Врт

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Повртњак је кућна башта - утилитарни зелени простор.
Репрезентативни, предњи део окућнице – врт.
Hortus conclusus
(између 1410. и 1420).
Клаустер цркве S. Matteo
из XIII-XIV века, Ђенова.

Врт, башта или градина је испланирани простор, обично у екстеријеру, који се користи за презентацију, гајење и уживање у биљкама и осталим облицима природе. Врт чине и природни и вештачки материјали. Најуобичајенији облик врта је окућница[1]. У врту се може узгајати различито биље, цвеће, воће и поврће. Може бити и јавни рекреативни простор или парк, обично украшен биљкама и дрвeћем (ботаничка башта, нпр.).[2]

Иако се појмови врт и парк могу користити као синоними, они имају и различита значења па су отуда могуће и разлике између вртне, парковске и пејзажне уметности или архитектуре. Вртом се најчешће назива простор који је уско везан уз архитектонски објекат, који функционално и естетски надопуњује. Парк је најчешће површина много већа од врта, што омогућује знатну заступљеност дрвећа, разноликост садржаја и објеката.[3]

У врту се може узгајати украсно зеленило, зељасто (цвеће) или дрвенасто, као и поврће (повртњак) или воће (воћњак). У вртној уметности познати су различити хортикултурни стилови.[4]

Етимологија[уреди | уреди извор]

Врт је реч словенског порекла. У српском језику се користе и изведенице, каква је вртиште. Од речи врт изведена је и реч поврће - оно што се сади по врту.[[Категорија:]][5]

Башта је реч турског порекла, настала од турске речи Bahçe (Бахче), истог значења.[6]

Градина у словенским језицима има корен у речи оградити: градина (бугарски), zahrada (чешки и словачки), ogrod (пољски), огород (руски), а исти корен има и српски архаични назив градина.[7]

Реч врт у другим језицима[уреди | уреди извор]

Сама дефиниција врта налази потпору у етимологији речи за појам врт на многим језицима, било да су живи или мртви. Као и код наше речи градина и у другим језицима овај појам има сличан корен. Староперсијске речи за “ограђени простор” биле су pairi-daeza, а њих су у хришћанској митологији усвојили да би описали Еденски вртрај на земљи. На грчком језику κρυπτος значи скривен а κήπος је врт. Енглески garden настало је од англо-саксонског gyrdan – затворити; немачки der Garten од старогерманског gart или француски le jardin од англофранцуског gardin са истим значењем – затворити; дански have (врт) потиче од "det hegnede" (затворити)...

У средњем веку и ренесанси био је устаљен иконографски тип hortus conclusus затворени врт са Богородицом и Христом. Још један тип врта - средњовековни манастирски врт клаустер у основи крије затвореност (лат. claustrum = затворени простор).

Код језика који употребљавају идеографско писмо као што су кинески и јапански из графеме која означава врт препознаје се затворени облик .[7]

Појмови башта и врт у српском језику[уреди | уреди извор]

У српском се башта и врт употребљавају као синоними уз још неке углавном оријенталне или архаичне појмове и везују много чешће за утилитарност, него за украсну функцију. Тако Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка о врту говори на следећи начин:

Тридесет година касније Мала енциклопедија Просвета третира врт на исти начин уносећи дилему да ли је врт ораница:

Каснија енциклопедијска издања Југославенског лексикографског завода: Опћа као и Шумарска енциклопедија немају енциклопедијске јединице башта и/или врт.

Данас су се донекле појмови искристалисали па се појам башта углавном употребљав за утилитарни зелени простор: повртњак, воћњак, утилитарни део окућнице, док се вртом називају орнаментални простори, почев од окућница (предњи део) до стилских вртова приватног и јавног карактера блискијих парку (француски врт, пре него француска башта; пејзажни врт, а не пејзажна башта...). Изузетак су колекције живог биљног материјала: ботаничке баште, које се ређе називају ботаничким вртовима.[7]

Историја вртова[уреди | уреди извор]

Ограђивање је био зачетак уређења простора.

