Вук

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Вук
Временски распон: 0.81–0 Ma
средњи плеистоцен — данашњост[1]
Kolmården Wolf.jpg
Евроазијски вук (Canis lupus lupus) у Зоолошком врту Колморден у Шведској
Завијање чопора вукова
Научна класификација edit
Царство: Животиње
Тип: Хордати
Класа: Сисари
Ред: Carnivora
Породица: Canidae
Род: Canis
Врста:
C. lupus
Биномијално име
Canis lupus
Подврсте

Види подврсте Canis lupus

Canis lupus distribution (IUCN).png
Ареал распрострањености вукова

Вук (лат. Canis lupus), познат и као сиви вук, врста је из рода Canis која живи у дивљини и удаљеним подручјима Евроазије и Сјеверне Америке. Највећи је постојећи члан своје породице, са просјечном тежином мужјака од 40 кг и женки 35,5—37,7 кг. Разликује се од осталих врста рода Canis по мање истакнутим особинама, нарочито на ушима и њушци. Зимско крзно је дуго и густо и претежно шарено сиве боје, иако се јавља скоро потпуно бијело, црвено и смеђе до црно крзно. Врсте сисара свијета (3. издање, 2005), стандардни референтни рад из зоологије, признаје 38 подврста вука.

Вук је најспецијализованији припадник рода Canis за заједнички лов на крупну дивљач, што показује њихову способност физичког прилагођавања за борбу против крупног плијена, њихову друштвену природу и веома напредно експресивно понашање. Ипак, довољно је сродан са мањим врстама рода Canis, тачније са којотом и златним шакалом, да са њима може створити плодне хибриде. Једина је врста рода Canis која живи и у Евроазији и у Сјеверној Америци. Путује у нуклеарној породици коју чини пар у пратњи одраслог потомства. Вук је углавном месојед и храни се првенствено великим дивљим копитарима, иако једе и мање животиње, стоку, стрвинама и отпатке.

Укупна популација вукова на свијету се процјењује на 300.000 јединки. Има дугу историју повезаности са људима, пошто је у већини пасторалних заједница презиран и ловљен због напада на стоку, док је супротно томе у аграрним и ловачко-сакупљачким заједницама био поштован. Иако је страх од вукова раширен у многим људским друштвима, већина забиљежених напада на људе приписана је животињама обољелим од бјеснила. Вукови који нису имали бјеснило су нападали и убијали људе, углавном дјецу, али то је ријеткост јер су вукови малобројни, живе далеко од људи и развили су страх од људи због искуства са ловцима и пастирима.

Етимологија[уреди]

Српска ријеч вук, као и називи у осталим словенским језицима,[a] изведене су из прасловенског коријена *вьлкъ. Прасловенски коријен је изведен из прабалтословенског *wilkás, а он из праиндоевропског *wĺ̥kʷos.

Вук је мушко име које је веома често код Срба, али се јавља и код Хрвата, Бугара, Словенаца, Руса и Украјинаца.[4] Српски филолог и етнограф Вук Стефановић Караџић је објаснио традиционалну, апотропну употребу имена: „када се каквој жени не даду ђеца, онда нађене ђетету име вук (да га не могу вјештице изјести: зато су и мени овако име нађели)”.[5] У српској епској поезији, вук је симбол неустрашивости.[4]

Особине[уреди]

Скелет вука који се налази у Музеју вукова у Националном парку Абруцо, Лацио и Молизе у Италији

Вук је највећи припадник породице паса.[6] Којоти, шакали и вукови су изоморфни, с тим да однос величине између њихових тијела остаје константан.[7] Међутим, вукови се разликују по томе што су већи и тежи, имају ширу њушку, краће уши, краћи торзо и дужи реп.[8][6] Витки су и снажно грађени са великим, дубоко спуштеним грудним кошом, нагнутим леђима и јако мишићавим вратом.[9] Ноге вука су умјерено дуже од ногу других родова, што животињи омогућава брже кретање и лакше савладавање дубоког снијега који покрива већину његовог животног ареала.[10] Уши су релативно мале и троугласте.[9] Вучја глава је велика и тешка, са широким челом, јаком вилицом и дугом, тупом њушком.[11] Лобања је у просјеку дуга 280 мм и широка 130—150 мм.[12] Зуби су снажни и велики, што их чини погоднијим за дробљење костију него код осталих канида, иако за то нису специјализовани као хијене.[13][14] Њихови кутњаци имају равну површину погодну за жвакање, али не у истој мјери као они код којота, чија исхрана садржи више биљних материја.[15] Женке имају уске њушке и чела, тање вратове, нешто краће ноге и мање масивна рамена од мужјака.[16]

