Војска Краљевине Србије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Војска Краљевине Србије
State Flag of Serbia (1882-1918).svg
Застава Краљевине Србије
Основана 1882.
Распуштена 1918.
Вођство
Врховни командант регент Александар I Карађорђевић
последњи
Министар одбране Михаило Рашић последњи
Начелник Штаба врховне команде Живојин Мишић последњи

Војска Краљевине Србије је била оружана сила Краљевине Србије од проглашења Србије краљевином 1882. до стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године.

Историја[уреди]

Стварање српске војске[уреди]

У првом периоду српске аутономије, коју је, после успешног рата са Турском (1827—1829), издејствовала Русија и постала Једренским миром високи покровитељ српске аутономије, та сила је дала печат првобитном развоју српске стајаће војске. Малу војску, почевши од униформе, организовала је Русија по властитом узору. Активни официри су били из Русије, уведени су руски закони и егзерцир. У периоду од 1830. до 1836. године формирани су постепено батаљон пешадије, коњички ескадрон и топовска батерија. Тада је у Русију послата и прва група од 12 младића на школовање за официре. Први српски закон о устројству гарнизоног војинства донесен је 1838. године. Војска се у тој првој фази свог развоја налазила под надлежношћу Министарства унутарњих дела.

Стајаћа војска Србије имала је крајем 1847. године једва 2.438 официра, стручних припадника и војника. Пешадија је била увећана за још један батаљон од четири чете.

Аустрија није благонаклоно гледала на развој српске државности, па ни њене војске. У првој фази развоја Српске војске није било неких посебних утицаја. Касније, током 1860. године почели су преласци млађих српских официра из Аустроугарске у Српску војску. У њу су долазили и други, махом Словени, лекари, апотекари, инжењери, музичари, али и официри родова. Србија је 1867. донела Закон о примању страних официра.

Будући генерал Миливоје Блазнавац, са својим ратним искуством из 1848. и потоњим школовањем у Бечу и Француској, пренео је Гарашанину идеје о потреби модернизације у наслону на француску школу и одлучујуће утицао да се у Србији отвори Артиљеријска школа (Војна академија). С друге стране, интереси Француза за Србију због Кримског рата доводе до блиске сарадње у подизању Тополивнице и образовања кадра. Тада створене везе довешће до тога да први министар војни у Србији буде управо Француз Иполит Монден (1861—1865), који је као капетан био задужен да 1856. направи темељну студију о Србији. Но, данас би рекли да је прагматичном и технократском приступу кнеза Михаила да војску воде и развијају најстручнији, без обзира на династичке предрасуде, морала претходити смрт старог кнеза Милоша, који је у прогону присталица Карађорђевића после 1858. отерао из земље или у изолацију најистакнутије промоторе модернизације, Заха и Блазнавца међу осталима.

Монден је практично устројио ново Министарство војно. У његовој компетенцији било је и министарство грађевина или доследно, према француском узору – Јавних радова. Путеви, мостови, водоснабдевање, а касније и железнице, биле су у свим европским земљама најважнији услов мобилизације и ратних операција. Монденова десна рука био је Блазнавац. Руска правила и закони замењени су француским, или су били нешто мало прилагођени српским приликама. Установљени су пензиони фондови за помоћ официрима и подофицирима, реорганизована здравствена служба, унапређено је и коњогојство као предуслов подизања ратне армије, и много штошта другог. Српска скупштина је пре самог доласка Мондена донела Закон о Народној војсци. У ту снагу од сто до сто педесет хиљада бораца, са којом Михаило мисли да води ослободилачке ратове, једино верују Французи, који су имали у рукама извештаје Мондена, али и искуства из својих ратова у Италији, на Криму и Гарибалдијевих похода. Народна војска, сада опремљена и бројнијом артиљеријом, видно је напредовала захваљујући највише управо националном полету.

Искуства Српско—турских ратова 18761878. године утицала су на даљи развој српске војске и њено модернизовање. Српски официри су се жалили на наоружање, па и на руско командовање у првом рату (1876). Уочен је недостатак већег броја активних старешина и способних подофицира, али и да су обични војници недовољно обучени. Све то је утицало да се после рата повећа број питомаца у школама, установи шира мирнодопска формација, која би обухватила природни прираштај мушког становништва.

Нежељени рат, у који је краља Милана гурнула Аустрија, рат против Бугарске кнежевине 1885. године, дао је нове импулсе. Милан, иако се првобитно повукао са престола, касније постаје командант војске и иницира најзначајнију реформу која ће бити основа формације з аослободилачке ратове 19121918. године.

За јачање и осавремењивање српске војске у свим временима пресудна је била сагласност владарског дома и најистакнутијих политичких чинилаца, те носилаца највиших војних положаја са циљевима националне политике у ближем и даљем периоду. У томе је само повремено било краћих периода неслагања, сумње или потпуног раскорака. У временима пресудне доминације политичког фактора у односу на војску и њене потребе, било је повремено тешко прогурати војне наруџбе, па и најнужније приоритете да земља не би заостала за суседним земљама и да би имала перспективну снагу одвраћања и у случају заоштравања односа са великим силама. На примеру Србије се могло пратити на каквим искушењима је једна мала, економски нејака и сиромашна земља, која поред одбране има и других преких потреба.

Балкански ратови[уреди]

Улазак српске коњице у Скопље

Србија је на почетку Првог Балканског рата успела да сазове 230.000 војника са 230 топова, груписаних у 10 пешадијских дивизија, две независне бригаде и једну коњичку дивизију под ефективном командом бившег министра рата Радомира Путника. Српска висока команда, је према предратно формираним стратегијама закључила да ће се одлучујућа битка против Турске Вардарске армије највероватније одиграти у висоравни Овче Поље, испред Скопља. У ту сврху су основане три армије чији је задатак био да напредују према Скопљу, док су једна дивизија и независна бригада имале да делују са Црногорцима у Новопазарском санџаку[1].

