Вук

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друго значење, погледајте чланак Вук (вишезначна одредница).
Сиви вук
Историја групе: касни плеистоцен - данас
Canis lupus
Canis lupus
Статус угрожености:
Нижи степен опасности - последња брига[1]
Систематика
царство: Animalia
тип: Chordata
класа: Mammalia
ред: Carnivora
породица: Canidae
род: Canis
Биномијална номенклатура
Canis lupus
Linnaeus, 1758.
Ареал распрострањења вука
Ареал распрострањења вука
Екологија таксона

Вук или сиви вук (Canis lupus) је холарктичка врста, рода Canis, сродник домаћег пса.

Особине[уреди]

Величина и маса вукова варирају, услед велике површине ареала и насељавања различитих станишта.

Скелет вука

Женке су око 2 до 12% мање од мужјака и 20 до 25% лакше од њих.

Распрострањеност[уреди]

Арапски вук

До почетка развитка пољопривреде и сточарства вук је био најраспрострањенија звијер на земљи. Био је распрострањен у цијелој Европи и Азији све до северне Африке као у северној Америци. У великим деловима тог некада дивовског подручја распрострањености, а нарочито у западној Европи и северној Америци, људи су га готово искоренили. У источној Европи, на Балкану, у Канади, Сибиру, Монголији и у мањој мери у Ирану још постоје веће међусобно повезане популације вукова. У осталим дијеловима ареала, вук се среће још само у малим, међусобно изолованим популацијама које обухватају и мање од 100 животиња.

Животни простор[уреди]

Вукови живе у великом броју најразличитијих места. Захваљујући својој великој прилагодљивости, успевају да живе и у леденим подручјима Гренланда и Арктика, као и у пустињама Северне Америке и Централне Азије. Већина вукова настањује травната подручја и шуме. Данас је познат пре свега као шумска животиња, али то је последица чињенице да га је човек врло давно потиснуо с отворених подручја.

Начин живота[уреди]

Понашање и социјална организација[уреди]

Иако се у дивљини може доћи до сусрета са усамљеном јединком вука, нормалан социјални живот вукова одвија се у чопору. Вучји чопор се у правилу састоји од родитељског пара и њихових потомака, дакле, реч је о породици. Вукови (за разлику од домаћих паса) полно сазревају тек с две године и до тог вријемена остају с родитељима. Прошлогодишњи младунци помажу родитељима у подизању млађе генерације. У нормалним околностима, у јесен се вучји чопор састоји од родитељског пара, њихових прошлогодишњих, као и младунаца из те године. С достизањем полне зрелости, млади вукови по правилу напуштају територију својих родитеља и крећу у потрагу за властитим. Родитељи се зову алфа-пар и доминантнији су у односу на свој подмладак, па стога нема борби око доминације. Једино се млади вукови такмиче око позиције бета вукова. Они који не успеју да достигну овај ранг постају омега-вукови, на најнижем положају. До парења између сродника никад не долази, чак и кад не постоји други сексуални партнер. При томе, мужјак је тај који одбија парење.

Раздобље скотности је око шездесет дана, а у једном леглу је у правилу између троје и седам (понекад се догоди и четрнаест) младунаца. Вукови у дивљини обично живе 8 до 9 година.

Амерички бизон се брани од чопора вукова

Исхрана[уреди]

Основу вучје хране чине велики биљоједи, при томе лови ону врсту која је најчешћа у подручју на којем живи. На северним деловима територије на којем су распрострањени претежно лове у чопору собове, ирвасе, срне или неку другу дивљач из породице јелена. У њихову ловину у Источној Европи спадају и дивље свиње. Редовно лове и мале глодаре као што су зечеви, кунић, кртице, пацови и мишеви. У случају несташице дивљачи, вукови ће јести и стрвину и отпатке, као и лубенице, краставце и диње.

У крајевима са развијеним екстензивним сточарством хране се и стоком коју – ако није чувана – лакше лове него дивљач, наносећи тиме велике штете људима.

Витамине и неопходне елементе за развој организма вукови не добијају искључиво хранећи се биљоједима, него и сами једу биљну храну. У врло квалитетну храну за вукове убраја се разно бобичасто воће, као и листови неког биља и траве.

Огромна и неутољива прождрљивост вукова спада у подручје бајки и легенди. Према актуелним истраживањима, годишња потреба једног вука за храном креће се између 500 и 800 kg по појединцу. У просеку, вук једе око 2 kg дневно, али се при томе мора узети у обзир и дужа раздобља у којима вук не успева да улови ништа. Занимљиво је то да, вук може појести одједном и до 10 kg меса, али он је веома сналажљив и уместо да све то лепо свари, он део тог меса поврати и закопа га као залиху. Млади вукови често лове и једу инсекте.

