Врховни касациони суд Републике Србије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Врховни касациони суд Републике Србије
Coat of arms of Serbia small.svg
Оснивање 9. септембар 1884
Надлежност основна надлежност Врховног касационог суда јесте одлучивање о ванредним правним средствима изјављеним на одлуке судова Републике Србије и у другим стварима одређеним законом
Сједиште Немањина улица 9, Београд
Начин избора судије и председника суда бира и о престанку њихове функције одлучује Народна скупштина, односно Високи савет судства, у складу са Законом.
Трајање мандата судска функција је стална
Број позиција 37
Веб-сајт http://www.vk.sud.rs/
Председник суда
Тренутни судија Драгомир Милојевић
Зграда Врховног касационог суда у Београду
Coat of arms of Serbia.svg
Овај чланак је део серије о
политичком систему Србије

Врховни касациони суд Републике Србије је суд посљедње инстанце у Србији. Седиште му је у Београду.

Он је непосредно виши суд за Привредни апелациони суд, Прекршајни апелациони суд, Управни суд и апелационе судове.

Историја[уреди]

Кнежевина и Краљевина Србија[уреди]

Врховни суд земаљски Кнежевине Србије формиран је 1846. године као суд трећег и последњег степена указом кнеза Александра Карађорђевића. Чинили су га Председатељ и четири судије, са секретаром и осталим потребним персоналом канцеларијским. Председник и судије је именовао кнез по препоруци министра правосуђа. Овај суд је имао само судећу власт, док је касациона била и даље у рукама кнеза.

Врховни суд постао је касациони суд (апелациони суд) 1885. године, када је преименован у Виоско славни Врховни и Касациони суд (Високославный врховный и кассацiонный судъ). Поред председника, у суду је било још осам судија, два секретара и особље. Био је подељен у два одељења. Одлуке су доношене већином гласова, а закључци о току суђења су завођени у протокол, са ознаком је ли суђење било у општем заседању или у одељењу. Након реорганизације 1858. године, Суд је преименован у Високо славни касациони суд (Високославный кассацiонный судъ), изгубивши судећу власт, чиме је коначно заживео тростепени судски систем какав је предвиђен у Уставу из 1838.године. Овај суд је имао исти састав и начин рада као и претходни суд. Спорови које је решавао били су грађански и кривични, као и сукоби надлежности између војних, полицијских судова, грађанских судова.

Јачање и модернизација правосудног система у Србији настављено је током доба уставобранитеља (1842-1858). Слободно се може рећи да су модернизација и даље јачање судске власти и у доба уставобранитеља имали подлогу у Турском уставу из 1838, чије су последице, и после много година од доношења, биле веома значајне: одвајање судске одизвршне власти, увођење позитивног права, слабљење аутократије кнеза и сређивање финансијске администрације и организација њене судске и рачунскеконтроле увођењем Главне контроле.

Након уставобранитеља је кратко по други пут владао кнез Милош Обреновић (1858-1860). Тај период је обележен даљим развојем позитивног права и независног судског система. Након Милоша, на власт длази његов син Михаило Обреновић. Он је, међутим, користећи бомбардовање Београда од стране Турака 1862.године, успео да искористи ту ситуацију као изговор и ограничи законодавну и управну, али, срећом, не и судску власт. Кнез Михаило није могао мењати Турски устав, који му је ограничавао власт у корист Државног савета, па је зато доносио законе супротне уставу, којима је Савету умањивао значај и овлашћења у своју корист. Судство је, међутим, измицало кнежевом ауторитету. Судски поступак је у то време формализован, за судије је тражена стручна спрема итд.

На послетку, 1865. године усвојен је Закон о устројству судова, , по којем мрежу судова Србије чине окружни и апелациони судови и Касациони суд. По том закону, Касациони суд у Београду је радио у три одељења. Судско веће чинило је 15 судија, од којих је један био председник. Судије је постављао Кнез својим указом. Основна надлежност суда била је да „прати да се у земљи како формални, тако и материјални закони и прописи у предметима грађанским, спорним и неспорним, као и кривичним, употребљавају у оном смислу у коме гласе и једнообразно“, при чему је у случајевима утврђеним законом, имао право потврде или поништења нижестепених судских пресуда и решења.