Према неким претпоставкама, врт је био најстарији облик људског планирања коришћења земљишта, претходећи чак изградњи колибе, зачетком архитектуре. При том је, наравно, врт представљао окућницу, ограђену грањем или камењем због заштите од опасности споља. Без обзира колико су такве претпоставке тачне, без сумње је истина да је чин ограђивања био зачетак уређења простора, који је постепено довео до разноврсније и напредније градње. Без обзира што садња дрвета највише асоцира на подизање врта и ма колико неки аутори тај чин сматрају почецима[10], ипак је веза врта и ограђивања много важнија. Тако још Волпол наводи Рептонову дефиницију врта: „врт је део земљишта ограђен од стоке, намењен коришћењу и човековом уживању, одржаван или треба да буде такав“. [11] Први вртови су настали после неолитске револуције 10.000—7.000 пне, са преласком човека на седелачки начини и доместификацијом биљака и животиња. То су били утилитарни, мали вртови, да би утилитарноукрасни и украсни вртови, већих димензија почели да се граде са урбаном револуцијом, када мала родовска неписмених села оријентисана на пољопривреду прерастају у велике социјалне сложене урбане заједнице. Најраније трансформације у којима се одиграла урбана револуција одвијале су се око 6.000 пне, на подручју "плодног полумесеца".[7]

Стари век[уреди | уреди извор]

Египатски вртови[уреди | уреди извор]

Детаљ укрцавања олибанума на бродове у Пунту.

Најстарији познати вртови потичу из Старог Египта, Вавилона, Персије и других античких земаља које су се развиле на обалама Медитерана.[12]

Стари Египћани су у потпуности зависили од Нила који је сваке године плавио и остављао за совом плодан муљ на коме су добро успевале разне биљне врсте, па су тако успешно узгајали винову лозу, воће, поврће, и житарице. Тако стечена искуства, користили су и за подизање ии одржавање вртова. Вода је на више позиције допремана уз помоћ врсте ђерама – шадуфа. На једном краку шадуфа био је тег, а нa другoм посуда. Из посуде вода је изливана на биљке, дрвеће и поља.[7] Вртови у Старом Египту имали су правилан геометријски облик. Били су подељени на мање правоугаоне и квадратне површине, које су биле раздвојене оградицама од сушене опеке или живе ограде. Један део врта је био намењен за уживање. У својим вртовима гајили су претежно корисне биљке: маслине, смокве, нарове, урме и др, а дрвеће су садили у правилним редовима. Од цвећа су највише користили врсте јарких боја и опојних мириса. О томе колико су Стари Египћанни поклањали пажње вртовима говори податак да је фараон Аменофис (Аменхотеп I) имао велики врт са ретким биљкама у коме се налазио базен изграђен од гранита, величине 1500 х 30 м.

На зидовима колонада храма Краљице Хатшепсут приказана су њена дела у речи и слици. Она каже како је Бог Амон позива да изгради врт око његове куће (њеног храма) тако велики да он може да шета тамо. На захтев Амона она је опремила експедицију да донесе из Пунта - земље богова дрвеће које рађа тамјан и направи "Пунт у сопственој кући (Храму)". Из Пунта су донета 32 стабла тамјана (Boswellia sacra Flueck., Burseraceae), која се још називају и олибанум, и засађена на терасама храма.[7] Од овог подухвата надаље сви египатски фараони трудили су се да доносе у Египат егзотичне биљке и животиње. Интересантан је приказ на зидовима малог хола који је био светилиште Сед храма у Карнаку. Зидови су доста оштећени, али је довољно остало да се види обиље цветова, плодова, целих биљака, птица, риба, сисара који су се налазили у вртовима храма. Највећи део врста донео је Тутмос III из Сирије у 24. години своје владавине (1455. п.н.е). Данас се ова просторија зове “Ботаничка башта” због ових приказа[13] Вртови нису били привилегија само владара о чему сведочи приказ Сенеферовог врта у гробници ТТ96, (названој и "Гробница винограда") тебанске некрополе насупрот Луксора. У гробници је сахрањен Сенефер „градоначелник града“ (Тебе) и „надзорник амбара и поља, вртова и стоке Амуна“ за време владавине Аменхотепа II из 18. династије. Још мањи су били вртови мртвих, јер се на пустињској земљи не могу подизати велики зелени простори због недостатка воде. Можда су само замишљени као својеврсна симболична слика врта, да душа, када напусти гроб, стварно нађе дрво поред кога може да седне. У приказима се обично појављује Озирис бог загробног живота, подземног света и мртвих, али и онај који даје живот биљном свету из земље, зато је његова кожа зелена. Он је у облику птице Бенну (грчки феникс) која седи на светом стаблу тамарикса испред гробнице.[7]

