Врховни бог Срба (многобоштво)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Врховни бог Срба из доба док су они били многобошци до данас није са сигурношћу идентификован. Проблем у прецизном идентификовању имена и улоге тог божанства лежи у томе што, осим две или три назнаке у историјским изворима тог времена, практично нема аутентичних података о словенском многобоштву на Балканском полуострву, тако да је једини извор за истраживања на ову тему представља тзв. народна вера, легенде и песме. Једину опсежну научну студију на ову тему урадио је у првој половини 20. века Веселин Чајкановић (1881—1946) изневши том приликом тезу да је Дабог био врховни бог Срба и да је он био бог подземног света односно мртвих. Највећа мана ове тезе лежи у чињеници да осим Чајкановића сви остали истраживачи старе словенске вере и извори везани за њу идентификују Дабога као божанство искључиво соларног типа, за разлику од Чајкановића који га тумачи као лунарни тип. Без обзира на то, његова теза се прећутно прихватала као највероватнија јер је снага његових аргумената неоспорна. Крајем 20. века неку врсту алтернативе овој тези изнео је Сретен Петровић (1940) који је у светлу података из тзв. Велесове књиге и на основу народних песама које је 1869. године прикупио и објавио Милош С. Милојевић (1840—1897) (а које је сам Петровић презентовао широј стручној јавности) изнео хипотезу да је Триглав (као пансловенски термин) односно Тројан (као локално српски термин који се користи паралелно са термином Триглав) као нека врста словенског светог тројства био врховни бог како Словена, тако и Срба. Један од највећих недостатака његове тезе је чињеница да аутентичност тзв. Велесове књиге и даље није доказана, па је самим тим и теза која се у њој износи о некој врсти светог тројства код Словена на климавим ногама. Поред ове две тезе, као потенцијална алтернатива се појављује историјски податак да је византијски цар Василије I (867-886) после заузимања Неретљанске области 873. године, у којој су по наводима византијскиг цара Константина Порфирогенита (913-959) у спису О управљању Царством живели Срби, покрстио народ, порушио многобожачке храмове, а највећи од храмова прочистио и претворио у цркву посвећену светом Виту (лат. Sanctus Vitus). На основу тог податка и великог српског празника Видовдана може се претпоставити да је Световид био врховни бог Срба.

Дабог (Веселин Чајкановић)[уреди]

Главни чланак: Дабог

Чајкановић у свом истраживању полази од анализирања највећег српског народног обичаја крсне славе и обичаја приликом Божића и закључује да су оба дешавања хтонског односно лунарног карактера, на основу чега претпоставља да је самим тим и српски врховни бог морао бити истог карактера. Након тога он анализирањем народних веровања везаних за свеце (Јован, Аранђео, Никола и Мрата) који падају у зимско односно хтонско/лунарно доба године долази до неке врсте изгледа и атрибута српског врховног бога утврђујући у причама о њима њихове потезе и реакције које су супротне понашањима једног хришћанског свеца. Посебну пажњу том приликом он обраћа на циклус прича и легенди које су везане за највећег српског светитеља светог Саву у којима јасно идентификује приче о некадашњем српском врховном богу. Последњу фазу у његовом раду представља идентификација врховног српског бога на основу претпоставке да је сасвим логично очекивати да је хришћанска црква у очима народа највише сатанизовала управо врховног српског бога, што јој није било тешко пошто је његова основна улога била улога бога подземља односно мртвих. Полазећи од те претпоставке он анализом народних прича везаних за ђавола и зло митско биће Дабу односно Хромог Дабу, који се у неким народним причама јавља као главни ђаво, долази до имена српског врховног бога, а то је Дабог.

Према његовом закључку, особине некадашњег врховног српског бога прешле су на светог Саву, као највећег српског свеца, Јована, Аранђела, Николу и Мрату (као зимске свеце). По њему, народ је Дабога замишљао као (хромог) старца са штапом (штаком) у руци у чијој се пратњи налазе коњ и (хроми) хрт (вук), пошто је закључио да је вук био првобитни односно зооморфни облик врховног српског бога.

Највећа замерка овој тези лежи у чињеници да се у словенском преводу „Хронике“ Јована Малале из средњег века (додуше у бугарској редакцији) грчки бог Хелиос (односно Сунце) преводи са Дабог, а исту ствар наводи и Ипаћевски летопис из 1114. године. Поред тих историјских извора, сви истраживачи старе словенске вере идентификују Дабога са богом Сунца или кише (облик Даждбог, од архаизма даждити тј. кишити) односно богом који доноси богатсво и благостање(утицај кише и Сунца на живот, као и облик Дајбог односно бог који даје), једном речју сви они се слажу да он има јасан соларни карактер, док га искључиво Чајкановић идентификује као бога хтонско/лунарног типа.

Триглав/Тројан (Сретен Петровић)[уреди]

Главни чланак: Триглав (бог)

Крајем XX века неку врсту алтернативе овој тези изнео је Сретен Петровић (1940) који је у светлу података Велесове књиге и на основу народних песама које је 1869. године прикупио и објавио Милош С. Милојевић (1840—1897) изнео хипотезу да је Триглав (као пансловенски термин) односно Тројан (као локално српски термин који се користи паралелно са термином Триглав) као нека врста словенског светог тројства био врховни бог како Словена, тако и Срба.

Један од највећих недостатака његове тезе је чињеница да аутентичност тзв. „Велесове књиге“ и даље није доказана, па је самим тим и теза која се у њој износи о некој врсти светог тројства код Словена на климавим ногама.

Световид[уреди]

Главни чланак: Световид

Историјски извори су забележили да је Василије I 873. године покорио и покрстио Србе у Неретљанској области. Том приликом је он највећи многобожачки храм, који је засигурно морао бити посвећен врховном богу као највећем и најугледнијем,прочистио и посветио светом Виту, хришћанском свецу кога поштују махом католици. Врло је вероватно да је по среди исти случај као и у Полабљу, где су Световидова култна места замењивана црквама посвећеним светом Виту.

У прилог овоме иде и чињеница да се један од највећих српских празника назива Видовдан(15/28.06), иако СПЦ не слави светог Вита, а на тај дан прославља светог Амоса и од почетка 20. века кнеза Лазара (1371—1389) и Косовске јунаке[тражи се извор]. Током векова сам Видовдан као празник је изгубио првобитни контекст и везује се искључиво за кнеза Лазара и Косовски бој, али је извесно да је тај датум као велики народни празник циљано изабран за датум вођења битке, чиме је покушано да се додатно подигне морал бораца и добије Божанска помоћ.

Литература[уреди]