Устав из 1869. године, Устав из 1888. године и Закон о судијама из 1881. године потврдили су судску независност и судски систем на три нивоа. Овим законом Касациони суд је добио у надлежност тумачење судских прописа, уместо министра правосуђа. Министар је, међутим, сматрао да треба да објашњава судовима како ће да суде, следећи став целог режима којем је служио да судови треба да подлежу владиној контроли. Али, самосталност и независност правосуђа је јачала, а преко ње и правна држава.

1901. године усвојен је нови Закон о судијама. Овај закон је био веома важан за развој судског система. Касациони суд је постао овлашћен да суди судијама окривљеним за кршење закона.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца[уреди]

Први Устав Краљевине Југославије, Видовдански устав из 1921.године, прописао је увођење јединственог правног поретка, односно уједначавање правних система земаља које су биле у саставу Краљевине. Устав је прописао формирање јединственог Касационог суда Краљевине, са седиштем у Загребу, чији би основни задатак био да се стара о `правилној и једнообразној` примени како материјалних тако и процесних кривичних закона, и да доноси у тумачење закона елементе сталности и доследности, како би се у потпуности предупредило правно шаренило у судској пракси.

Тада је владао тзв. државно-правни провизоријум са шест наслеђених правних подручја: Словенија, Хрватска, Далмација и Славонија, Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Војводина, у којима су касациону надлежност вршили: Касациони суд у Београду, Врховни суд у Сарајеву, Краљевски стол седморице у Загребу, Велики суд у Подгорици и Одељење Касационог суда у Новом Саду (за подручје Баната, Бачке и Барање), које је основано 17.9.1920. године. Сви наведени судови наставили су да раде и по доношењу Видовданског устава, а требало је да буду укинути оснивањем Касационог суда Краљевине у Загребу, што се никада није догодило.

Касациони суд у Београду наставио је са радом и имао је надлежност над свим првостепеним судовима на територији бивше Краљевине Србије, среским судовима и судбеним столовима на територији Баната, Бачке и Барање и над београдским, новосадским и скопским апелационим судовима, као и над Главном контролом у увиду у спорове о државним рачунима и ради државног надзора. Након реорганизације 1922.године, Касациони суд у Београду (са одељењем Б у Новом Саду) имао је 35 судија, међу којима: председника, његовог заменика и четири председника одељења. Одељење Б Касационог суда, са седиштем у Новом Саду било је надлежно за Банат, Барању и Бачку. Одељење је имало пет судија, а најстарији од њих је управљао одељењем и био потпредседник Касационог суда. Судије је постављао краљ, по предлогу министра правосуђа. Одељење је стварно започело са радом 1921. године. Први председник овог Одељења је био Сомборац др Јован Лалошевић, а за њим Александар Димитријевић, др Сава Путник, Јован Савковић итд. Одељење је 1930.године требало да буде премештено у Сомбор, али закон који је то прописивао иако је «ступио у живот и добио обавезну снагу» није извршен у том делу, и седиште Одељења је остало у Новом Саду.

Иако су судови били независни, ипак и ово време бележи честе и озбиљне покушаје угрожавања тог принципа, али и храброст и јасан став судија да то не дозволе. На пример: 1919. године је Краљ донео указ којим је мењао постојећи Закон о судовима из 1865.године, а на предлог Министарског савета. Први судија Касационог суда у Београду и тадашњи његов председник, уважени правник Михајло П.Јовановић, реаговао је оштро на незаконити покушај управне власти да нижим правним актом мења виши, а све то, наравно, без учешћа законодавне власти. Написао је писмо тадашњем министру правосуђа Тимотијевићу, у коме се каже: „Касациони суд је доведен у положај којим би се хтело да примени прописе једнога указа насупрот прописима једнога закона. То Касациони суд, наравно, неће мочи учинити. Касациони суд, радећи у својој Општој седници, не може се за потврду законитости свога поступка позивати на један Указ за оно за шта постоји закон.”

Јануара 1924.покренут је часопис «Месечник за законодавство, правосуђе и администрацију», у којем су биле објављиване судске одлуке «по грађанском, трговачком и административном правосуђу». То је вероватно претеча данашњег Билтена судске праксе, који издаје Врховни суд Србије.

Ни нови Закон о устројству судова из 1928, који је био у процедури од 1823.године, иако је поново предвидео, није довео до оснивања Касационог суда у Загребу. То је до краја постојања Краљевине СХС остала утопистичка идеја која није остварена. Децентрализовани судски систем се показао прилично проблематичним, федерализам у правосуђу стварао је велике проблеме у пракси, као нпр. у извршавању судских одлука - Хрватска и Славонија нису извршавале одлуке суда из Србије, сматрајући да су засебно правно подручје. Такође, апсурд је да федерализам није доводио до јединства, већ истицао разлике у правним системима подручја, које су биле највидљивије у предметима за решавање сукоба надлежности, који су били врло бројни.

