Војна обука

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Војна обука (енгл. Military education and training) у оружаним снагама је организована делатност којом се војна (негде и грађанска) лица, јединице и установе оспособљавају за употребу у миру и рату. Војна обука је, у суштини, јединствени процес стицања знања, вештина и навика, односно развијања психофизичких и менталних способности. У оружаним снагама, војна обука чини најрационалнији и најорганизованији елеменат целокупног система васпитања и образовања, и један је од најважнијих задатака свих команди, штабова и старешина.[1]

Класификација[уреди | уреди извор]

Класификацију војне обуке могуће могуће је вршити применом различитих критеријума. У најопштијем смислу, дели се на обуку припадника оружаних снага и војну обуку осталих категорија становништва. Обука припадника оружаних снага дели се на обуку активног и резервног састава, односно обуку у оперативним јединицама и обуку припадника других компонената оружаних снага: територијалне одбране, националне гарде, жандармерије. Исто тако, постоји подела на обуку видова, родова и служби. Обука се, даље, разврстава на обуку војника (морнара) и старешина, које се деле на индивидуалну и заједничку. По садржају, обука војника дели се на борбену, техничку и стројеву, односно на општу и стручну, а по обиму на појединачну, одељенску, водну, четну, батаљонску и сл. У обуци старешина важну улогу има обука у војним школама, на курсевима, у наставним центрима и у научним институцијама (војни институти). Организација војне обуке регулише се јединственим наставним плановима и програмима.[1]

Историјат[уреди | уреди извор]

На садржај и начин извођења војне обуке у јединицама КоВ, одлучујући утицај кроз историју имало је 5 фактора: друштвено уређење, степен техничке опремљености и наоружања, усвојени систем организације јединица и команди, начела ратне вештине и систем попуне и трајања војне службе.[1]

У старом веку, војна обука војника и јединица састојала се од појединачног обучавања у руковању разним врстама хладног оружја, и обуци група за скупну борбу, што је достигло врхунац у војскама античке Грчке (Спарте и Македоније) и Римске републике: римски војници вежбали су борење двоструко тежим оружјем (за обуку), да би лакше и спретније руковали правим.[1]

У средњем веку, организоване војне обуке практично није било, пошто су окосницу војске чинили витезови (појединачни борци) и потпуно необучени сељаци у пешадији, са изузецима: Монголска империја имала је изврсно обучену коњицу, а Османско царство изврсно обучену пешадију, јаничаре. У доба ренесансе, поново се појављује најамничка пешадија у Европи: најобученије војске тог вемена су швајцарски копљаници и ландскнехти у Немачкој.[1]

Појавом ватреног оружја у 16. веку, значај пешадије поново расте, а војна обука постаје неопходна. У 17. веку појављују се стајаће војске и линијски борбени поредак, а војна обука се стандардизује и заснива на сталним правилима. Отварају се војне школе за официре, у обуци војника инсистира се на слепој послушности и механичком извршавању борбених радњи (тзв. дрил, праћен телесним казнама), а обука јединица заснива се на егзерциру (стројева обука војника). Највеће резултате у обуци тог времена постигла је пруска војска: пруска пешадија испаљивала је 3 до 5 плотуна за минут, док су у осталим европским армијама постизана највише два плотуна.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Гажевић, Никола (1973). Војна енциклопедија (књига 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 231—242. 

Литература[уреди | уреди извор]