Вршачки замак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Вршачки замак
Vršačka kula posle obnove2.jpg
Вршачки замак
Опште информације
Место Вршац
Општина Вршац
Држава  Србија
Врста споменика Замак
Време настанка XV век
Тип културног добра Споменик културе од великог значаја
Власник Република Србија
Надлежна институција
Надлежна установа за заштиту Покрајински завод за заштиту споменика културе
Седиште Панчево

Вршачки замак, такође познат као Вршачка тврђава и Вршачка кула, тврђава је у Србији из XV века чији се остаци уздижу на висини од 399 m нмв, на Вршачком брегу изнад града.

Сматра се да је комплекс задужбина Ђурђа Бранковића, настала након пада Смедерева. Најочуванији део тврђаве је донжон кула, али су пронађени, а затим и обновљени остаци бедема, палате, полукружне куле и пећи. Током археолошких истраживања крајем XX века, откривен је велики број покретних налаза.

Замак је често био мета освајања и разарања, нарочито током XVI и XVIII века, због чега су обављени обилни конзерваторско-рестаураторски радови крајем XX и почетком XXI века. Том приликом су Донжон кула, као и одређени делови бедема и кула, обновљени и дозидани.

Вршачки замак се налази под заштитом државе и проглашен је непокретним културним добром од великог значаја и заштићен као споменик културе од 1948. године.

Изглед[уреди]

Утврда је имала издужени облик који је пратио зараван на врху брда и била је широка 18 m, а дугачка 46 m. Сам Донжон има правоугаону основу са улазом на спрату до кога се долази степеницама које се лако могу склонити у случају опасности. Висок је око 20 m са приземљем и три спрата, од којих је трећи, по остацима камина и оџака, коришћен за становање. Претпоставља се да је целу утврду подигао Ђурађ Смедеревац (14271456) после пада Смедерева и целе Деспотовине 1439. године са циљем заштите својих поседа на простору данашње Војводине, а у прилог тој тези иде и архитектонска сличност између Вршачке куле и Смедеревског града односно утврђења манастира Манасије. Према неким другим тезама на том простору је постојало утврђење и пре тог времена, које се у ондашњим изворима из прве половине XIII века јавља под именом Ерд Шомљо (рум. Erdesumulu, мађ. Erdsomlyo, Ersomlyo) или само Шомљо, али његова тачна локација још увек није са сигурношћу потврђена, пошто се поред данашњег Вршца као могућа локација помиње и простор Баната који се данас налази у Румунији.

Прошлост утврде[уреди]

Вршац се први пут у изворима помиње 1427. године у писму краља Жигмунда (13871439) под именом Подвршан, које указује да се насеље налазило испод врха, на коме се могућно налазила и утврда. Међутим најизвесније је да је утврђење чији се остаци данас налазе на врху Вршачког брега подигао Ђурађ Бранковић, највероватније после пада Смерева и целе Деспотовине 1439. године. Већ 1456. године заузеле су га Османлије у склопу напада на Смедерево и Београд, али се нису дуго задржале у њему.

Грб града Вршца са кулом, Халабурином руком и агином главом

Османлије су утврду и околину заузеле 1552. године и држале су га све до 1716. године, када је ушао у састав Аустријског царства. Током османлијске управе тим простором дошло је до велике банатске буне 1594. године коју су подигли локални Срби и Румуни и који су, између осталог, ослободили и Вршац са утврђењем.

Модел Вршачког замка. Аутор Голец Јосиф-Бајди. Градски музеј Вршац

Сама буна је угушена у крви, али је остао забележен легендарни догађај током османлијске опсаде града када је османлијски ага изазвао на двобој српског војводу Јанка Лугошана званог Халабура који је бранио утврду. Овај му је изашао на мегдан и савладао га, а цео догађај је постао и део грба града Вршца на коме се изнад куле види рука са мачем и одсеченом турском главом.

Аустријанци су преузели контролу над градом 1716. године и он је тада ушао у састав Тамишког Баната са седиштем у Темишвару, а већ 1718. године је постао средиште Вршачког дистрикта. Вероватно је у ово доба утврда изгубила своју стратешку вредност и била напуштена пошто се на њој не могу уочити назнаке преправљања у артиљеријску утврду, као што се десило са Београдском или Петроварадинском тврђавом.

