Војни пуч од 27. марта 1941.

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Војни пуч од 27. марта 1941)

Војни пуч 27. марта 1941. је извела завереничка група високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем збацивши с власти трочлано краљевско намесништво, кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Иву Перовића, Владу Драгише Цветковића и Влатка Мачека, која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.

Војни завереници су предали власт малолетном краљу Петру II Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног Ваздухопловства армијски генерал Душан Симовић, а за потпредседника владе академик Слободан Јовановић.

Војни завереници су били подстакнути на пуч од појединих домаћих антинацистичких политичких опозиционих кругова, као и на војна и политичка обећања Уједињеног Краљевства, која се тада налазила у рату са Немачком. Подстицај завереницима за пуч је дат и од стране Москве која је тиме желела да одложи немачки напад на СССР, који се увелико припремао.

Уз 28. јун 1914. када је извршен Сарајевски атентат овај датум, односно, догађај се сматра за најважнијим у српској и југословенској историји 20. века.

Британска улога[уреди]

Пошто су Британци закључили да се од кнеза Павла Карађорђевића „ништа више не може очекивати“, британска влада издала је налог да се „предузму мере за промену владе у Београду, чак и путем државног удара“. Главни посао око подстицања „државног удара“ имала је да обави Управа за специјалне операције — СОЕ, која је од лета 1940. стварала своје упориште углавном у моравској Србији. Играјући на савезништво са Србима из Првог светског рата и на новац, агенти СОЕ везали су за себе један већи број виђенијих људи у националним удружењима и у Земљорадничкој и Самосталној демократској странци.

Британци су прво покушали да, преко СОЕ, изазову кризу владе и тако спрече или одложе потписивање пакта. Под утицајем њихових људи, министри Васа Чубриловић, Срђан Будисављевић и Михаило Константиновић поднели су оставке 20. марта. Константиновић је сутрадан повукао оставку. Али онда пред њим појавио се Милош Тупањанин са упозорењем да је „слабић и кукавица“ и да ће му се о „судбини одлучити на крају рата“, па је трећа одлука постала дефинитивна. За Тупањанина се тврдило да је „примио од британског Интелиџенс сервиса 500.000 фунти стерлинга, чиме је подмићивао и остале пучисте“. Уз агенте СОЕ, на подстицању пуча радили су и ваздухопловни аташеи британског посланства у Београду. Један од њих, Меплебек, био је близак пријатељ југословенског генерала ваздухопловства Боривоја Мирковића, организатора пуча. Под његовим утицајем, вишегодишњи завереник Мирковић решио је да пуч изведе у првим сатима 27. марта. Сам Мирковић пронашао је политичког вођу пуча у команданту ваздухопловства генералу Душану Симовићу. Вече пред полазак југословенске делегације за Беч, Симовић је упозорио кнеза Павла да потписивање Пакта може изазвати побуну његових официра против Намесништва. То упозорење није схваћено озбиљно. Влатко Мачек је приметио да никад није чуо да је неки пуч најављен па онда извршен. Повод за војни удар био је догађај који се догодио 25. марта 1941. године. Тог дана, председник Владе Краљевине Југославије, Драгиша Цветковић је заједно са министром иностраних послова Александром Цинцар-Марковићем и немачким министром иностраних послова фон Рибентропом, у бечком дворцу Белведере потписао протокол о приступању Југославије Тројном пакту.

Британска употреба српског патриотизма[уреди]

У изазивању пуча, Британци су рачунали и са представом коју је у својој историји о Србима, првој на енглеском језику, оставио Херолд Темпрели. По тој представи, Срби су у стању да свом владару опросте многе недостатке, али не и недостатак патриотизма. Владар кога Срби оптуже за непатриотизам, пре или касније, бива натеран на абдикацију или убијен. Британци су добро знали да је „прећутна оптужба“ за непатриотизам Павла већ пратила неко време. Од 24. марта СОЕ је радила свим силама да се пресуда што пре изврши.

У циљу усијавања епске димензије српског патриотизма, преко, у Југославији веома слушаног, „радија слободних нација“ емитован је 26. марта запаљив говор Леополда Емерија, министра за Индију, који је важио за давнашњег пријатеља Срба. Емери је народима Југославије поручио да југословенска влада не може полагати право на то да једним својим потписом „отпише част и независност 16 милиона Југословена“.