У просјеку, код одраслих вукова рамена су дужине 150—160 цм и висине 80—85 цм.[11] Реп је дуг 29—50 цм, уши су широке 90—110 мм, а задње ноге 220—250 цм.[17] Величина и тежина савременог вука пропорцијално се повећава са географском широм према Бергмановом правилу.[18] Средња тјелесна маса вука је 40 кг, а најмањем примјерку је забиљежна маса од 12 кг, док је највећи имао 79,4 кг.[11][19] У просјеку, европску вукови могу тежити 38,5 кг, сјеверноамерички 36 кг, а индијски и арабијски 25 кг.[20] Женке у било којој популацији вукова обично теже 2,3—4,5 кг мање од мужјака.[21] Вукови који имају тежину већу од 54 кг су неуобичајени, мада су забиљежени изузетно велике јединке у Канада и Аљаској;[21] у средњој Русији, највећи измјерени вукову су имали 69—79 кг, док је једна јединка имала 80 кг.[17] Најтежи вук којег је преузела Служба за рибе и дивље животиње САД убијен је на ријеци Севентимајл у Аљасци 12. јула 1939. године и тежио је 79,4 кг.[22]

Вук има врло густо и лепршаво зимско крзно, са кратком поддлаком и дугом, грубом заштитном длаком.[11] Већи дио поддлаке и нешто заштитне длаке спада у прољеће и поново расте у јесен.[20] Најдружа длака се налази на леђима, посебном на предњој четвртини и врату. Длака је нарочито дуга на раменима и готово формира гриву у горњем дијелу врата. Длаке на образима су издружене и формирају снопове. Уши су покривене кратком длаком, које снажно стрше из крзна. Кратке, еластичне и густо распоређене длаке налазе се на удовима од лакта до Ахилове тетиве.[11] Зимско крзно је веома отпорно на хладноћу, а вукови у сјеверним подручјима се могу удобно одмарати на отвореним просторима са температуром од 40 °C, постављањем њушке између задњих ногу и прекривајући своје лице репом. Вучје крзно пружа бољу изолацију од псећег крзна и не скупља лед када се топли дах кондензује испод њега.[20] У топлим климама, крзно је грубље и осудније од крзна вукова у сјеверним подручјима.[11] Женке вукова имају глађе длаке на удовима од мужјака и како старе углавном им крзно постаје све глађе. Старији вукови обично имају више бијелих длака на врху репа, дуж носа и на челу. Зимско крзно задржавају најдуже женке које доје, иако имају нешто губитка длаке око уста.[16] Дужина длаке на средини леђа је 60—70 мм, а дужина заштитне длаке на раменима не прелази 90 мм, али може достићи 110—130 мм.[11]

Вукови са црним и бијелом крзном у зоолошком врту у Боасјеру ди Дору у Француској

Боја крзна вука одређена је бојом заштитне длаке. Осим бијелих вукова, сви остали вукови обично имају и поједине длаке које су бијеле, смеђе, сиве, црне и пругасте.[23] Крзно евроазијског вука је мјешавина окер (жута ка наранџастој) и рђаве окер (наранџаста/црвена/смеђа) боје са свијетло сивом. Њушка је блиједо окер сива, док је подручје око усана, образа, браде и врата бијеле боје. Врх главе, чело, испод и између очију и између очију и ушију је сиве боје са црвенкастим слојем. Врат је окер боје. Дуги, црни врхови на длакама дуж леђа формирају широку пругу, са црним врховима длака на раменима, горњем дијелу груди и задњем дијелу тијела. Бочне стране тијела, реп и спољашње стране удова су блиједо прљаве окер боје, док су унутрашња страна удова, стомак и препоне бијеле. Осим оних вукова који су бијели или црни, тонови боја се могу разликовати по географском подручју. Међутим, образац ових боја се разлику од јединке до јединке.[24] У Сјеверној Америци, боја вучје крзна прати Глогерово правило, с тим да су вукови на канадском Артику бијели, а они на југу Канаде, у САД-у и Мексику су претежно сиви. У неким дијеловима Стјенотивих планина у Алберти и Британској Колумбији, боја крзна је претежно црна, од чега су неке плаво-сиве, а неке црно-сребрене боје.[23] У Евроазији нема разлике у боју крзна између полова,[25] док у Сјеверној Америци женке имају црвеније тонове.[26] Црни вукови у Сјеверној Америци су своју боју добили вучјо-псећој примјесом након првог доласка паса који су пратили људе преко Беринговор мореуза прије 12.000—14.000 година.[27] Истраживања насљеђивњаа бијеле боје од паса вуковима тек треба да буду спроведено.[28]

