Војни аташе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Војни изасланик је војно лице, члан дипломатског представништва, које представља и заступа оружане снаге (ОС) своје земље пред ОС друге државе. Поред војног изасланика који представља целокупне ОС, постоје и војни изасланици видова или помоћници војних изасланика за видове, односно поједине секторе делатности (војноекономске и сл.). [1]

У литератури се појављују слични изведени називи за војнодипломатског представника, као што су шеф војне мисије, војни представник у иностранству, војни амбасадор и слично.

Израз „војни изасланик“ који се користи у српској језичкој пракси у ствари је превод израза војни атеше, због чега је заједничка Комисија Државног секретаријата иностраних послова (ДСИП) и Државног секретаријата народне одбране (ДСНО) СФР Југославије, за кодификацију међународног ратног права, 1966. године прихватила назив војни аташе као најадекватнији појму који означава.[2]

Историјат[уреди]

Током 18. века, у Француској је избор амбасадора и постављање официра у састав дипломатског представништва прављен из редова генерала. Међутим, 1789. године рађа се идеја да се амбасадори регрутују из цивилних структура, а да се официри упућују на привремену дужност у дипломатско посланство или да се одређују личности за војне задатке. Официри су се практично у дипломатској служби појављивали у две функције: у функцији војног посматрача (привремено акредитован у савезничким командама), који су уз сагласност домаћина присуствовали војним маневрима и вежбама, и у функцији обезбеђења амбасадора (ађутанти).

Већ почетком 19. века у Француској се рађа идеја перманентног присуства војних лица у иностранству. Године 1806. Наполеон упућује капетана Жозефа де Лангранжа у својству другог секретара француске амбасаде у Беч са специфичним наређењем да „мотри покрете и испита јачину аустријских пукова“. Исте године, као део припрема за скори рат са Пруском, Наполеон је поставио у амбасаду у Берлину неколико млађих, најбољих официра да га извештавају о покретима и прикупљању пруских трупа[2]. Де Лангранж је један од првих војних аташеа које је историја забележила.[3]

Војни аташеи у Србији[уреди]

Константин Миловановић је био први војни аташе Краљевине Србије и то у периоду 1878-1880.

У историји српске војнообавештајне службе остаће забележено да је Константин Миловановић, у чину мајора, био први српски војни изасланик, и то у Бечу од 1878. до 1880. године. Дужност у Бечу обављао је и у периоду 1886. до 1890. године. Убрзо након одласка мајора Миловановића у Беч отварају се нова изасланства. Већ 1881. године у Цариград је упућен мајор Јеврем Велимировић, а 1895. генерал Стеван Пантелић отворио је изасланство у Немачкој. Војна изасланства су у то време била непосредно кабинету министра војног.[4]

Међутим, нису само војни изасланици обављали задатке из надлежности војнодипломатске службе. Било је примера да су војна лица упућивана, односно именована на места у дипломатским представништвима као посланици, конзули, вицеконзули, специјални делегати, аташеи и слично. Пуковник Ђуро Хорватовић, по завршетку Руско-турског рата, од 6. октобра 1878. до 1. октобра 1879, био је на дужности команданта Моравског корпуса, а затим је именован за председника Војнокасационог суда и почасног краљевог ађутанта. У том звању, 24. априла 1881. одређен је за изванредног посланика и опуномоћеног министра на руском двору.

Српска влада је 1890. године именовала капетана Петра Бојовића за конзула у Пљевљима. За Србију је било веома значајно да се у Пљевљима отвори конзулат и да га води војно лице. Изванредни посланик и опуномоћени министар Краљевине Србије на Цетињу у Књажевини Црној Гори од 1897. године био је пуковник Александар Машин.[5]

Функције војног аташеа[уреди]

Председник Србије и Црне Горе, Борис Тадић (лево) на састанку са Секретаром одбране САД Доналдом Рамсфилдом на састанку у Пентагону 20. јула 2004. Заједно са њима је Вук Јеремић (центар) и српски војни аташе у Вашингтону пуковник Милорад Перић (десно), Заменик асистента секретара одбране за европску и НАТО политику Ајан Брзезински и генерал Ричард Мајер.

Приоритет у раду сваког изассланства јесте обављање дипломатске функције у области одбране, тј. представљање и заштита интереса министарства одбране и оружаних снага у иностранству. Поред тога, изасланици одбране извештавају о стању у земљи у којој су акредитовани и њеним оружаним снагама, а до тих сазнања долазе искључиво у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима.[6]

Личности који су током живота били војни аташеи[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Војни лексикон. Београд: Војноиздавачки завод. 1981. стр. 692. 
  2. 2,0 2,1 Миленковић, Александар (2013). Војнодипломатско представништво (теорија и пракса). Београд: Медија центар "ОДБРАНА". стр. 22-30. 
  3. ^ Зечевић, Милан (1990). Војна дипломатија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 31. 
  4. ^ Група аутора (2014). Војнообавештајна служба у Србији. Београд: Медија центар "Одбрана". стр. 16. 
  5. ^ Миленковић, Александар (2013). 135 година војнодипломатског представљања Републике Србије у свету. Београд: Војно дело. 
  6. ^ Група аутора (2014). Војнообавештајна служба у Србији. Београд: Медија центар "Одбрана". стр. 86.