Вукови су на злом гласу због навике да убију много више плена него што могу да поједу, када им се укаже повољна прилика.[2][3]

Постоји општераширено веровање да вукови лове само старе и болесне животиње, одржавајући на тај начин опште здравље популације биљоједа. Нажалост, ово веровање није у потпуности тачно: кад је у питању јеленска дивљач, вукови често лове младе и здраве животиње (младе и скотне женке и младунчад), понекад намерно прескачући болесне и изгладнеле[4] и тако знатно смањују прираштај јеленске дивљачи. У Јелоустону, за само десет година од поновног насељавања вукови су преполовили популацију вапити јелена.[5]

Човек и вук[уреди]

Припитомљавање вука[уреди]

Данас је доказано да домаћи пас потиче од вука. Генетичка истраживања су показала да се тзв. „пра-пас“ одвојио од вука још прије више од 100.000 година.

Једна претпоставка је, да се вук прикључио човеку прије око 14.000 година како би се хранио остацима људске хране. С временом је постао питомији, а људи су спознали могућу корист од њих (тзв. торф-пас). Према другој претпоставци, вук је у почетку служио као извор меса, прије него се спознало да као домаћа животиња може бити користан и на други начин.

Код неких пасмина домаћих паса се сродност с вуком још јако добро може видети. Пси пратипа (група 5 у ФЦИ касификацији) као што су самојед, сибирски хаски, аљашки маламут, канаански пас и акита показују и данас својим изгледом сродност с вуком, као што је шиљаста њушка, шпицасте и усправне уши и четвртаста грађа тела. И неке друге пасмине, као рецимо немачки овчар показују још одређенију сличност с вуком. Али мишљења да то доказује њихову ближу сродност с вуковима од осталих пасмина спада у подручје митова.

Током 20. века су у Чешкој, Холандији и Италији рађени експерименти с узгојним покрштавањем неких псећих пасмина с вуком. У међувремену се ти огледи сматрају неуспехом, јер је код покрштених вукова у већини случајева долазило до доминантног избијања вучјих особина, као што је плашљивост, неприлагодљивост живљењу уз човека у урбаним условима.

Однос човека према вуку[уреди]

Припитомљавање

Велики број народа који су живели од лова су у вуку видели равноправног или чак надмоћног конкурента чијој су се спретности и издржљивости дивили и припитомљавали их. Имена која су честа у Средњој Европи а у основи имају назив „вук“ (Wolf, Wolfgang, Wolfhard) подсећају на поштовање према вуковима присутно у културама народа ловаца. Осим тога, сматрало се да одређени делови вучјег тела имају и лековита својства.

Вук као човеков непријатељ

Насупрот наведеном, у тзв. староседелачким културама се вук сматрао непријатељем који убија корисне животиње. Од средњег века па све до раног раздобља новог времена је однос човека према вуку бивао све више одређен страховима и зазирањем према вуку. Велико ширење насеља и пољопривредних површина и држање стоке на отвореном, као и нарочито, све до 19. века раширена, шумска испаша говеда, оваца, свиња и коња, доводила је до великих губитака тих животиња од вукова. Овој конкуренцији око хране између човека и вука, убрзо се придружила и конкуренција у лову, пошто велика популација вукова у ловишту обично значи мање дивљачи за ловце.

Овакав однос према вуку довео је у западној и средњој Европи до немилосрдних прогона, чији је циљ био, независно о могућим последицама, потпуна елиминација вукова. Вук је тако, између осталог, протеран у Уједињеном Краљевству (задњи вук убијен 1743.), Данској (1772) и Немачкој (1904). У јужној и источној Европи је постојала пуно већа толеранција према вуку (као и другим великим зверима). И ту је, након значајнијих штета, одлучено да се прогоне вукови, али њихов циљ никада није био уништење целе популације.

У континенталном делу Сједињених Америчких Држава (осим Аљаске) вукови су у потпуности истребљени почетком XX века. Средином деведесетих година прошлог века започео је програм поновног насељавања вукова, пре свега у националним парковима.

У Совјетском Савезу је такође спровођен програм активног истребљења вукова; између 1925. и 1990. убијено је око 1,5 милион вукова. После распада Совјетског Савеза, због недостатка средстава, акција је обустављена, услед чега се број вукова од 1992. до 2010. удвостручио.

Напади на човека[уреди]

Иако се често могу чути тврдње да не постоје докази да је здрав вук икад напао човека, истина је ипак нешто другачија. Док у нормалним приликама вукови избегавају близину човека, у ситуацији кад је природан плен редак (или им се укаже погодна прилика) вукови се могу окренути и човеку као извору протеина. То признају чак и поборници очувања вукова.[6] Иако је напад вука на човека статистички ретка појава, постоје бројни историјски записи о таквим нападима:

- у Француској између 1580—1830. вукови су убили 3069 људи;[7]

- у Паданији (северна Италија) између XVI и XIX века вукови су убили 440 људи;[8]

- у Феноскандинавији (Финска, Шведска и Норвешка) вукови су убили 94 детета испод 12 година у периоду 1680—1882.;[9]

- у Кировској области (Русија) 22 детета (3-17 година) је убијено у периоду 1944—1950.;[10]

- у Бихару (Индија) вукови су убили 122 детета у периоду 1980—1986.[11]

- у Утар-Прадешу (Индија) вукови су убили 74 особе, углавном деце испод 10 година у периоду 1996-1997.[11]

- 8. 11. 2005. у северном Саскачивену, Канада чопор вукова је убио студента Кентона Џоела Карнеџија;[12]

- 8. 3. 2010. код Чигника, Аљаска, чопор вукова је убио сеоску учитељицу Кендис Бернер;[13] овај напад је значајан јер су вукови-починиоци одстрељени и пост-мортем и ДНК анализом је доказано да су у питању биле здраве и ухрањене животиње.