Србија, Црна Гора и Албанија 1913. године - фактичке границе после пораза Османског царства у Првом балканском рату

Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, била је највећа по броју и снази, зато је чинила центар снага које су напредовале према Скопљу. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, састојала се од једне српске и једне бугарске дивизије. Чинила је лево крило снага и имала је наређење да напредује према Страцину. Укључење бугарске дивизије у другу армију, је био чин предратног договора између српских и бугарских команданата, али је одмах по почетку рата бугарска дивизија одбила да слуша и поштује наређења генерала Степе Степановића, и само је поштовала наређења која су стигла из бугарске високе команде. Трећа армија, под командом генерала Божидара Јанковића, чинила је десно крило и имала је задатак да ослободи Косово и Метохију и после тога да се придружи осталим двема армијама у очекиваној бици код Овче Поља.

Први балкански рат, који је трајао од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године су водиле балканске земље: Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска (чланице Балканског савеза) против Османског царства. Армије балканских држава су успеле да савладају бројчано слабије и стратешки лоше организоване армије Османског царства што им је омогућило да постигну брзу победу. Рат је окончан миром по коме је Османско царство било принуђено да се одрекне скоро свих својих територија на Европском континенту (Балканском полуострву), које су касније подељене међу савезницима и на којима је касније створена нова држава - Кнежевина Албанија. Упркос њиховој апсолутној победи у Првом балканском рату, чланице Балканског савеза су биле незадовољне постигнутим мировним уговором, јер је мировни уговор, који су скројиле велике силе, био противан ранијим договорима и плановима које су чланице савеза међусобно закључиле и договориле. Отклањањем претње коју је представљало Османско царство и незадовољство мировним уговором, подигле су се тензије међу доскорашњим савезницама што је ускоро резултовало Другим балканским ратом.[2]

Други балкански рат је вођен од 29. јуна до 31. јула 1913. године између Бугарске са једне и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Османско царства са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.

Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата.[3] Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници.

Први светски рат[уреди]

Српска пешадија у Првом светском рату

Српска војска прекаљена у два Балканска рата је одбила три аустроугарске инвазије током 1914. године (Види: Прва аустроугарска офанзива на Србију, Друга аустроугарска офанзива на Србију и Трећа аустроугарска офанзива на Србију). Посебно се истакла у Церској и Колубарској битки. Међутим новембра 1915, угрожена Тројном инвазијом од стране Аустроугарске, Немачке и Бугарске и ослабљена слањем у Албанију 20.000 људи у виду Албанског одреда (генерал Драгутин Милутиновић), главнина снага која је бројала око 400.000 људи била је принуђена на повлачење преко Албаније. Српска војска је на јадранску обалу стигла средином децембра 1915. одакле је превезена на Крф и у Бизерту до 15. фебруара 1916.

Земуница српске артиљерије

Од новембра 1915. до октобра 1918. трајала је окупација Краљевине Србије од стране Централних сила. Југоисточну Србију је анектирала Бугарска, а остатак Србије (осим Косова, Метохије и Македоније) је био под аустроугарским војним властима или под заједничком влашћу окупационих Централних сила. Око 3.500 аустроугарских жандарма и војних полицајаца се супротстављало четничким герилцима, док су бугарске и аустроугарске трупе заједно угушиле Топлички устанак (фебруар-март 1917) у југоисточној Србији.

Око 145.000 српских војника је евакуисано на Крф где је, до 15. априла 1916. године, обновљена Српска војска под командом војводе Мишића, са генералом Бојовићем као начелником генералштаба. Оформљене су три армије, свака са по две обновљене пешадијске дивизије 1. армија (пуковник Милош Васић), 2. армија (војвода Степа Степановић) и 3. армија (генерал Павле Јуришић Штурм); ова последња је расформирана 28. марта 1917. године. Свака дивизија снаге 20.000 људи се састојала од 3 пешадијска пука (по један првог, другог и трећег позива), сваки пук од три батаљона са три чете и једним митраљеским водом. Постојао је и ескадрон од 150 коњаника; пук пољске артиљерије (са три дивизиона по две батерије); и дивизијске службе, две инжињеријске чете и инжињеријски парк; пекарска и занатлијска чета; две коморе; медицинска чета и три пољске амбуланте.

Вардарска дивизија на Крфу

Вардарска дивизија снаге 12.000 људи је апсорбовала Комбиновану дивизију, а оформљена је и коњичка дивизија. Крајем јуна 1916. године у Русији је од балканских ратних заробљеника формирана 1. српска добровољачка дивизија, снаге 18.000 људи, и борила се у руско-румунској Добруџа армији. У септембру 1916. је формирана и друга дивизија и обе су груписане у Српски добровољачки корпус у Одеси, под командом генерала Михаила Живковића. Током 1917. године ова јединица од 28.000 људи се прикључује српској војсци на Солунском фронту под именом Југословенска дивизија. Српска војска је предводила напад кроз Македонију у септембру 1918. године чиме је допринела избацивању бугарских и аустроугарских армија из рата. Херојски подвизи српске војске током Великог рата су задобили централно место у историји Србије, као и дивљење Антанте која је Србији гарантовала водећу улогу у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, конституисаном 1. децембра 1918. године.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Ослобођење Старе Србије”, Славенко Терзић”. Архивирано из оригинала на датум 13. 10. 2016. Приступљено 05. 08. 2016. 
  2. ^ Први балкански рат (на (на језику: српски))
  3. ^ Јаша Томић:Рат у Маћедонији и Бугарској; pp. 98

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]