Конзерваторски и рестаураторски радови на кули су изведени 1984. и 1993. године, а од 1997. године су отпочела систематска археолошка ископавања целокупног локалитета којим су откривени остаци јаке кружне куле која се налазила насупрот данас очуваној. Сама кула и остаци утврде су током НАТО агресије на СРЈ претрпели оштећења услед ракетних напада на телекомуникациони предајник који се налази у њеној близини, изведених 30. априла и 12. маја 1999. године.

Бедеми[уреди]

Током интензивних археолошких истраживања откривени су многи делови замка, укључујући и бедеме, од којих су јужни и северни најупечатљивији.

Јужни бедем[уреди]

Јужни бедем се протеже ивицом заравни од донжон до полукружне куле. Чине га четири сегмента која су вероватно засебно зидана, о чему сведочи њихова неједнака дужина. Грађен је од цепаног и ломљеног камена, гнајса, неправилног слога у кречном малтеру који је очуван у висини од 1 до 1,60 m. У основи је полигоналног облика. Средишњи део бедема садржи шестоугаони отвор који пролази целом ширином зида. Отвор је вероватно коришћен за одвод атмосферских вода из западног дворишта замка. У западном делу замка налази се ниша правоугаоног облика која је формирана од четири плочаста камена и вероватно је имала вишенаменску примену.[1]

Првобитну висину овог бедема је могуће одредити само у његовом источном делу, док због очуваности то није могуће када је западни део у питању. Очувани траг бедема на спољном лицу донжон куле има ширину од 1,90 m, што указује на то да је висина бедема у источном делу била око 11 m. Западни део бедема је нешто ужи па се верује да је био висок око 8 m. Висина и снага источног бедема се приписује близини донжон куле у чијој основи су биле смештене палате властелина и цистерна од великог значаја.

Због постојања спојнице између ужег и ширег бедема претпоставља се да је бедем грађен у две фазе.

Ширина шетне стазе на бедему је због нагиба умањена за 0,80 m, није била довољна за безбедно и пре свега брзо кретање бранилаца. Шетна стаза је вероватно била наткриљена двосливним зидом.

Југозападни угао замка је у основи правилног четвороугаоног облика са очуваном висином од 2,60 m. Изграђен је од ломљеног и цепаног камена, неправилног слога, у кречном малтеру. На основу положаја, сматра се да је овај део замка служио као постамент за дрвене степенице којима се излазило на шетну стазу.[1]

Северни бедем[уреди]

Северни бедем се простире у правој линији од донжон до полукружне куле. У источном делу бедем је потпуно разорен. Грађен је од ломљеног и цепаног камена, неправилног слога, у кречном малтеру. Просечна висина је 1,60 m. Неуједначене је дужине као и јужни бедем. Слабо очувани трагови сведоче о томе да је бедем целом својом дужином био висок око 8 m. Шетна стаза је била проширена дрвеним конзолним проширењем. На основу распореда објеката унутар бедема и могућих прилаза објекту, закључено је да се главни улаз налазио у овом делу бедема који је до темеља разорен. Остаци очувани на стени сведоче о томе да је улаз био ширине око 3 m, засведен, са масивним двокрилним вратима од дрвета.[1]

Темељна разарања северног бедема у његовом источном делу су највероватније последица Карловачког мира 1699. године, када је Хабзбуршкој монархији припала цела Угарска без Баната.[2] Једна од тачака одредби била је и да се разруше све тврђаве осим Темишвара и Арада. Разарања су највероватније обављена у лето 1701. године под надзором грофа Вилфганга фон Квелингена.[3]

Источни бедем[уреди]

Источни бедем се састоји од два дела. Ширине је око 1,90 m. Оба дела су повезана јужним и северним зидом донжон куле. Бедеми су истовремено грађени о чему сведочи то што су повезани зидовима куле. Јужни део је био висине око 11 m, а северни 8 m.[4]

Унутрашњост[уреди]

Унутрашњост бедема је зидом дужине 18,20 m подељена на источно и западно двориште. У средишњем делу је очуван зид висине око 2 m, док се на јужном и северном делу уочавају остаци зидова висине 0,70 m. Преградни зид је осим поделе имао улогу и у одбрани донжон куле. У јужном делу овог преградног зида откривен је зазидани пролаз који је повезивао источно и западно двориште. Пролаз је био засведен масивним и правилно тесаним блоковима пешчара. Највероватније је пролаз зазидан после 1552. године када је замак пао под турску власт. Турци су том приликом користили само донжон кулу и источно двориште, док је западни део био неупотребљива рушевина.