Вртови Месопотамије[уреди | уреди извор]

Јадан од многобројних имагинарних приказа Вавилонског висећег врта
из 19. века.

На подручју Месопотамије, између Тигра и Еуфрата су се развијале велике државе: Асир, Акид, Вавилон, Медеја, Персија. Најпознатији вртови са тих простора су Вавилонски висећи вртови. На основу описа Диодора Сикулуса (Διόδωρος Σικελιώτης, I век п.н.е.) и Страбона (Στράβων; 64/63 п.н.е – 24 н.е.) подструктура висећег врта била је правоугла са дужином страна четири плетра (120 m). Диодор каже да се терасе степенасто уздижу са овог нивоа, све су мање што су више и изгледају као брдо. Под терасама лукови, који све држе, граде фине краљевске одаје са светларницима на тераси изнад. Постоји пут преко сваке од тераса који користи отворе десет стопа широке пробијене кроз огромне потпорне зидове. Вршна тераса на педесет метара висине, била је главни врт. Њен раван под направљен је од више слојева, за заштиту доњих просторија од влаге, и њеног задржавање за потребе биљака; први слој је камена плоча, затим слој трске и асфалта помешани са циглом и гипсом; изнад овог је олово и слој земље довољно дебео да би велика стабала могла да се развијају.

Парк Саргона II

Страбон каже да је горњи спрат врта подржан низом сводова који стоје на шупљим стубовима који су испуњени земљом, тако да могу да приме коренове највећих стабала. Тањи слој земље на крову, довољан је за коренове мањих биљака. Висећи вртови су захтевали посебно умеће за наводњавање, али у томе се Страбон и Диодор не слажу. Диодор каже да су на највишим тачкама постојале цистерне које су пуњене водом из Еуфрата, и нису могле да се виде споља, док Страбон каже да се вода из реке допремала горе спиралним пумпама са стране кривудавих степеница[13][7].

Асирски краљ Саргон II изградио је палату у Дур-Шарукину (Саргон-граду) северно од Ниниве. "по заповести богова и жељи свога срца," град је окружио великим зидом, и изградио парк, "да личи на Аманус планине" (данас Нур планине, турски Nur Dağları). У парку је засадио заједно сво цвеће Хетитске земље и биље са брда". У свим каснијим краљевским записима, речи "као Аманус", појављују се да би се величао парк. Асирци су имали велику потребу за вештачким брежуљцима и терасама. Брегови, уз текуће воде, били су геометријски засађени стаблима борова и чемпреса и често овенчани малим олтарима са холом у близини што је представљало "чилани" стил.[14][15][7]

Персијанци су били опседнути приказима вртова на теписима, илузијом коју су помaгали и слаткасти мириси парфема. Преко тепиха може да се дочара слика њихових класичних вртова, од рајских (паири-даеза) до вртова задовољства и башти око кућа[7][13].