У време тзв. шестојануарске диктатуре, настављени су напори на изједначавању различитих законодавстава у Краљевини. Врховни законодавни савет, основан при Министарству правде 1929. успео је да уједначи материјално и процесно кривично право, као и грађанско процесно право. Донети су јединствени Кривични законик за Краљевину СХС, Закон о адвокатима, а Закон о извршењу и обезбеђењу, Закон о лишењу слободе и многи други. Само у току 1929.године донето је око 200 закона.

1929. је основан је Државни суд за заштиту државе, као одељење Касационог суда у Београду, ради заштите јавног поретка и јавне безбедности. Постављен је и посебан државни тужилац. Предмети су били везани углавном за увреде краља или краљевске породице, антидржавни рад и сл. Овај суд је постао највиши у земљи јер против његових одлука није било могућности за жалбу. Радио је у већима од по седам судија. Чланове суда је бирао краљ, на предлог министра правосуђа. Касније је овај суд постао самосталан. Интересантно је да је Закон о Државном суду предвиђао ретроактивно дејство, дакле могао је бити примењен и на ситуације пре његовог доношења, што су многи познати правници оценили као веома реакционарно законско решење, што краљу Александру није сметало да донесе још два закона са сличном садржином. У позитивном правном систему ретроактивно важење прописа је потпуно незамисливо.

Елита судачка Краљевине Југославије истицала је да праве судске независности нема ако нема независности према средини у којој се живи, од грађана из средине у којој живи. Како би сачувао независност према средини у којој живи, судија је морао водити рачуна о својо стручној спреми, о одржавању извесног стандарда живота који би одговарао суијском положају и високом угледу који је судској власти дат и који он мора сачувати. Судија је морао целокупно своје држање и кретање да подеси тако да он на своју средину и грађане – парничаре, остави утисак у истину слободног, независног и самосталног судије.

Министарство правде је 1938. покушало да изврши централизацију војвођанског и "србијанског" правосуђа доношењем уредбе, по којој би Одељење Б београдског Касационог суда у Новом Саду било премештено у Београд. Међутим, новосадска Адвокатска комора, која је Одељење Б називала Касациони суд из Новог Сада ("Војвођански Касациони суд"), је изричито била против такве намере Министарства правде. Управна власт никад није хтела да донесе Закон о судијама јер никада није била пријатељ судијске сталности и независности, већ је увек тежила да и судије, као и остале чиновничке редове држи у што јачој зависности и врши на њих свој утицај. На пример: Законом о судијама из 1929. године укинута је и судијска сталност. Судије нису дигле свој глас против ове мере сматрајући да су је диктирали "виши државни разлози", па су се оправдано надали да ће се премештаји судија вршити само тамо где се то покаже неопходно потребним. Међутим, управна власт је искористила такво стање па је почела проводити самовољу над судијама, безразложним премештајима, што је нанело велику штету правосуђу. Дневни листови су доносили гомилу вести о премештајима судија, који су `по потреби службе`, а без икакве стварне потребе, летели с једног на други крај државе. Разлог оваквог понашања управне власт налазио се у потреби да се судије застраше и на тај начин код њих сломи сваки отпор који би се могао јавити против гажења закона од стране управне власти.

Други светски рат и непосредно после другог Светског рата[уреди]

Током рата, Народноослободилачки одбори су од комунистичког руководства наметнути као орган „народне власти“. Повереништво за судство НКОЈ-а захтевало одвајање судске од извршне. Тражила се самосталност и независност судова: „Судови за своје одлуке не одговарају НОО па ни скупштини (Пленуму). Дужни су судити законито.

26. августа 1945. године је донет Закон о уређењу народних судова. Принцип федерализма, као „државноправни израз равноправности наших народа“, у судству је дошао до изражаја чињеницом да су врховни судови народних република постали највиши органи правосуђа у републикама, па су они по правилу коначно решавали све грађанске спорове и кривичне предмете поводом редовних жалби и захтева за заштиту законитости, док су у погледу примене републичких закона судили коначно и искључиво.

