and the future of European security. p. 43
  8. ^ Jolyon Howorth and Patricia Chilton, Defence and dissent in contemporary France. p. 153
  9. ^ Alfred Bradford and Pamela Bradford, With arrow, sword, and spear: a history of warfare in the ancient world. p. 213
  10. ^ Richard Brooks (editor), Atlas of World Military History. p. 31. In De Bello Gallico, Caesar claims a Gallic relief force of 250,000 men, but the logistical requirements for such a huge army were beyond anything the Gauls could procure. It is likely that Caesar inflated the figures to make his victory seem more impressive.
  11. ^ Jim Bradbury, The Routledge companion to medieval warfare. p. 109
  12. ^ Jim Bradbury, The Routledge companion to medieval warfare. p. 110
  13. ^ Robert Cowley, What If? Eminent Historians Imagine What Might Have Been. p. 73, p. 87. The latter page carries an account by historian Edward Gibbon: „A victorious line of march had been prolonged above a thousand miles from the rock of Gibraltar to the banks of the Loire; the repetition of an equal space would have carried the Saracens to the confines of Poland and the Highlands of Scotland: the Rhine is not more impassable than the Nile or Euphrates, and the Arabian fleet might have sailed without a naval combat into the mouth of the Thames. Perhaps the interpretation of the Koran would now be taught in the schools of Oxford, and her pulpits might demonstrate to a circumcised people the sanctity and truth of the revelation of Mahomet.
  14. ^ Richard Brooks (editor), Atlas of World Military History. p. 43. The above claims seem to be more rhetoric than possible historical reality. No contemporaries viewed the battle as decisive and Arab raids continued for much longer after the Battle of Tours. What is indisputable is the battle's huge symbolic significance, since in one of the first major fights between the Christian West and Islam, the former managed to prevail.
  15. ^ J. M. Roberts, History of the World. p. 384
  16. ^ Brooks, Richard (editor), Atlas of World Military History. p. 46
  17. ^ Brooks p. 47
  18. ^ French Medieval Armies and Navies, Xenophon Group. Accessed March 20, 2006
  19. ^ French Medieval Armies and Navies, Xenophon Group. Accessed March 20, 2006
  20. ^ Richard Brooks (editor), Atlas of World Military History. p. 53
  21. ^ Brooks p. 50
  22. ^ Brooks p. 50
  23. ^ Andrew Jotischky, Crusading and the Crusader States. p. 37. The theory that argues for sociological and economic rather than spiritual motivation provides regional examples where noble fathers would give their lands to the oldest surviving son, meaning younger sons would be left landless and looking for somewhere to go (the Crusades, in this case). Problems with the theory include, but are not limited to, the fact that there is no proof that younger sons formed the majority of the crusaders, the response to the crusading movement was just as strong in areas with equitable inheritance systems, and, since they were in many ways bound to the wishes and the decisions of their nobles, knights often had little individual choice in whether they would participate in a crusade.
  24. ^ Jotischky p. 37
  25. ^ David Eltis, The military revolution in sixteenth-century Europe. p. 12
  26. ^ Richard Brooks (editor), Atlas of World Military History. p. 59. „Much has been made of the success of the English longbow. However, it was not a war-winning weapon. Reliance on this defensive weapon on the battlefield gave the initiative to the French..
  27. ^ Brooks p. 59. (continuing from last comment) „…its victories also depended on the French bungling their attack. The English were fortunate that their opponent failed to get it right three times in a 70-year period.
  28. ^ Trevor Dupuy, Harper Encyclopedia of Military History. p. 450
  29. ^ Richard Brooks (editor), Atlas of World Military History. p. 59. „The major defeats of the French by the English boosted French military thought. A recently discovered document of the French battle plan for the Agincourt campaign shows how carefully the French thought about ways of defeating the English. In the event, the plan could not be fully executed because the battlefield at Agincourt was too narrow for the French forces to fully deploy.