Пуч[уреди]

Мајор Краљеве гарде Живан Кнежевић хапси председника владе Драгишу Цветковића током Војног пуча 27. марта 1941. у Београду.[1]

За заверенике било је изузетно важно то што су се, почетком марта, британске трупе искрцале у Грчкој. Ујутро 26. марта, Душан Симовић је разговарао са британским војним аташеом о детаљима помоћи у случају рата Југославије са Осовином, до кога је по његовом мишљењу морало доћи ако пуч успе. По подне, Боривоје Мирковић је Симовићу саопштио одлуку да током ноћи „уклони издајнике“. Пред одсудним кораком, Симовић се препао и затражио да се пуч одложи. Мирковић се није поколебао. Одмах је почео да припрема пуч као да се ради о војној вежби. Пред поноћ 26/27. издао је наређење да се почне. Ваздухопловни пуковник Драгутин Савић је преузео контролу над земунским аеродромом, армијски пуковник Димић над савским мостовима. У центар Београда, за тенковима дошла је пешадија; вадзухопловни пуковник Стјепан Буразовић преузео је градску управу, управу полиције и београдску радио-станицу; гардијски мајор Живан Кнежевић преузео је део града у којем су била смештена разна министарства и Главни ђенералштаб и ухапсио Цветковића, његове министре и генерала Петра Косића, гардијски пуковник Стојан Здравковић преузео је краљевски двор; потпуковник Миодраг Лозић преузео је контролу главне поште у Београду, а неки други официри преузели су контролу гардијске касарне и аутокоманде. Око 3 сата све је било готово и власт кнеза Павла окончана. Изгубљен је само један живот и то несретним случајем.[2] Мирковић је онда позвао Симовића, који је из кревета дошао у Главни генералштаб и преузео политичко вођство после извршеног преврата. За њим су убрзо стигли министарски кандидати. За једног од њих, Милана Грола, причало се да није „знао да ли га хапсе или воде у владу“ када су га официри подигли из постеље. Присутним министарским кандидатима, Симовић се обратио речима: „Господо, дајем вам пола сата времена, да се договорите ко ће које министарство да прими, а ако се не сложите ја ћу вам прочитати.“ Пошто је погађање око распореда по страначком кључу потрајало, у једном тренутку је Слободан Јовановић ушао код Симовића и предложио му да изађе са својом листом министара, јер се „ови политичари неће никад споразумети“. Потом, Симовић је „прочитао“ ко које место добија у његовој влади.

Промена извршена пучом покривена је Краљевом прокламацијом, којом је Петар II, пет и по месеци пре пунолества, преузео краљевску власт. У прокламацији је наглашено да је војска свргнувши Намесништво и дотадашњу владу „извршила свој задатак према Краљу и Отаџбини“, и да је мандат за нову владу поверен генералу Душану Симовићу. Током 27. марта, та прокламација је неколико пута читана на радију, гласом младог краља. Али он је тај свој први акт видео и потписао тек увече. Прокламација, коју је Симовићу на редакцији поднео Радоје Кнежевић, а коју је изгледа саставио Слободан Јовановић, није се могла доставити младом краљу, па је однета у радио, где ју је најављен као краљ, прочитао капетан корвете Јаков Јововић. У 10 сати преко радија, „у име свих владика српских, сакупљених на Светом Архијерејском Сабору“ и у своје име, патријарх Гаврило Дожић је благословио пуч.

Демонстрације[уреди]