Нова организација народних судова у комунистичкој Југославији омогућавала је и учешће „неправника“ као чланова суда, да би по предметима по којима буду решавали народни судови, била утврђена истина и предмет био решен у духу «народног схватања правде». У Упутству о поступку судова из децембру 1944. године створена је идилична помирљива слика судсконаордног „братског“ односа: „Судије и судско особље треба у додиру са народом да га подучавају, да живи у међусобној слози и љубави, да један другога помаже колико год ко може, а да нико другога не вређа или му штету наноси, јер ће се такви поступци строго сузбијати. У том духу као народна установа судови ће увек настојати где се појави парничење да се странке изравнају у колико је то могуће.

Судови су независни, одлуке доносе слободно и независно од свих других органа народне власти, судску власт врше у име народа. Судије бира народ, контролише их и може их отпустити ако њихов рад дође у сукоб са основним начелима народне власти и законитости народног судства.

Судску власт на подручју Србије врше народни судови: општински, окружни судови и суд АСНОС-а (Касациони суд, Земаљски суд Србије, Врховни суд Србије) или Врховни народни суд.

Председништво АВНОЈ-а је 3. фебруара 1945. године донело одлуку о оснивању Врховног суда Демократске Федеративне Југославије, са седиштем у Београду.

Судска власт на територији Народне Републике Србије дата је "народним судовима": општинским судовима, окружним судовима и Врховном народном суду као највише судском органу са седиштем у Београду. Надлежност Врховног народног суда била је и судећа и касациона, имао је председника, 14 судија, потребан број народних присудитеља (поротника), секретара и остало судско особље. Председника и судије бирало је, на предлог Повереништва правосуђа, Председништво АСНОс-а из реда дипломираних правника, честитих, исправних и народно-ослободилачком покрету оданих лица. Врховни суд имао је кривична и грађанска већа, као и дисциплинско веће. Председник Врховног суда председавао је по правилу једном од ових већа, а осталима судије које он одреди распоредом рада. Врховни суд судио је и одлучивао по правилу у већима од три судије у нејавним седницама, већином гласова.

Нови Закон о уређењу народних судова од 26. августа 1945 прописивао је да су судови при суђењу судови слободни и независни, те границе њихова деловања одређују једино закони. Контрола народа се огледала у јавности судских расправа и претреса, контроли народних представништава, којима судови морају периодично достављати извештаје о своме раду, у контроли коју врше виши судови над радом нижих судова итд.

Социјалистичка Република Србија[уреди]

Законом из 1945. су формирани срески (котарски) и окружни судови, врховни судови народних република и Врховни суд АП Војводине и Врховни суд ФНРЈ, као највиши орган правосуђа у ФНРЈ. Од тог времена до 1955. није се битно мењала организациона структура народних судова. Мењана је повремено њихова надлежност, садржај и начин рада.

Законик о кривичном поступку из 1953. предвиђао је извесне случајеве када су Врховни судови судили у трећем степену. Заправо, ти судови су судили у трећем степену и у случајевима када су решавали о захтевима за заштиту законитости уложеним против правомоћних пресуда другостпених судова. Врховни судови су имали право делегације надлежности и деволуције свих предмета у поступку. Значајан акт којим је ојачана законитост на подручју државне управе је Закон о управним споровима, од 23. априла 1952. године, на основу кога је у надлежност врховних судова стављена контрола управних аката.

Уставни закон из 1953. године није се у већој мери бавио судством и јавним тужилаштвом, али то не значи да није било никаквих новина и промена. Највиши суд у земљи је преименован у Савезни врховни суд; утврђена је надлежност Савезне народне сакупштине за бирање и разрешење судија овога суда, а такође и надлежност ове скупштине за искључиво законодавство о судском и управном поступку, о управним споровима, о извршењу казни и мера безбедности, о уређењу судова и арбитраже, кривични законик и сл.

Током 1954. године донет је Закон о судовима, као и Закон о привредним судовима и Закон о војним судовима.

Редовни судови опште надлежности (срески, окружни и врховни судови) надлежни су да суде у свим кривичним и грађанским предметима и управним споровима који нису стављени у надлежност привредних и војних судова. Привредни и војни судови суде само у одређеним врстама спорова и одређеним лицима.

Док би код врховних судова република и уз знатну децентрализацију ипак остао у њиховој надлежности знатан број жалбених предмета и управних спорова, рад у тим судовима, па и српском Врховном суду, и даље је вршен кроз већа у склопу одељења - за кривично, имовинско и статусно, привредно и одељење за управне спорове.