Вртови старе Грчке[уреди | уреди извор]

Берачице шафрана.
Менада са тирсом.
Платон у Академији
испод платана
(римски мозаик 1. век п.н.е.).
Нил из доба владавине Птоломејида
(мозаик из Палестрине).

Древни Грци су били задивљени величанственим вртовима владара са истока, али њихова сопствена цивилизација, и у периоду највећег развоја, није урадила нешто што би се могло упоредити са достигнућима тих моћних сатрапа и империјалних владара. Пошто материјални остаци не постоје, преостаје да се у литератури нађу трагови о развоју грчких вртова. Диодор са Сицилије, који је описао висеће вртове месопотамије, о грчким вртовима не пише ништа, или ништа о томе није нађено. Узрок овој необичној празнини је у планирању и изгледу грчких градова. Они су били једна врста затворених оквира у којима се водио цео интелектуални и политички живот. То није давало простор за разој вртова. Са друге стране раскошна медитеранска природа представљала је својеврсни врт.[7]

Ископавања Еванса открила су Критско Микенску културу, њене моћне и простране објекте и луксузан начин живота, али индиције о хортикултури готово да не постоје. Једини докази су фреске на зидовима палата са приказима људи у пределу као што је „Принц љиљана“ или „Берачице шафрана“.[16] У раду Егејски врт, описују се рупе у стени близу палате у Фестосу које наводе на помисао да су у њих сађене мање луковице као што је шафран за који је потребно 8-10 cm дубине. Ово је можда претеча савремених алпинума.[17]

Aрхајски период представља скромну претходницу класичног периода. Типична кућа имала је мале просторије које су биле око унутрашњег дворишта у коме је обично било понеко дрво, саксије са цвећем и различите статуе – почетак нечега што ће код Римљана еволуирати у развијен облик врта. Записи о врту овог периода налазе се у Хомеровом спеву “Одисеја” у опису врта Феачког краља Алкиноја. Хомер описује и врт Лаерта, Одисејевог оца који овај обрађује чекајући сина.[18] Још један митолошки врт је врт хесперида који се везује за епове о Персеју и Хераклу[19][20][21] Култни однос према биљкама и њихова посвећеност појединим божанствима била је карактеристична за Грке. Шишарка пињола (Pinus pinea L.) причвршћена на врх стабла витине (Ferula communis L.) представљала је тирс, који су носиле менаде и сатири присталице Диониса. Тирс је симболисао јединство шуме (шишарка) и поља (витина).[22]

Током класичног периода на трговима - агорама, који су били добро архитектонски обликовани налазило се понеко стабло, као платан агоре у Атини. Зеленило је, међутим, нашло своју богатију примену у некрополама у близини градова и у гимназијумима. Гимназијуми се сматреју првим јавним парковима јер су били окружени зеленилом и испуњени просторима за релаксацију и рекреацију. Већина филозофских школа била је везана за зелене просторе. Платонова Академија, Аристотелова Перипатетичка школа у Лицеју где је он расправљао о филозофским питањима са својим ученицима шетајући у парковским просторима овог гимназијума. Епикур је основао школу у свом врту па су он и његови следбеници епикурејци брзо добили име "филозофи из врта".[23]

У хеленистичком периоду (323-146 г. п.н.е.) смањен је значај матичне Грчке, тачније територије коју су Грци насељавали у претхеленистичкој епохи. Велики центри хеленистичке културе су били Александрија и Антиохија, престонице Птоломејског Египта и Селеукидског царства. Значај јавних паркова смањивао се на рачун приватних вртова, који су били око вила владајуће класе и робовласника и имали карактер вртова за уживање. Раскош вртовa у колонији Magna Grecia (Μεγάλη Ἑλλάς) ишао је дотле да су они прављени и на бродовима. На основу неких барељефа и забелешки описује се врт Хијерона II (308-215 п.н.е.) на броду Сиракузија (Συρακουσία) дугом 110 m.[24][7]

Вртови старог Рима[уреди | уреди извор]

Перистил једне од очуваних кућа у Помпејима.
Макетa Хадријанове виле у Тиволију.