Демонстрације 27. марта 1941. Београд

Чим се сазнало за пуч, улице су испуњене масом света: „Београд је изгледао као једна кошница пчела“. Певане су патриотске песме и узвикиване пароле против Хитлера и Мусолинија. Главне пароле биле су Живео Краљ Петар II и Доле влада. Остале пароле су биле Живела Југославија, Живела војска, Пакт са Русијом, Пакт са Америком. Пароле које су биле намештене према енглеском схватању српске историје су: Боље рат него пакт, Боље гроб него роб, Нема рата без Срба. Речју Мирка Костића, „мало би ко од народних манифестаната на питање: хоћеш ли рат“, одговорио „боље рат него пакт“, а на „боље гроб него роб“ чуло би се из народа „робом икад, гробом никад“. У раним јутарњим часовима једна група демонстраната „полупала је немачке бирое, поломила врата и прозоре и поцепала папире који су се унутра налазили“. До десет сати, градом су залепршале југословенске, енглеске, француске и америчке заставе; немачка застава била је спаљена. Сутрадан после благодарења у Саборној цркви, немачки посланик Виктор фон Херен је „вређан, а гомила је пљувала на његов аутомобил“. Око 10 сати међу демонстранте су се појавили комунисти, настојећи да наметну пароле о савезу са Совјетским Савезом. Тада су на том скупу говорили Светозар Вукмановић и Милован Ђилас а једна зграда на тргу Славија била је искићена црвеним заставама.

Славље у Британском посланству и Уједињеном Краљевству[уреди]

Ујутро 27. марта у Британском посланству у Београду се славило уз шампањац. За британску владу, пуч је значио отварање новог фронта на коме ће Хитлер барем привремено трошити снагу. На вест о успешно изведеном пучу британски премијер Винстон Черчил је изјавио:

Викицитати „Југословенска нација рано јутрос је пронашла своју душу.”

Мотиви пучиста[уреди]

Дан преузимања круне 28. март 1941.

Главни цивилни завереник, Радоје Кнежевић, 1937. био је у својој 36. години, по налогу кнеза Павла, са места краљевог професора француског језика, стављен у пензију. До тога је дошло пошто је Кнежевић у дворском спору између књегиње Олге и краљице Марије стао на страну краљевске удовице преко које су игзледа покушали да делују опозиционари.

За старијим братом Радојем ишао је и млађи Живан Кнежевић, мајор у Краљевој гарди, око кога су се окупљали млађи елитни официри. Њихов национални понос погађала је Владина проосовинска политика, али и прича о томе да кнез Павле намерава да Петра II Карађорђевића лиши престола.

На српском националном нивоу, мотиви пучиста могу се свести на два. Један је лежао у неприхватању хрватског одлучујећег утицаја на државне послове, који је успостављен после Цветковић-Мачековог споразума. Други мотив било је тешко незадовољство намесником Павлом, које се концентрисало око раширене приче да он намерава, уз Хитлерову подршку, да отме престо „сирочету“.

Мачекова идеја о војном походу на Београд[уреди]

Хрвати су пуч схватили као „атак на постигнуту хрватску аутономију у Бановини Хрватској“. Влатко Мачек је био спреман да брани и кнеза Павла и хрватске позиције стечене под Павловим намесништвом.[3] Око 7. изјутру 27. марта, краљевски воз којим је Павле путовао за Брдо код Крања био је заустављен у Загребу. Командант Четврте армије, генерал Петар Недељковић, стајао је на станици са Симовићевим налогом да се свргнути намесник врати у Београд. Утом, стигао је Мачек одмах изјавивши: „Ово што су урадили у Београду није никакво добро. Ја сам био са кнезом Павлом и са њим и падам. Ја сам слободан да одлучим даљу ситуацију, тако исто и хрватски народ.“ Затим, у пратњи генерала Недељковића упутио се са Павлом у Банске дворе. У међувремену, добио је реч шефа загребачке полиције да ће, по његовом наређењу, ухапсити Недељковића.

У једној канцеларији Банских двора, у присуству бана Ивана Шубашића, Аугуста Кошутића и Јураја Крњевића, Мачек је изнео свој план. Пошавши од тога да пуч не треба сматрати као свршен чин, предложио је одмах да се смени генерал Недељковић „и по потреби ухапси“, а да се на његово место постави командант дивизије у Загребу генерал Август Марић, који је иначе Хрват и који је веран кнезу Павлу Карађорђевићу. Са таквом променом требало је послати пукове из Хрватске против побуњеника у Београду. Пошто је ослањајући се на пречански фронт, однео победу над Србима из моравске Србије на политичком плану, Мачек је то исто хтео да учини и на војном.