Устав из 1963. године правосуђу је посвећивао више пажње од ранијих устава, али ипак није успоставио крупније промене. Међутим, Устав је задржао облик правосуђа који је одговарао дотадашњем „етатистичком“ федеративном државном моделу. Специфичност тог устава је што он уводи као уставну функцију контроле уставности и законитости и поверава је уставном судству. Њиме је укинут Врховни суд АП Војводине, а основана су одељења Врховног суда за Војводину и Космет.

Амандманима из 1968.године истакла је поново важност законодавства републике и аутономних покрајина, у којима су поново конституисани врховни судови Војводине и Косова. Назив Космет за подручје Косова и Метохије се није појављивао до Устава из 1992.године. Амандманима из 1971. године уведен је „републички карактер правосуђа, тј. даља децентрализација надлежности у законодавној областии правосуђу. Правосуђе су уређивале републике и покрајине својим прописима. Тиме је нестао јединствени правосудни систем.

Устав из 1974. године утврдио је нека битна начела правосуђа: уставно начело независности судова, начело легалитета, федерално начело, обавеза праћења и проучавања друштвених односа и појава, уставни принцип јавности, начело зборности – колегијалности, начело учешћа радних људи и грађана у суђењу, начело изборности, начело судског имунитета, начело о посебној етици судског позива, начело двостепености, начело искључиве судске надлежности, начело о важности и извршности судских одлука, начело једнакости грађана пред законом, начело сободне употребе свог језика и писма итд. Ове и друге уставне одредбе и принципи доследно су разрађени у одговарајућим законским и другим прописима.

Надлежност[уреди]

Надлежност Врховног касационог суда установљена је са почетком рада суда од 2010. године али је проширена са изменама и допунама Закона о уређењу судова, чија примена је отпочела од 21. маја 2014. године, и трајала до 31. децембра 2015. године. Ступањем на снагу Закона о заштити права на суђење у разумном року 01. јануара 2016. године, надлежност суда у тој материји детаљније је уређена.

Надлежност Врховног касационог суда је, с обзиром на положај тог суда, као највишег у Републици Србији, Законом одређена у два основна правца деловања, у суђењу и изван суђења.

Надлежност у суђењу[уреди]

Врховни касациони суд Републике Србије одлучује о ванредним правним средствима изјављеним на одлуке судова Републике Србије и у другим стварима одређеним законом. Он одлучује о сукобу надлежности између судова, ако за одлучивање није надлежан други суд, као и о преношењу надлежности судова ради лакшег вођења поступка или других важних разлога.

Надлежност ван суђења[уреди]

Врховни касациони суд има и надлежност изван суђења:

  • утврђује начелне правне ставове ради јединствене судске примене права,
  • даје мишљење о нацртима закона и других прописа који су релевантни за обављање судске власти,
  • разматра примену закона и других прописа и рад судова,
  • именује судије Уставног суда Републике Србије,
  • даје мишљење о кандидату за председника Врховног касационог суда,
  • одређује критеријуме за вредновање марљивог и успешног обављања функције судије,
  • одређује активности које су супротне достојанству и независности судије и штете углед суда,
  • одређује врсту и начин усавршавања судија, и
  • врши друге надлежности одређене законом.[1]

Врховни касациони суд има и надлежност у заштити права на суђење у разумном року.[2]

Судије[уреди]

Судију и председника суда бира и о престанку њихове функције одлучује Народна скупштина, односно Високи савет судства, у складу са Законом.

Број судија одређује Високи савет судства.

Високи савет судства преиспитује потребан број судија на пет година. По сопственој иницијативи или на предлог председника Врховног касационог суда и министра надлежног за правосуђе, а на основу годишњег прилива предмета, Високи савет судства може преиспитати потребан број судија и судија поротника и пре истека рока од пет година.

Судија остварује права из радног односа у складу са прописима који уређују права из радног односа изабраних лица, ако овим законом није друкчије одређено.

Услови за избор[уреди]

Законом о судијама одређени су општи услови за избор за судију, потребно радно искуство у правној струци за судију одређеног суда и остали услови за избор.

За судију може бити изабран држављанин Републике Србије који испуњава опште услове за рад у државним органима, који је завршио правни факултет, положио правосудни испит, стекао потребно радно искуство у правној струци и који је стручан, оспособљен и достојан судијске функције.

За судију Врховног касационог суда, потребно радно искуство у правној струци је дванаест година после положеног правосудног испита.