Екологија[уреди]

Распрострањеност и станиште[уреди]

Вук у планинском станишту у долини Спити у Химачал Прадешу у Индији

Првобитно, вукови су се налазили широм Евроазије изнад 12˚С и Сјеверне Америке изнад 15˚С. Међутим, намјерни прогон од стране људи смањио је њихово станиште на отприлике једну трећину од онога шта је некада било, због напада на стоку и страха од напада на људе. Вук је сада искоријењен у великом дијелу западне Европе, Мексика и великог дијела САД-а. У савремено доба, вук се јавља углавном у дивљини и забаченим предјелима, посебно у Канади, Аљасци и сјеверу САД-а, Европе и Азије од око 75°С до 12°С.[2] Вук се може пронаћи на надморској висини између нивоа мора и 3.000 м. Живи у шумама, мочварама, грмљу, травњацима (укључујући арктичку тундру), пашњацима, пустињама и стјеновитим врховима планина.[2] Коришћење станишта углавном зависи од обиља плена, снијежних услова, одсуства или ниске густине стоке, густине путева, људског присуства и топографије.[15] У хладним климама, вук може да смањи проток крви у близини коже како би сачувао тјелесну топлоту. Топлота стопала се регулише независно од остатка тијела и одржава се одмах изнад тачке смрзавања ткива гдје јастучићи долазе у додир с ледом и снијегом.[29]

Исхрана[уреди]

Вук носи ногу ирваса у Националном парку Денали у Аљасци

Као и сви копнени сисари, који су ловци у чопору, вук се претежно храни сисарима биљоједима који имају тјелесну масу приближну комбиновај маси припадника чопора.[30][31] Вук је специјализовао лов на рањиве јединке крупног плијена,[15] док чопор може оборити лоса тежина и до 500 кг.[32] Вукови могу сварити свој оброк за неколико сати и могу се хранити неколико пута током дана, брзо користећи велике количине меса.[33] Добро ухрањени вук складишти масноћу испод коже, око срца, цријева, бубрега и коштане сржи, посебно током јесени и зиме.[34]

Вукови се широм свој животног простора углавном хране дивљим копитарима који се могу подијелити на оне велике велике 240—650 кг и средње величине 23—130 кг. Варијаце у исхрани вукова који живе на различитим континентима заснива се на различитим врстама копитара и на мањем домаћем плену који је доступан. У Сјеверној Америци, исхраном вука доминирају дивљи велики копитари и сисари средње величине. У Евроазији, њиховом исхраном доминирају дивљи копитари средње величине и домаће врсте. Вук зависи од дивљих врста, а ако оне нису лако доступне, као што је случај у Азији, вук се више ослања на домаће врсте.[35] Широм Евроазије, вукови углавном лове лосове, црвене јелене, срне и дивље свиње.[36] У Сјеверној Америци, вукови лове вапите, лосове, ирвасе, бјелорепе јелене и ушате јелене.[37]

Без обзира на то, вукови нису пробирљиви. Мање животиње које могу надопунити прехрану укључују глодаре, зечеве, бубоједе и мањи месоједи. Често једу водене птице и њихова јаја. Када је таква храна недовољна, плијен су им гуштери, змије, жабе и велики инсекти.[38] Вукови ће јести скакавце када их има довољно, при чему у Ајдаху пронађен узорак фекалија који је садржао остатке 181 инсекта.[39] Вукови у сјеверној Минесоти лове штуке у слатководним потоцима.[40] Исхрана приобалних вукова у Аљасци укључује 20% пастрмке,[41] док исхрана обалних вукова у Британској Колумбији укључује 25% хране морског поријекла, а код они на оближњим острвима је 75%.[42]

У Европи, вукови једу јабуке, крушке, смокве, диње, бобице и трешње. У Сјеверној Америци, вукови једу боровнице и малине. Такође, једу и траву, која има може обезбиједити неке витамине.[43] Познато је да једу бобице јаребике, ђурђевак, боровницу, брусницу, помоћницу, житарице и изданке трске.[38]

