Вредносне оријентације

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Вредносне оријентације представљају унутрашњу основу односа човека према различитим вредностима и вредносним категоријама материјалног, моралног и духовног реда.[1]

Вредности и вредносне оријентације[уреди | уреди извор]

Вредности и вредносне оријентације често се користе као синоними. Вредносне оријентације дефинишу као општи принципи понашања и деловања у вези с одређеним циљевима чијем се остварењу тежи, док се под вредностима подразумевају прихваћене и цењене идеје о друштвеним односим а који се настоје остварити. Вредности су више артикулисане и имају одређену концепцију, док су вредносне оријенације мање артикулисан сиситем уверења.[2]

Класификације вредносних оријентација[уреди | уреди извор]

Постоје три облика вредносних оријентација:

  • Сазнајни облик вредносне оријентације који обухвата различите обавезе према стандардима којима се успоставља ваљаност сазнајних судова. Они укључују стандарде значајности података и стандарде значаја различитих проблема. Они такође укључује којима се посматрају проблеми, често несвесно, оцењују као ваљани;
  • Евалуативни облик вредносне оријентације  који обухвата различите обавезе према стандардима на основу којих се утврђује погодност или доследност неког објекта;
  • Морални облик вредносне оријентације који обухвата различите обавезе према стандардима којима извесне последице партикуларних акција и типова акција могу да буду процењене с обзиром на њихов утицај на систем понашања. Ти стандарди одређују актерове изборе имајући у виду како последице тих избора могу да утичу на инеграцију система његове личности и на интеграцију друштвених система у којима учествује.[3]

К. Клакхон класификује вредносне оријентације према пет принципа:

  • I принцип – оријентација према људској природи: људска природа је неутрална, људска природа је мешавина добра и зла, људска природа је добра, људска природа је зла;
  • II принцип –  оријентација према односу човек-природа: подређеност природи, хармонија са природом, господарење над природом;
  • III принцип – оријентација према временској димензији: оријентација на прошлост, оријентација на садашњост, оријентација на будућност;
  • IV принцип – оријентација према начину активности човека: оријентација на постојање, оријентација на постојање у постојању, оријентација на чињење;
  • V принцип – оријенација према односу са другима: линеарна оријентација, колатерална оријентација, индивидуалистичка оријентација;[4]

Загорка Голубовић класификује вредносне оријентације у следећем облику:

  • I тип: традиционална – прагматисичка – утопијска или визионарска оријентација;
  • II тип: фаталистичка – пасивно – неутралан – активистичка оријентација;
  • III тип: сродничко-етничка – колективистичка (уче групна и шира друштвена)-индивидуалистичка оријентација;
  • IV тип: песимистичка – индиферентна – оптимистичка оријентација. [4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ђорђевић, Јован (2006). „Циљеви васпитања и образовања и моралне вредности”. Зборник Института за педагошка истраживања. Београд: Институт за педагошка истраживања: 5—20. 
  2. ^ Јоксимовић, Снежана; Максић, Славица (2006). „Вредносне оријентације адолесцената: усмереност према сопственој добробити и добробити других”. Зборник института за педагошка истраживања. Институт за педагошка истраживања (ISSN 0579-6431): 415—429. 
  3. ^ Парсонс, Талкот (2009). Друштвени систем и други огледи. Издавачка књижарница Зорана Стојановића. 
  4. 4,0 4,1 Голубовић, Загорка (2007). Личност, друштво, култура. Београд: Службени гласник.