Копирајући моделе хеленизма Римљани су их усвајали и развијали скоро до непрепознатљивости. Они сами нису били стварни иноватори, али су били увек изванредно креативни репродуктивци на свим пољима па и у вртној уметности, са урођеном љубављу према биљкама и земљи.

Када су градови почели да се шире просечни грађанин имао је врт (hortus) или мали део земљишта са воћем и поврћем у склопу куће. У овим раним данима, није било једне речи у значењу „баштован“. Особа која се бавила гајењем поврћа била је olitor или holitor, дрвећа arborator или frondator а виноградар је био vinitor.

У првом веку п.н.е. почели су да се подижу украсни вртови под утицајем Цицерона и његових истомишљеника. Он је у свом писму Варону написао: “Ако имаш врт и библиотеку имаш све што ти је потребно”. Градски вртови развили су се из грчког модела, са једним или више унутрашњих дворишта повезаних са кућом – villa urbana. Богатије породице су ван градова уз земљиште имале и објекат – villa rustica у којима су боравиле у летњем периоду и где су имале робове који су се бавили пољопривредом. У записима Цицерона појављује се назив баштована који се бави украсним биљкама – topiarius чији је један од главних послова био да орезује бршљан тако интензивно да личи на зимзелено дрво или жбун. Није прошао ни пун век, а назив topiarius је почео да се употребљава у савременом смислу – за баштована који креше зимзелене жбунове дајући им облике различитих фигура - топијарија је постала главни елемент врта. У писмима Плинија Млађег поред topiariusа, јавља се још једно занимање у вези са вртом - аquarius одговорни за фонтане и базене.[1]

Стилизација је била главна одлика врта. Леје су биле правоугаоне, одвојене алејама и поплочаним стазама, оивичене шимширом и бршљаном. Украсне биљке, например акантус, употребљаване су у групама као део шаре – мустре, чешће него у појединачној садњи. Било је великих посуда за биљке, украсних урни, статуа, базена и фонтана. Где је било мало простора, врту је дата нова димензија помоћу сликаних мурала са сценама из врта или природе.[7]

Марцијал (Marcus Valerius Martialis, 40-104) је исмејавао богаташа чија је врт био пуна биљака, стаза и фонтана, а у кући није било места где би се јело и спавало. Али независно од богаташа, обични Римљани су били тако заљубљени у биљке да су небројени корисници станова у вишеспратним објектима (insula) или кућама у градовима гајили биљке на прозорима, балконима и крововима.[7]

Плиније млађи познат је по својим писмима упућеним различитим пријатељима која дају описе живота више класе у Риму у првом веку, укључујући многе податке о сопственим вртовима у вилама Лаурентин и Тусци[25]. Врхунац раскошног врта представља Хадријанова вила у Тиволију грађена у II веку нове ере која заузима 80 ha[26][27], као и вртови на бродовима које је градио Калигула.

Средњи век[уреди | уреди извор]

Од пропасти Римског царства и стилски дотераних римских вртова, култ према биљкама јавља се само фрагментарно. Средњовековна Европа је децентрализована, деурбанизована и аграрна, а тек пред ренесансу постепено отпочиње интелектуални препород ослањајући се на манастире уз помоћ бљештаве арапске културе у Шпанији и византијског сјаја на Истоку.

Илустрација каснијег издања Крешенцијевог дела.
Реконструкција средњовековног лекарског врта у Аснапиу.
Део плана из манастира Свети Гал са централним клаустером.

Рани средњи век (476-1000. год)[уреди | уреди извор]

Рани средњи век представља мрачно доба за све области живота па и за хортикултуру уз неколико изузетака. Манастирски вртови еволуирају из римске виле урбане јер су богати староримски хришћани завештавали своје куће Цркви. Отуда од перистила настаје клаустер. Клаустери су коришћени као потажери само када није било другог места: чешће су коришћени као црквена дворишта, са пуно дрвећа и цветних леја, са бунаром – места где је братија могла да медитира.