  30. ^ Brooks p. 58
  31. ^ French Medieval Armies and Navies, Xenophon Group. Accessed March 20, 2006
  32. ^ Jeremy Black, Cambridge illustrated atlas, warfare: Renaissance to revolution, 1492—1792. p. 49
  33. ^ Jeff Kinard, Artillery: an illustrated history of its impact. pp. 61—2
  34. ^ John A. Lynn, The Wars of Louis XIV. p. 8
  35. ^ James Wood, The King's Army. p. 131
  36. ^ Wood p. 132
  37. ^ Kemal Karpat, The Ottoman state and its place in world history. p. 52
  38. ^ Jamel Ostwald, Vauban under siege. p. 7
  39. ^ John A. Lynn, Giant of the Grand Siècle: The French Army, 1610—1715. p. 16 (preface)
  40. ^ Lynn p. 16 (preface)
  41. ^ Richard Brooks (editor), Atlas of World Military History. p. 84
  42. ^ Jackson Spielvogel, Western Civilization: Since 1500. p. 551
  43. ^ Lester Kurtz and Jennifer Turpin, Encyclopedia of violence, peace and conflict, Volume 2. p. 425
  44. ^ David G. Chandler, The Campaigns of Napoleon. p. 136
  45. ^ John R. Elting, Swords Around a Throne: Napoleon's Grande Armée. p. 35. The opening words are mundane, but they helped pave the way for a new era in human history, one where militarism became entrenched in national culture: „From this moment until our enemies shall have been driven from the territory of the Republic, all Frenchmen are permanently requisitioned for the service of the armies.
  46. ^ T. C. W. Blanning, The French Revolutionary Wars. p. 109
  47. ^ John R. Elting, Swords Around a Throne: Napoleon's Grande Armée. p. 28—29. Aristocratic officers deserted gradually, not suddenly. Furthermore, desertion rates depended upon the service: cavalry officers were more likely to leave the army than their artillery counterparts.
  48. ^ Parker, Geoffrey. The Cambridge history of warfare. p. 189
  49. ^ Peter Paret, Clausewitz and the State. p. 332
  50. ^ John A. Lynn, The Wars of Louis XIV. p. 28
  51. ^ Martyn Lyons, Napoleon Bonaparte and the Legacy of the French Revolution. p. 43. Lyons writes, France had a large population by European standards, numbering over 29 million in 1800. This was more than the population of the Habsburg Empire (20 million), more than double the population of England (about 12 million), and more than four times the population of Prussia (6 million).
  52. ^ Lester Kurtz and Jennifer Turpin, Encyclopedia of violence, peace and conflict, Volume 2. p. 425
  53. ^ Lester Kurtz and Jennifer Turpin, Encyclopedia of violence, peace and conflict, Volume 2. p. 425
  54. ^ David G. Chandler, The Campaigns of Napoleon. p. 758
  55. ^ Chandler p. 162
  56. ^ Todd Fisher & Gregory Fremont-Barnes, The Napoleonic Wars: The Rise and Fall of an Empire. p. 186. „Up to 1792,…conflicts were, of course, those of kings, and followed the pattern of eighteenth-century warfare: sovereigns sought limited objectives and entertained no desire to overthrow their adversaries' ruling (and indeed usually ancient) dynasty. The outbreak of the French Revolution in 1789 altered this pattern forever and international relations underwent some radical changes as a result.
  57. ^ Conrad Phillip Kottak, Cultural Anthropology. p. 331
  58. ^ Richard Brooks (editor), Atlas of World Military History. p. 129
  59. ^ Paul Marie de la Gorce, The French Army: A Military-Political History p. 48. Following the Franco-Prussian War and the loss of Alsace-Lorraine, revanchism in French politics made certain that the army was carefully nurtured and well-treated because it was viewed as the only instrument through which France could overcome the humiliations of 1870.
  60. ^ de la Gorce p. 48
  61. ^ Hew Strachan, The Oxford Illustrated History of the First World War. p. 280
  62. ^ John Keegan, The Second World War. p. 64
  63. ^ Keegan p. 61
  64. ^ Boyce, French Foreign and Defence Policy. p. 185
  65. ^ Boyce p. 185
  66. ^ F. Roy Willis, France, Germany, and the New Europe, 1945—1967. p. 9
  67. ^ Charles Hauss, Politics in France. p. 194
  68. ^ Shlomo Aloni, Israeli Mirage and Nesher Aces. p. 6
  69. ^ French airforce adds home-grown fighter plane to its arsenal Agence-France Presse. Accessed November 7, 2006
  70. ^ Russell Weigley, The age of battles: the quest for decisive warfare from Breitenfeld to Waterloo. pp. 158—9
  71. ^ Barbara Tuchman, The Guns of August. p. 166
  72. ^ David Jordan, The History of the French Foreign Legion. p. 10
  73. ^ Jordan p. 14
  74. ^ Byron Farwell, The encyclopedia of nineteenth-century land warfare. p. 155
  75. ^ David Jordan, The History of the French Foreign Legion. p. 34
  76. ^ Jordan p. 67
  77. ^ Jordan p. 94

Спољашње везе[уреди]