Крајеви западног преградног зида су повезани са деловима јужног и северног бедема, што сведочи о њиховој истовременој градњи. Са друге стране, ужи делови бедема су призидани накнадно. Стога се претпоставља да су донжон кула са палатом и цистерном и источни део замка саграђени у једној фази, а затим је западни део замка са полукружном кулом дозидан, дајући тако замку дефинитиван изглед.[4]

Донжон кула[уреди]

Поглед на Донжон кулу

Донжон кула, или бранич, уграђена је у средишњи део источног бедема. Кула је видљива са свих страна што указује на одличну прегледност околине коју су имали становници Вршачког замка. У основи је правоугаоног облика са висином од 19,85 m. Изграђена је од масивних громада стена које су вешто укомпоноване у западни зид куле. Подножје куле је додатно ојачано са ескарпама које се налазе на три стране. Ескарпа једино изостаје на западној страни.[5]

Зидови који су у просеку дебљине 2,50 m, грађени су од притесаног или цепаног гнајса, аутохтоног камена, у кречном малтеру. Обрађени су само блокови квалитетнијег камена којима су формиране ивице. Површине зидова су биле дерсоване и покривне у потпуности са крупнозрним кречним малтером. На тај начин, мање квалитетан камен је заштићен од временских услова и самим тим од оштећења.

У зидовима куле се могу приметити неравно распоређени отвори, направљени из одбрамбених разлога. Источни зид нема отворе ни пушкарнице. Највећи број отвора налази се у западном зиду куле. Северни зид карактеришу две пушкарнице, а јужни само машикула.

Унутрашњи простор подељен је на три спрата, између којих се налазе међуспратне конструкције од дрвета. Комуникација између спратова је била могућа помоћу дрвених степеница које су пролазиле кроз отворе у подовима.[6]

На првом спрату се у склопу западног и северног зида налази по једна пушкарница, док се у источном делу налази пространа, правоугаона ниша. Главни улаз се налази у западном зиду, висине око 1,70 m. Улаз је засведен сводом од цигли, а под је изграђен од плочастог камена неправилног облика, утопљеног у кречни малтер. На бочним зидовима око улаза се налазе два квадратна отвора у којима су лежали крајеви дрвене греде−мандала. Извлачењем мандала из лежишта додатно су са унутрашње стране била обезбеђена затворена врата главног улаза. У додатној заштиту улогу су имале резе и браве. [7]

На нивоу другог спрата, у западном зиду, налази се пространа засведена ниша са прозором, која омогућава поглед на целокупан простор унутар бедема замка. Клупе од плочастог камена озидане су дуж бочних зидова. У југоисточном делу овог спрата очувана је пећ озидана од опеке. Пећ има два ложишта, једно на поду, а друго на коти шетне стазе. Са десне и леве стране камина изведене су три нише у којима су вероватно стајале светиљке и друге потрепштине. Оваква констукција говори о томе да је овај део поседнику служио за становање у периодима опасности. Јужни зид другог спрата садржи отвор машикуле одакле је успешно брањено подножје бедема. Машикула је била озидана и наткривљена једнослојним кровом. Карактеристично је да је пролаз затваран помоћу дрвених врата, што је било необично за период XV века.[7]

На врху куле налази се шетна стаза ширине 2 m. Кула је била наткривљена кровом пирамидалног облика, а који је био покривен даском или шиндром. Кровне греде су такође наткривале и шетну стазу, штитећи је додатно. Браниоци су били добро заштићени, а за одбрану су користили отворе између зубаца.

У североисточном углу, уз северни зид куле, налазио се зидани објекат. Објекат је срушен у октобру 1883. године.[3] Основа грађевине је била правоугаоног облика. Објекат је био висине око 8 m, па је кровна конструкција досезала до прве пушкарнице. Улаз се налазио у западном зиду, а унутрашњи простор су чинили приземни и спратни део. Намена објекта је била одбрамбена. Служила је за смештање војне посаде која је бранила главну капију замка.[7]

Полукружна кула[уреди]

Кула је у основи полукружног облика са пречником око 10 m. Протеже се од јужног до северног бедема. Сматра се да је била висока 8 m, о чему сведочи претпостављена висина јужног и северног бедема у овом делу фотрификације. Зид је грађен од ломљеног и цепаног камена, неправилног слога у кречном малтеру. Очуван је само у свом западном делу где је висок 6 m, док су северни и јужни део остаци висине 1,70 m. Постоје две ескарпе, једна је призидана са јужне, а једна са северне стране зида куле.