Клермонтски бискуп Аполинарис у својим делима и писмима описује у другој половини V века неколико лепих вртова римског стила. Ово се сматра најранијим средњовековним списом о хортикултури.

Око 800. године на северу Француске, у близини Лила, Карло Велики је основао краљевско имање Asnapio (данас Annappes), да би стандардизовао прераду јечма у слад и производњу пива. Двориште овог имања је окружено живом оградом са каменом капијом, изнад које је балкон са кога могу да се виде одељци. Слично дворишту, оивичени живицом су и засади разних врста дрвећа. Наводе се и биљке које су гајене на имању (то су углавном утилитарне врсте: воћке, поврће, зачинско и лековитo биље...)[7].

На плану великог бенедиктинског манастира који је послат игуману манастира Свети Гал, 900. године, је и неколико вртова па се план овог манастира сматра првим европским вртним планом.[28]

Развијени средњи век (1000-1300. год)[уреди | уреди извор]

Током овог периода оснивани су многи еснафи баштована. Познат је римски документ из 1030. године о удружењу баштована, када су воћњаци и виногради пажљиво подизани и чувани, а било каква причињена штета је строго кажњaвaна. Законом из 1187. свако ко би у Краљевини Немачкој оштетио воћњак или виноград осуђиван је као и за подметање пожара на прогонство и екскомуникацију. Унутар градовa постајао је све већи дефицит простора, а врт се јављао на месту везаном за веће куће тек ако је неко налазио да је врт важнији од простора за изградњу, а и онда је примат даван утилитарним биљкама.[13]

Касни средњи век (XIV век)[уреди | уреди извор]

Бележе се и неке од идеја које ће доминирати у ренесанси. Један од носилаца оваквих идеја је и Пјетро Крешенци који у свом делу Liber ruralium commodorum (Књига сеоских користи) прави оштру разлику између мале баште од два до четири рала (0,5-1 ha), и вртова краљева и других богаташа. Упркос чињеници да је све по плану и реду, открива се приближавање живописној форми, која припрема пут за рану ренесансу. Крешенци жели да буде учитељ, дајући практичне савете и упутства.[7]

Ренесансни вртови[уреди | уреди извор]

У периоду ренесансе долази до препорода античке културе, што се одражава и на вртну уметност. Богати почињу да граде домове изван градова, а око њих, ради свог уживања, подижу вртове. Ренесансне вртове одликује велики број различитих архитектонских елемената, какви су каскаде, зидови, стубови, фонтане, скулптура, као и бројне водене површине. Овај стил се одаљио од природе, постао је ближи архитектури. Најпознатији вртови ренесансног стила су Вила Десте у близини Рима, Ватикански вртови, вила Медичи у Фиренци, вила Гамбрија и друге.[12] Леп пример ренесансног врта може се видети у Арборетуму Трстено, у близини Дубровника.[29]

Поглед на Беч и врт из дворца Белведере (Бернардо Белото, 1758 - 1761, уље на платну)

Барокни вртови[уреди | уреди извор]

Пример геометријски обликованог партера у барокном врту

Најзначајније одлике барокног врта су богатство, раскош, употреба скупих материјала, пренатрпаност детаљима, орнаменталност, грандиозност, а пре свега правилне геометријске форме. Основна начела овог вртног стила обухватала су стварање готово савршеног распореда: геометријска подела на главне и секундарне осе симетрије, које обликују канали, вртна језерца и стазе које се секу под правим углом. Ови вртови најчешће су великих димензија, а нарочито се истиче велика дужина стаза, дрвореда, редова скулптура, чиме постиже визуелни ефекат још веће дубине терена. Централни део врта представља партерни цветњак који је обично изведен од врло компликоване геометријске шаре и оивичена ниско орезаном живом оградом, цвећем или украсним камењем. У средини се често налази фонтана или нека скулптура. Најлепши детаљ барокног врта је узорак арабеске. Декоративни партери обликовани су резањем топијарних облика ниских живица од шимшира, а за просторе између њих коришћен је бели шљунак, како би се створио привлачан контраст у односу на травнату позадину. Посебан шарм врту су давале боје сезонског цвећа.[30] Најпознатији барокни врт је врт Версајског дворца у близини Париза, грађен за Луја XIV 1661-1668 године. Познати су још и парк Сент Џемс у Гриничу (Енглеска), врт дворца Белведере поред Беча, дворца Нинфенбург у Немачкој, Царско Село, Летња Башта, Павловски парк у Русији и други.