Угроженост и заштита[уреди]

У доба кад је вук у већем делу Европе био већ искорењен(19. век), живео је у Мађарској, Галицији, Хрватској, Словенији, Босни, Србији, Румунији, Пољској, Русији и Скандинавији.

У деловима света где још живи, вукове и данас активно прогоне. Међутим, јаче је сазнање да вук не представља опасност ни по човека, а ни по пољопривреду. Прихвата се да у оквиру заштите средине треба заштитити и вука као саставни дио фауне.

У Европи је вук заштићен с три међудржавна договора:

Сва три документа предвиђају заштиту и забрану трговине живим вуковима као и деловима њиховог тела, тако и заштиту њихове животне средине те садрже и обавезу да земље које су потписници на одговарајући начин то питање реше и својим националним законодавством.

Вук у митовима и књижевности[уреди]

Двојаки карактер односа људи према вуку који је био истовремено поштован али је и уливао страх, одразио се у многим митовима, бајкама и баснама као и књижевним делима. У ту групу спадају и веровања у вукодлаке. У многим културама, међу осталим нека северноамеричка индијанска племена као и Туркмени и Монголи, вук се сматра тотемом.

Узбеци и Хуни сматрали су да њихов народ потиче од вука, а стари Турци су вучицу сматрали својом прамајком.

Према римској митологији Ромула и Рема дојила је вучица. Слично веровање је постојало и у Словачкој, а и Киру, оснивачицу Персијског царства је, према веровању, отхранила вучица.

У књижевности се вук појављује у баснама, као код Езопа и бајкама, као у Црвенкапи браће Грим.

У савременој књижевности познате су приче о вуковима Радјарда Киплинга (Књига о џунгли) и Џек Лондона (Зов дивљине, Бели очњак). У делу Хермана Хеса Степски вук он се појављује као симбол усамљеника.

У српској народној митологији се сматра митским претком Срба и зооморфним обликом Дажбога (који је у каснијој народној традицији постао Хроми Даба), кога Чајкановић сматра за врховног српског бога.

Галерија[уреди]

Извори[уреди]

  1. Mech & Boitani (2004). Canis lupus. 2006 IUCN црвена листа угрожених врста. IUCN 2006. Добављено: 2006-05-05.
  2. Wolves kill 120 sheep at ranch near Dillon http://missoulian.com/news/local/article_5ff01772-938f-11de-9aca-001cc4c03286.html
  3. Jackson Trio makes some surplus kills. http://www.forwolves.org/ralph/jacksonwolves7-.htm
  4. WOLVES AND HUNTING By T. R. Mader http://www.aws.vcn.com/wolves_and_hunting.html
  5. Are wolves saving Yellowstone's aspen trees from elk?, Приступљено 28. 3. 2013.
  6. NINA - Norsk institutt for naturforskning
  7. (French) Moriceau, Jean-Marc (2007). Histoire du méchant loup : 3 000 attaques sur l'homme en France. Paris: Fayard. ISBN 2-213-62880-7.
  8. Italian) Cagnolaro L., M. Comencini, A. Martinoli, A. Oriani, 1996. Dati storici sulla presenza e su casi di antropofagia del lupo nella Padania centrale. In F. Cecere (ed.) 1996, Atti del Convegno "Dalla parte del lupo", serie atti e studi de WWF Italia n° 10, 83:99.
  9. "Is the fear of wolves justified? A Fennoscandian perspective." Linnel, John D.C.. Acta Zoologica Lituanica, 2003, Volumen 13, Numerus 1.
  10. "Pavlov, Mikhail P., "The Danger of Wolves to Humans" (pp 136–169) (Translated from Russian by Valentina and Leonid Baskin, and Patrick Valkenburg. Edited by Patrick Valkenburg and Mark McNay)" (PDF). http://westinstenv.org/wp-content/appendix-a-pavlov.pdf. Retrieved 2012-01-26.
  11. 11,0 11,1 Rajpurohit, K.S. 1999. Child lifting: Wolves in Hazaribagh, India. Ambio 28:162–166.
  12. October 30, 2007 (October 30, 2007). "Ontario student may be first to have been killed by wolf". Canada.com. http://www.canada.com/nationalpost/news/story.html?id=08809374-6de3-424f-bff9-47d4d1dfd8c3&k=46934., Приступљено 26. 10. 2011.
  13. Rosen, Yereth (March 12, 2010). "Teacher killed by wolves in Alaska, police say". Reuters. http://www.reuters.com/article/2010/03/12/us-alaska-wolf-idUSTRE62B08020100312. Retrieved 2010-03-11.

Спољашње везе[уреди]