Западни зид је оштећен са спољашње стране, али су на њему очувана кружна лежишта скеле. Овај део куле се спушта до стеновите подлоге у подножју заравни. Без ескарпе је.

Према унутрашњости, са источне стране, кула је затворена зидом који је формиран од два сегмента, са стубом који се налази између. Средишњи стуб је у основи правоугаоног облика, висине 2,70 m. Растеретни лук прати зид у целој његовој дужини што сведочи о томе да је тло на коме је зид изграђен јако нестабилно. Зид је подигнут изнад дубоког удубљења у стени које је испуњено чврсто набијеним и уситњеним каменом. У темељној зони зидне масе налазе се отвори квадратног пресека. Отвори су формирани од четири правилно сложена притесана камена. У отворима су лежали крајеви подних греда пореклом од дрвеног објекта који је био саграђен у северозападном делу дворишта. Улаз је био архитраван и налази се јужно од централног стуба.[8]

У приземље куле се улазило помоћу дрвених степеница које су биле прислоњене са обе стране. Праг је висине око 0,70 m. Полукружна кула је првобитно била отворена према дворишту, а источни зид је накнадно изграђен.

Унутрашњи простор куле је био подељен на два нивоа. Комуникација између спратова се одвијала степеницама кроз отвор у дрвеном поду. У приземљу куле откривена је конструкција облика четвртине круга, висине од 2,20 m. Такође, шут са деловима лучно спојених опека, показује да је у приземљу постојало ложиште камина.

На овалној површини уочавају се три нише, две дводелне које се налазе на крајевима и једна једноделна у средишњем делу. Дводелне нише су подељене на два једнака дела помоћу хоризонтално постављене талпе. Унутрашње површине су пажљиво озидане, а дно је пресвучено танким слојем кречног малтера.[8]

Палата[уреди]

Палата је у основи неправилно правоугаоног облика, унутрашњих димензија 18,70 x 5,20 m. Неправилан облик потиче од бедема, који у ствари претставља јужни зид палате, који се у том делу ломи под благим углом. Палата се налази унутар бедема замка, тик уз јужни бедем, а у подножју донжон куле. Смештена је у најбезбеднијем делу замка, у складу са својим значајем, али и својом функцијом. Била је главни стамбени објекат властелина.

Северни зид палате саграђен је од ситно ломљеног и цепаног камена, неправилног слога у кречном малтеру. Фрагменти опеке у појединим деловима зидова сведоче о санацијама након оштећења до којих је дошло 1456. године када су замак по први пут заузели Турци. На површини зида се уочавају отвори правилног кружног облика што говори о томе да су приликом изградње палате коришћене скеле, а да је унутрашњост била подељена на спратни део и приземље.

Приземље је подељено на две просторије неједнаке величине. Источни део заузима већа просторија неправилно правоугаоног облика, која је служила као остава за потрепштине и намирнице. Под ове просторије је био поплочан каменим плочама на субструкцији од уситњеног, набијеног камена. Западни део заузима просторија мањих димензија, која поседује улаз са источне стране. У њој је откривен део основе велике пећи. Подница пећи је изграђена од запечене земље на субструкцији од ломљеног камена, димензија 3,10 x 2 m. На подници се могу уочити дубока удубљења кружног облика, правилно распоређена у низовима. Преостали слој пепела сведочи о томе да се отвор за ложење налазио на јужној страни, у средишњем делу. Пећ је грађена тако што је преко дрвене констукције нането блатно везиво. Остаци ломљених животињских костију и посуђа, сведоче о томе да је пећ служила за припремање хране. Пећ богатијег изгледа налазила се на спрату и служила је за загревање просторија.[9] Ово је пример пећи у приземљу, са другом пећи која се налази изнад ње на спрату. Тавањаче, које су носиле спратну конструкцију и масивне греде су изгореле, што показује да је палата стадала у пожару.[10]

Улаз у приземље дозидан је уз средишњи део северног зида и био је у облику истуреног вестибила. Масивна, дрвена двокрилна врата су затварала улаз, што се може претпоставити на основу димензија лежишта довратних греда. Дрвена греда, односно праг димензија 0,15 x 0,15 m, залазио је у зидну масу западног и источног зида. Под је урађен помоћу цепаних камених плоча неправилног облика које су полагане у танак слој кречног малтера.