Пејзажни стил[уреди | уреди извор]

Пејзажни стил енглеских вртова

Због засићености фигура и вештачких материјала у ренесансним и барокним вртовима јавила се потреба код људи да се врате природи. Из те идеје настао је пејзажни стил. Пејзажни сил се јавио најпре у Француској и Енглеској да би се касније проширио на остатак света, па се и данас као такав изучава и пројектује у циљу успостављања баланса између човекових активности и потребе за очувањем животне средине. Главне одлике пејзажних вртова су то да се уносе природни материјали. Уместо фонтана, граде се потоци. Биљке се не орезују и не саде у редове, већ се праве неправилне групе у којима свака биљка има довољно простора да развија свој хабитус. Травњаци се постављају на неравне терене, неправилног су облика, стазе су од рустичних материјала, често само од утабане земље, а избегавају се степенице и потпорни зидови. Постављају се цветне групације, неправилно оивичене, са пуно осврта на слагање боја и висина.[12] Ове вртове одликују архитектонски детаљи попут малих храмова, скулптура, камених клупа и слични, који су најчешће полускривени у зеленилу.

Уметност обликовања вртова[уреди | уреди извор]

Вртна уметност или вртна архитектура је обликовање вртова и паркова употребом зеленила и других архитектонских и уметничких елемената, какви су стазе, скулптуре и мањи грађевински објекти. У ширем смислу може се посматрати и као обликовање зелених површина урбаних предела, које има еколошко и рекреативно значење и тада се говори о пејзажној архитектури. Вртна уметност често се назива и хортикултуром,[3] иако хортикултура у ужем смислу означава уметност, односно науку гајења цвећа, украсног дрвећа и жбуња, воћа и поврћа, посебно у вртовима или на плантажама.[31]

Парк[уреди | уреди извор]

Парк је појам најближи појму врт (понекад и његов синоним). То је део земљишта у граду, или близу њега, који се одржава због декоративности и рекреације. Представља заштићени простор, у природном, делимично природном стању или посађен, који се користи за рекреацију и уживање. Може да садржи стене, земљу, воду, флору и фауну и травне површине. Парк може бити и подручје одржавано у свом природном стању као јавно власништво и у оквиру своје површине често укључује травњаке, шуму и пашњак припојен летњиковцу и користи се за гајење дивљачи и рекреацију. Парк је затворени део земљишта у коме је дивљач и који је подржан краљевским прописом или потврдом.[2]

Вртови по типу или стилу[уреди | уреди извор]

