Војнуци

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Војнуци су били припадници привилеговане Отоманске војне друштвене класе, немуслимана која је одређена 1370е или 1380е. Посебни статус којим су били награђени за обављање војничке службе састојао се стицању и уживању слободне баштине, пореским ослобођењем и припадношћу војном сталежу. Војнуци су потицали посебно из региона Бугарске, БЈРМ ,Тесалије, јужне Србије, и много мање из Босне и региона око Дунава и Саве. Војнуцима cу припадали Војнук Санџаци што није територијална јединица попут других санџака већ посебна организациона јединица Отоманског царства.[1][2]. Војнуци су били лаки оклопници, који су у службу и војне походе ишли на коњу, наоружани копљем, штитом и оклопом. Увек су носили искључиво црна одела. Ред војнука постојао је у српској средњовековној држави, а у османски систем преузет је у време реформи беглербега Тимурташ-паше, за време султана Мурата II, непосредно након Маричке битке.

турска војна служба организована од балканских хришћана. Установа војнука постојала је у балканским државама и пре доласка Турака. Турци се са овом институцијом срећу након битке на Марици.

У Османском царству војнуке су чинили ситни племићи и слободни сточари, а имали су слободне баштине.

Најмања војна формација била је 1 „копље“ које је састављено од војнука и 2 јамака (најчешће његови рођаци) при чему су сва тројица били дужни да служе оклопљени.

Најнижи старешина војника звао се лагатор и то је хришћанима био највиши могући чин.

Војнуци су се као војна формација делили на војнуке војнике и војнуке џебелије. Не зна се поуздано колико их је било.

Војнуци су значајна категорија српског становништва, које је због војне обавезе имале одређене олакшице. Они су вршили војничку службу, а заузврат су уживали слободне баштине и ослобођени су пореских обавеза. Могли су да продају своје баштине, али их нису могли делити.

Након 1530. године војнуци се исељавају из крајева где су живели и нестају као војна формација. Понегде су задржани и до почетка 17. века. Па и тада нису у потпуности добили статус раје, али су им наметнуте одређене дажбине, на првом месту харач.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Uyar, Mesut; Edward J. Erickson (2009). A Military History of the Ottomans: From Osman to Atatürk. ABC-CLIO. стр. 64. ISBN 978-0-275-98876-0. Приступљено 10. 3. 2013. 
  2. ^ John Andreas Olsen; Colin S. Gray (2011). The Practice of Strategy: From Alexander the Great to the Present. Oxford University Press. стр. 116. ISBN 978-0-19-960863-8. Приступљено 10. 3. 2013. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • Пројекат Растко, Хајдуци и ускоци у народној поезији, Бошко Сувајџић, Гутенбергова галаксија, Београд, 2003