Одаје на спрату су биле сличних димензија као одаје у приземљу. Служиле су за становање. У овом делу палате је пронађен велики број покретних налаза. До одаја се долазило помоћу дрвених степеница које су биле прислоњене уз северни зид палате. [10]

Цистерна[уреди]

Налази се у југоисточном углу замка. Цистерна се протезала од западног зида донжон куле до јужног бедема. У основи је кружног облика.

Зид висине 2,20 m, саграђен је на каменитој подлози, дуж ивице удубљења. Бочне стране удубљења спуштају се до дубине од 3,20 m. Изграђен је од ломљеног и цепаног камена, неправилног слога у кречном малтеру. Квалитетније је грађе и чврстине. Клесањем је обликовано удубљење у стени пречника 6,50 m. Удубљење је коришћено као цистерна за чување резерви воде.[11] Сачувани делови зидова су припадали објекту који се налазио изнад цистерне. Улога тог објекта је била заштита резерви воде.[12]

Цистерна је била затворена платформом, која је данас слабо очувана. Атмосферске воде су се сливале кроз два отвора у темељу испод којих су на ивици стене уклесани сливници. Порозност стене, односно гнајса, у којој је цистерна била уклесана подразумевала је да камене вертикалне површине буду обложене водоотпорним слојем од малтера.

Цистерна је у потпуности разорена обрушавањем зидова.[12]

Пећи и огњишта[уреди]

У западном делу дворишта откривене су три пећи и једно огњиште. Такође, остаци једне пећи су пронађени у централном делу, а остаци још две пећи и отворено огњиште у југоисточном и североисточном делу дворишта.

Западни део дворишта[уреди]

Остаци пећи у западном делу дворишта сведоче о томе да је до првог разарања пећи дошло 1456. године. Подница пећи је очувана само делимично. Изграђена је од запечене земље, глачане површине, на субстукцији од набијеног и ситно ломљеног камена, непосредно изнад стене. Основа пећи је била кружног облика, засведена калотом и пречника око 2 m. Пећ је служила за припрему хране. Око пећи су пронађени остаци костију животиња и керамичких посуда попут лонаца.[13]

Југоисточни и североисточни део дворишта[уреди]

Две пећи и отворено огњиште коришћени су након обнове замка у XV веку. Пећи су изграђене непосредно уз преградни зид, једна у северном, а друга у јужном делу дворишта. Саграђене су на слоју шута, у основи кружног облика са пречником до 2 m.

Северни део дворишта карактерише готово потпуно очувана подница изграђена од запечене земље на субсрукцији од ситно ломљеног камена и глиновите жуте земље. Површина испред ложишта је била поплочана различитим фрагментима камених жрвњева. Пећи су биле засведене калотом и њихова ложишта су се налазила на супротној страни, тачније у јужном делу дворишта.

У непосредној близини полукружне куле налази се једно отворено ложиште. Део огњишта је девастиран обрушеном каменом громадом. У основи, огњиште је било издуженог облика са улогом у спремању хране. Око огњишта су пронађени остаци гарежи, пепела, ломљених костију, као и керамичког посуђа.[13]

Гробница[уреди]

У средишњем делу дворишта пронађено је 6 гробова, за које се сматра да потичу од времена када је замак био под Турском влашћу. Први и други гроб се налазе уз јужни зид, док се остали налазе у непосредној близини преградног зида. Гробови су правилно распоређени у правцу југ—север. Раке су у основи правоугаоног облика, међусобно удаљене 0,60 m. Скелетни остаци су оријентисани исток—запад. Један скелет припада жени, а остали припадају мушким индивидуама. На основу начина на који су положени, на леђа, са прекрштеним рукама на грудима, закључено је да су скелети припадали индивидуама православне вере, највероватније војницима. Скелети су већином добро очувани, висине око 1,60 m. Гробни прилози нису пронађени.[14]

Покретни археолошки налази[уреди]

Током интензивних археолошких радова пронађен је већи број посуда од керамике, накита, оружја итд. Већина оваквих налаза је уништена због разарања и минирања замка.