Галерија слика[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 Turner, T. (2005): Garden History: Philosophy and Design 2000 BC - 2000 AD. New York
  2. 2,0 2,1 Guralnik, D. B. (1986): Webster's New World dictionary of the American language. Prentice Hall Press (New York). 2nd college edition, Book ISBN. 0671418092
  3. 3,0 3,1 „vrtna umjetnost”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 1. 1. 2020. 
  4. ^ „vrt”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 1. 1. 2020. 
  5. ^ Nikolić Viduša, Petko. „VRT”. Приступљено 9. 7. 2020. 
  6. ^ Вујаклија, Милан (1986). Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета. стр. 106. COBISS.SR 30905103
  7. 7,00 7,01 7,02 7,03 7,04 7,05 7,06 7,07 7,08 7,09 7,10 7,11 7,12 7,13 7,14 7,15 Грбић, М. (2015): Историја вртне уметности. Универзитет у Београду. Београд. ISBN 978-86-7299-227-4
  8. ^ Станојевић, С. (1928): Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка. I књига А-З, Библиографски завод Д. Д. Загреб О. Ф. (Франгеш Отон Др. проф. Унив. — Загреб.)
  9. ^ Мала енциклопедија Просвета: општа енциклопедија. 2, М-Ш (Прво изд.). Београд: Просвета. 1959.
  10. ^ Симић, Н. (1967): Историја уметности и хортикултуре. Шумарски факултет, Београд.
  11. ^ Walpole, H. (1771): ‘'The modern taste in gardening', in Anecdotes of Painting in England, Vol. 4.
  12. 12,0 12,1 12,2 Bulatović, Radivoje. „Istorija vrtova”. Živeti sa biljkama. Приступљено 10. 7. 2020. 
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 Gothein, M. L. (1928): A History of Garden Art. J M Dent and Sons, London and Toronto
  14. ^ Asadpour, A. (2018): Phenomenology of Garden in Assyrian Documents and Reliefs; Concepts and Types. Bagh- e Nazar, 15 (60):55-66. DOI: 10.22034/bagh.2018.60565
  15. ^ Thomason, A. K. (2001). Representations of the North Syrian Landscape in Neo-Assyrian Art. Bulletin of the American Schools of Oriental Research, (323): 63-96.
  16. ^ Evans, A. J. (1901): Mycenaean Tree and Pillar Cult and Its Mediterranean Relations. The Journal of Hellenic Studies, Vol. 21: 99-204
  17. ^ Shaw M. C. (1993): The Aegean Garden. American Journal of Archaeology, Vol. 97, No. 4: 661-685
  18. ^ Хомер, Илијада. Издавач Књига комерц, Београд, VI певање
  19. ^ Loudon, J. C. (1825): An Encyclopedia Of Gardening. Longman, Hurst, Rees, Orme, Brown & Green, third edition
  20. ^ Beechey F. W. & Beechey, H. W. (1828): Proceedings of the expedition to explore the northern coast of Africa, from Tripoly eastward. London: J. Murray
  21. ^ Ham, A. (2002): Libya. Lonely Planet. Melbourne, Victoria, Australia; London, England, United Kingdom. ISBN 978-0-86442-699-4.
  22. ^ Kakridis, I. (1987): Ελληνική μυθολογία Εκδοτική Αθηνών (на грчком)
  23. ^ Wycherley, R. E. (1959): The Garden of Epicurus. Phoenix, Vol. 13, No. 2 pp. 73-77. Classical Association of Canada.
  24. ^ Salza Prina Ricotti, E. (2006): Hellenistic gardens. http://www.esprarcheologia.it/articles/85/Hellenistic-gardens
  25. ^ Buren Van, A. W. (1948): Pliny's Laurentine Villa. The Journal of Roman Studies, Vol. 38, Parts 1 and 2 pp. 35-36 Society for the Promotion of Roman Studies.
  26. ^ Hoffman, A. (1980): Das Gartenstadion in der Villa Hadriana. Mainz
  27. ^ Salza Prina Ricotti E. (2001): Villa Adriana: il sogno di un imperatore, L’Erma di Bretschneider, Rome.
  28. ^ Добровић, Н. (1967): Вртови европског запада – Средњи век. Зборник Архитектонског факултета, Универзитета у Београду, Свеска 2. Београд
  29. ^ „Arboretum Trsteno”. Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti. Приступљено 3. 5. 2017. 
  30. ^ „Barokni vrt: želja za razigranim oblicima”. Gardena. Приступљено 10. 8. 2020. 
  31. ^ Guralnik, D. B. (1984). New World Dictionary. Prentice Hall Press. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]