Кнез Павле није прихватио Мачеков предлог. Он је прихватио пуч као свршен чин, па је закључио да би позив војсци да стане уз Намесништво био акт побуне против краља. На Мачеков аргумент да се не би радило о побуни, него о покушају „заштите Краља од једне групе неодговорних официра“, Павле је завапио: „Па то значи грађански рат! Мени ће побуњеници поклати децу у Београду, како би ми се лично осветили.“ Још је рекао да је уморан од државних послова и да му је једина жеља да напусти земљу.

У тренутку Павловог клонућа, зазвонио је телефон: Душан Симовић је тражио од Мачека да, са своја четири министра из Цветковићеве владе, као потпредседник уђе у његову владу. Одговарајући на Мачекове услове, Симовић је прихватио Споразум Цветковић-Мачек, и још обећао „потпуну аутономију Хрватима“. Што се Тројног пакта и спољне политике тиче, о томе је имало да се реши чим Мачек дође на седницу владе. Уз Павлов наговор, Мачек је пристао да његови министри уђу у Симовићеву владу, а сам је свој улазак одложио за неколико дана.

До поднева, када је кренуо за Београд, кнез Павле је преко британског конзула у Загребу, упутио молбу британској влади да му интервенцијом код Симовићеве владе олакша одлазак у Грчку и дозволи долазак у Лондон. Док је путовао за Београд, Боривоје Мирковић и његови авијатичарски официри наваљивали су да се сврнути Кнез-намесник стреља. Ипак, та солуција остављена је само за случај одбијања оставке. Одмах по приспећу у Београд, око 7 увече, Павле је беспоговорно, са осталом двојицом намесника, потписао оставку, спаковао се и са породицом пред поноћ пошао пут Грчке. Британци су свог бившег „пријатеља“ упутили у Кенију са статусом „политичког затвореника“.

Нова влада[уреди]

Душан Симовић стоји док Влатко Мачек полаже заклетву.

Нова влада је састављена од водећих представника свих значајних политичких странака. Илегална Комунистичка партија Југославије није била заступљена, нити су антикомунистичке мере попустиле. Нова влада се у том погледу није разликовала од старе, а такође је хтела избећи очити изазов Хитлеру. Влада је била крајње разједињена и због тога слаба. Мишљење чланова Симовићевог кабинета о основном проблему рата или мира с Немачком била су оштро подељено у две групе. Осим председника владе Симовића (који је уз то био и начелник Главног ђенералштаба) и генерала Богољуба Илића, министра војске и морнарице, противници пакта са Немачком били су Срђан Будисављевић (унутрашњи послови) и Сава Косановић (снабдевање), обојица чланови Самосталне демократске странке; Бранко Чубриловић (пољопривреда), члан Земљорадничке странке, и Радоје Кнежевић (министар двора), члан скоро Демократске странке. На супротном крају били су они чланови кабинета који су искрено хтели да Југославија испуни обавезе преузете ступањем у Тројни пакт 25. марта и који су тражили додатне гаранције у нади да ће на тај начин сачувати мир и територијални интегритет земље. Осим Мачека као првог потпредседника, у ту су групу спадала и четири члана Хрватске сељачке странке: Иван Андрес (трговина и индустрија), Јосип Торбар (поште и телеграфи), Јурај Шутеј (финансије) и Бариша Смољан (министар без портфеља); Момчило Нинчић (спољни послови), члан Радикалне странке; Џафер Куленовић (шуме и руде) из Југословенске муслиманске организације, и два члана Словеначка народна странка, Фран Куловец (јавни радови) и Миха Крек (министар без портфеља). Преосталих седам чланова кабинета били су у средини, неки од њих склонији првој, а неки другој групи. То су били Милан Грол (социјална политика и народно здравље) и Божа Марковић (правда), обојица из Демократске странке; Милош Трифуновић (просвета) из Радикалне странке; Богољуб Јефтић (саобраћај) и Јово Бањанин (министар без портфеља) чланови Југословенске народне странке и Марко Даковић (министар без портфеља), црногорски политичар.[4]

Референце[уреди]

  1. Рехабилитован један од организатора пуча 27. марта 1941. године, Нада Ковачевић, Политика, 24. јануар 2009.
  2. Tomasevich (1975). стр. 46.
  3. Tomasevich (1975). стр. 48.
  4. Tomasevich (1975). стр. 49.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]