Керамичке посуде и предмети[уреди]

Керамичке посуде се могу разврстати у три групе по својој намени. Разликују се посуде за припремање хране, служење хране и остали предмети од печене земље. Керамичке посуде су највише личиле на грнчарију пронађену у Београдској и Смедеревској тврђави. Лонци који су били намењени за припремање хране на отвореној ватри производ су аустријских грнчарских радионица које су у средњем веку снабдевале средњоевропске просторе.[15]

Најбронији остаци припадају лонцима од песковите земље. Лонци су били различите боје, величине и намене. Украшавани су хоризонталним снопом плитких уреза, низом вертикалних кратких уреза на рамену, вертикалним и хоризонталним валовницама, косим наглашеним врпчастим орнаментом и сл.[16]

Кухињске зделе су израђене од црвене, песковите земље. Разликују се зделе искошених зидова трбуха и зделе са благо заобљеним трбухом. Украшене су низом кратких, косих уреза и представљају производ локалних радионица. Служиле су за печење хлеба као и црепуље, које су такође пронађене. Црепуље су изграђене од слабо пречишћене земље. Пронађене црепуље се могу сврстати у црепуље са плићим али дебљим зидовима, и црепуље са вишим али тањим зидовима. Већина црепуља је пронађено у западном делу дворишта, уз пећ која је служила за печење хлеба.[17]

Бокали су били израђени од фино пречишћене песковите глине. Украшени су хоризонталним сноповима канелура. Најчешћи тип бокала има овални трбух и равно дно. Бокали који су израђени од беле глине су потом фарбани светлозеленом бојом, док су бокали израђени од црвене глине бојени зеленом и мрком бојом. Оба типа су након бојења глеђосана. Богато су украшени и слична орнаментика се среће код бокала који су откривени у Београдској тврђави.[18]

Луле су предмети који су израђени од керамике. Део су предмета који су карактеристични за овакве грађевине у XVII и XVIII веку. Луле датирају из XVII века и због тога поуздано сведоче о томе да је утврђење потпуно напуштено 1626. године. Иако су Турци 1595. године напустили замак и прешли у паланку у подножју, Чукур малу, проналазак лулица говори о томе да је ипак мањи део војске остао у замку.[19]

Посуде од метала и стакла[уреди]

Пронађене су само две посуде од бронзе, од којих је једна уништена у пожару, а друга је у потпуности очувана. Очувана посуда је чаша израђена од посребреног бронзаног лима у техници искуцавања. Зидови чаше су орнаментисани низом вертикалних ребара, а на дну се налазе и флорални мотиви. Овај тип зделе је био омиљен и широко коришћен током XIV века.[20]

Остаци стаклених посуда су у малом броју пронађени. Најчешће су у питању луксузне посуде које су коришћене у донжон кули и палати. [21]

На простору између палате и донжон куле пронађен је добро очуван свећњак од гвожђа. Постављен је на три крака, кружног пресека, који су обликовани у виду људских ногу. Свећњак није производња локалних радионица, већ је израђен у Немачкој.[22]

Накит[уреди]

У замку је пронађено само неколико примерака накита. Накит је скромног изгледа. Пронађене су игле израђене од танког сребрног лима у техници искуцавања, као и прстен израђен од гвожђа лошег квалитета.

Апликације су израђене од бронзе и биле су причвршћене за кожни део или тканину. Међусобно се разликују по димензијама, техници израде и орнаменту. Један примерак је израђен од танког бронзаног лима отискивањем на матрици, а два примерка су оштећенија и израђена од бронзе у техници ливења. Орнаменти су изведени у виду неправилних низова кратких уреза. [23]

Оружје[уреди]

Оружје, као и делови коњске и ратне опреме углавном су били израђени од гвожђа и кости. Од оружја пронађени су само типови који су коришћени за борбу са одстојања, попут копља, стрела, камених пројектила за праћку итд.

