Војнуци

Из Википедије, слободне енциклопедије

Војнуци су били припадници привилеговане Отоманскe војне друштвене класе,немуслимана која је одређена 1370е или 1380е. Посебни статус којим су били награђени за обављање војничке службе састојао се стицању и уживању слободне баштине,пореским ослобођењем и припадношћу војном сталежу. Војнуци су потицали посебно из региона Бугарске,БЈРМ ,Тесалијe,јужне Србије, и много мање из Боснe и регионa око Дунава и Саве. Војнуцима cу припадали Воjнук Санџаци што није територијална јединица попут других санџака већ посебна организациона јединица Отоманског царствa.[1][2]. Војнуци су били лаки оклопници, који су у службу и војне походе ишли на коњу, наоружани копљем, штитом и оклопом. Увек су носили искључиво црна одела. Ред војнука постојао је у српској средњовековној држави, а у османски систем преузет је у време реформи беглербега Тимурташ-паше, за време султана Мурата II, непосредно након Маричке битке.

турска војна служба организована од балканских хришћана. Установа војнука постојала је у балканским државама и пре доласка Турака. Турци се са овом институцијом срећу након битке на Марици.

У Османском царству војнуке су чинили ситни племићи и слободни сточари, а имали су слободне баштине.

Најмања војна формација била је 1 „копље“ које је састављено од војнука и 2 јамака (најчешће његови рођаци) при чему су сва тројица били дужни да служе оклопљени.

Најнижи старешина војника звао се лагатор и то је хришћанима био највиши могући чин.

Војнуци су се као војна формација делили на војнуке војнике и војнуке џебелије. Не зна се поуздано колико их је било.

Војнуци су значајна категорија српског становништва, које је због војне обавезе имале одређене олакшице. Они су вршили војничку службу, а заузврат су уживали слободне баштине и ослобођени су пореских обавеза. Могли су да продају своје баштине, али их нису могли делити.

Након 1530. године војнуци се исељавају из крајева где су живели и нестају као војна формација. Понегде су задржани и до почетка 17. века. Па и тада нису у потпуности добили статус раје, али су им наметнуте одређене дажбине, на првом месту харач.

Литература[уреди]

  • Бранислав Ђурђев, „О војнуцима са освртом на развој турског феудализма и на питање босанског агалука“, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву, н. с., Друштвене науке, књ. II, Сарајево 1947, 75.
  • Елезовић Далибор, „Војнуци Новопазарског кадилука према турском попису из 1604. године“, Баштина, 2005, бр. 19, стр. 113-125
  • Стојановски А. (1989), „Попис војнука с краја XV века“, Врањски гласник, књ.XXII, 146-152
  • Зиројевић О., (1974), „Турско војно уређење у Србији, 1459-1683“, Београд, 162-163

Спољашње везе[уреди]

  • Пројекат Растко, Хајдуци и ускоци у народној поезији, Бошко Сувајџић, Гутенбергова галаксија, Београд, 2003