Остали услови за избор судије су стручност, оспособљеност и достојност.

Стручност подразумева поседовање теоријског и практичног знања потребног за обављање судијске функције.

Оспособљеност подразумева вештине које омогућавају ефикасну примену специфичних правничких знања у решавању судских предмета.

Достојност подразумева моралне особине које судија треба да поседује и понашање у складу са тим особинама.

Моралне особине које судија треба да поседује су: поштење, савесност, правичност, достојанственост, истрајност и узорност, а понашање у складу са тим особинама подразумева чување угледа судије и суда у служби и изван ње, свест о друштвеној одговорности, одржавање независности и непристрасности, поузданости и достојанства у служби и изван ње и преузимање одговорности за унутрашњу организацију и позитивну слику о судству у јавности.

Критеријуме и мерила за оцену стручности, оспособљености и достојности прописује Високи савет судства, у складу са законом.

Председник[уреди]

На челу Врховног касационог суда се налази председник. Он је истовремено председник Високог савета судства.[3]

Председника Врховног касационог суда, на предлог Високог савета судства, по прибављеном мишљењу опште седнице Врховног касационог суда и надлежног одбора Народне скупштине, бира Народна скупштина Републике Србије. Бира се на период од пет година и не може бити поново биран.

Председнику Врховног касационог суда престаје функција пре истека времена на које је изабран на његов захтев, наступањем законом прописаних услова за престанак судијске функције или разрешењем из законом прописаних разлога за разрешење председника суда. Одлуку о престанку функције председника Врховног касационог суда доноси Народна скупштина Републике Србије, у складу са законом, при чему одлуку о разрешењу доноси на предлог Високог савета судства.[4]

Председници од 1990. године[уреди]

Часлав Игњатовић (Јули 1990 - Мај 1996) Балша Говедарица (мај 1996. - 14. фебруар 2001.) Лепосава Карамарковић (15. фебруар 2001. - 22. април 2003) Соња Бркић (21. марта 2003. - 22. април 2004.) (ВД за Карамарковића до 22. априла 2003. године) Јанко Лазаревић (22. април 2004. - 9. марта 2005.) (ВД) Вида Петровић-Шкеро (9. март 2005. - 9. марта 2009.) Ната Месаровић (9. марта 2009. - 20. фебруар 2013) (ВД до 1. јануара 2010.) Драгомир Милојевић (21. фебруар 2013. године - на функцији) (ВД до 31. октобра 2013. године)

Организација[уреди]

Судови опште надлежности у Србији (2008)

Судска функција у Врховном касационом суду се врши у оквиру судских већа,[5] судских одељења и Опште седнице Врховног касационог суда. Постоји и Колегијум као саветодавно тело председника. Судска одељења су: Кривично одељење, Грађанско одељење, Одељење за заштиту права на суђење у разумном року и Одељење судске праксе.[6]

Општа седница Врховног касационог суда: усваја начелне правне ставове, разматра примену закона и других прописа и рад судова, именује судије Уставног суда, даје мишљење о кандидату за председника Врховног касационог суда, доноси Пословник о уређењу и раду Врховног касационог суда и врши друге послове одређене законом и пословником. Општа седница разматра и остала питања из делокруга седнице свих судија.

Општу седницу чине председник и судије Врховног касационог суда. За пуноважно одлучивање на Општој седници потребно је учешће већине судија од укупног броја судија. Одлуке се доносе већином гласова присутних судија. Општу седницу сазива председник суда, по потреби, односно на захтев судског одељења или најмање трећине свих судија. Општом седницом руководи председник Врховног касационог суда.[7]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Чланови 30. и 31. Закона о уређењу судова („Службени гласник Републике Србије“, број 116/2008)
  2. ^ Врховни касациони суд: Надлежност у заштити права на суђење у разумном року, Приступљено 25. 2. 2016.
  3. ^ Члан 6. Закона о Високом савету судства („Службени гласник Републике Србије“, број 116/2008)
  4. ^ Члан 144. Устава Републике Србије
  5. ^ Ако законом није друкчије одређено, Врховни касациони суд о правним средствима одлучује у већу од троје судија.
  6. ^ Чланови 4, 5. и 24. Пословника о уређењу и раду Врховног касационог суда („Службени гласник Републике Србије“, број 37/2010, 51/2014)
  7. ^ Чланови 44, 46. и 47. Закона о уређењу судова

Спољашње везе[уреди]