Гвоздени врхови стела су најбројнија група пронађеног оружја. Разликују се стреле масивног врха које су одапињане са самостела и стеле са лакшим врхом и трном које су одапињане луком. Све стреле имају трн за насађивање у дрвени део, а међусобно се разликују по димензијама и облику врха. Најмасивнија стрела је стрела са четворобридним врхом, квадратног пресека. Стреле које имају троугаони врх и два кружна отвора назване су ватреним стрелама. У отворе је уметан материјал који је претходно био потопљен у уље, запаљен, а потом и одапињан на противнике.[24] Осим коришћења у ратним приликама, стреле су коришћене и за лов. Стреле које су одапињане са лука ношене су у тоболцу на рамену или појасу.[25]

Копље је имало врх у облику ластиног репка, кратког дрвеног дела од око 70 cm. Овакво копље се користило највише у Дубровнику током XIV века.[26]

Камени пројектили су израђени од гнајса и локалног камена. Најчешће су неправилног лоптастог облика мањих или већих димензија. Пројектили мањих димензија су избацивани из ручне праћке, док су пројектили већих димензија бацани на противника помоћу замаха добијеног опуштањем једног краја еластичне мотке. Пушчана зрна пронађена у замку сведоче о томе да су се за одбрану од опсаде користила и ватрена оружја. [25]

Реконструкција[уреди]

Одлука о комплетној реконструкцији здања донесена је на састанку управе 4. марта 2009, године када је одлучено да се потпуно реконструише првобитно здање са Донжон кулом, зидовима и малом кулом, те да се име здања промени у Вршачки замак.[27] Радови су почели наредне 2010. године и завршена је прва фаза радова која је обухватила потпуну реконструкцију Донжон куле или Вршачке куле, како је раније била позната, са додатком мање зграде поред ње, тзв. Капија куле, регулисањем зидарских радова, изградњом унутрашњих нивоа Донжон куле са постављањем крова. Уједно настављени су радови на другим деловима замка — зидинама и малој, облој кули.[27]

Друга фаза је требало да буде завршена 2011. године и требало је да обухвати изградњу зидова и мале куле, као и уређење целог комплекса у туристичко-спортски центар са музејом, осматрачницом са видиковцем у Донжон кули, као и рестораном унутар зидина, и просторијама за културно-уметничка дешавања, уз постављање стакленог крова над двориштем замка. До сада је делимично реализована уметничка галерија са сталном поставом. Камин у врху саме куле и даље није обновљен. А што се тиче ресторана и стакленог крова, то такође није реализовано. Галерија је затворена до даљњег.[27]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Брмболић 2009, стр. 24-31.
  2. ^ Веселиновић, Р. Л. (1994). Историја српског народа, четврти део. Београд. стр. 571. 
  3. 3,0 3,1 Милекер, Ф. (1996). Вршац у старини. Вршац. стр. 50—51. 
  4. 4,0 4,1 Брмболић 2009, стр. 32-34.
  5. ^ Петровић, М. (1976). Граза за проучавање споменика културе Војводине, VI-VII. Нови Сад. стр. 58. 
  6. ^ Симић, Г. Донжон куле и фортификације средњовековних градова (припрема за штампу). 
  7. 7,0 7,1 7,2 Брмболић 2009, стр. 38-42.
  8. 8,0 8,1 Брмболић 2009, стр. 43-48.
  9. ^ Републички завод за заштиту споменика културе Београд. Документација. 
  10. 10,0 10,1 Брмболић 2009, стр. 48-52.
  11. ^ Симић, Г. Донжон куле и фортификације средњовековних градова (припрема за штампу). 
  12. 12,0 12,1 Брмболић 2009, стр. 53.
  13. 13,0 13,1 Брмболић 2009, стр. 57-58.
  14. ^ Брмболић 2009, стр. 59.
  15. ^ Бикић В. 1994, стр. 91.
  16. ^ Брмболић 2009, стр. 66-68.
  17. ^ Брмболић 2009, стр. 70-71.
  18. ^ Popović, M. (1976). La residence du despot Djuradj Brankovic dans le chatelet de la fortresse de Smederevo, Balcanoslavica 7. Prilep. стр. 107—109. 
  19. ^ Милекер Ф. 1996, стр. 49.
  20. ^ Радојковић Б. 1977, стр. 89-90.
  21. ^ Брмболић 2009, стр. 80.
  22. ^ Бикић В. 1992, стр. 223-228.
  23. ^ Брмболић 2009, стр. 81-83.
  24. ^ Цуњак М. 2005, стр. 149.
  25. 25,0 25,1 Брмболић 2009, стр. 83-88.
  26. ^ Петровић, Ђ. (1976). Дубровачко оружје у 14 веку. Београд. стр. 49. 
  27. 27,0 27,1 27,2 „Вршачка кула”. Приступљено 04. 12. 2018. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]