У вријеме несташице хране, вукови ће без проблема појести стрвину.[38] У дијеловима Евроазије са густом популацијом људи многе популације вукова су приморане да свој опстанак осигурају храниће се стоком и отпацима.[36] Плијен сјеверноамеричких вукова углавном настањује по вукове погодна станишта са ниском људском популацијом и случајеви исхране стрвинама и отацима су веома ријетки.[44] Канибализам није ријеткост код вукова током оштрих зима, када чопори често нападају слабе или повређене вукове, а могу појести и стрвину мртвих чланова чопора.[38][45][46]

Интеракције с другим предаторима[уреди]

Вукови обично доминирају над другим врстама канида у областима у којима се заједно налазе. У Сјеверној Америци, инциденти у којима вукови убијају којоте су чести, нарочито зими, када се којоти плијеном који вукови убију. Вукови могу напасти јазбине којота, при том извући и убити њихову штенад, али их ријетко једу. Није забиљежено да су којоти убили вукове, мада којоти могу прогонити вукове ако их надвладају.[47] Према саопштењу за штампу америчког министарства пољопривреде из 1921. године, Касте Волф, вук који се сматра одговорним за велику штету нанесену ранчерима убијање стоке и за којим је покренута хајка, крајоликом се кретао заједно са два којота, који су упозоравали на засједе или опасност. Хранили су се његовим плијеном, али он им никада није дозволио да се приближе.[48] Интеракције су примјећене у Евроазији између вукова и златних шакала, при чему је њихова популације веома мала у областима са великом густином вукова.[11][47][49] Вукови такође убијају црвене, арктичке и степске лисице, углавном током борби око стврине, а понекад их и једу.[11][50]

Мрки медвјед обично надјача чопор вукова у сукобу око плијена, док чопор вукова углавном надјача над медјевом када бране своју јазбину. Обје врсте убијају младунчад друге врсте. Вукови једу смеђе медвједе које убију, док медвједи једу само младе вукове које убију.[51] Интеракција вукова са америчким црним медвједом су много ређе због разлика у станишту. Забиљежено је да су вукови активно тражили црне медвједе у њиховим јазбинама и убијали их, али их при том нису јели. За разлику од мрког медвједа, црне медвједе вукови често надјачају у споровима око плијена.[52] Вукови често доминирају и понекад убијају ждеравце, а тјераће оне који покушају преотети њихов плијен. Ждеравци бјеже од вукова у пећине или на дрвеће.[53]

Вукови могу комуницирати и надметати се са разним фелидама, као што је евроазијски рис, који се може хранитити мањин плијеном на мјестима гдје су вукови присутни[54] и може их потиснути велика популација вукова.[55] Вукови се сусрећу са пумама дуж Стјеновитих планина и оближњих планинских вијенаца. Вукови и пуме се обично избјегавају ловом на различитим висинама и разлитим плијеном (подјела ниша). Током зиме, међутим, када снијежне акумулације приморају њихов плијен да сиђе у долине, интеракције између двије врсте постаје вјероватнија. Вукови у чопорима обично доминирају над пумама и могу преотети њихов плијен или чак убити и њих,[56] док у сусретима један на један најчешће доминира мачка, а постоји и неколико документованих случајева у којима су пуме убиле вукове.[57] Вукови утичу на диманику и распрострањеност популације пума доминирајући територијом и плијеном, нарушавајући навике мачке.[58] Интеракција између вукова и тигрова је забиљежена у Сихоте Алињу, гдје тигрови значајно утичу на бројност вукова, понекад до тачке локалног изумирања. Чини се да само људски утицај на бројност тигрова штити вукове од потпуног истребљења. Доказани случајеви у којима тигрови убијају вукове су ријетки, а напади су по природи више компетивни него предаторски, са најмање четири доказана случајева у којима су тигрови убили вукове.[54][59]

Вукови у Израелу, средњој Азији и Индију се могу сусрести са пругастим хијенама, углавном у сукобима око стрвина. Пругаста хијена се често храни плијеном којег вук улови у подручјима гдје се ове врсте сусрећу. Један на један, хијена доминира над вуком и може му преотети плијен,[60] али чопор вукова може отјерати једну или више хијена.[61][62] Године 1994, у близини Еилата на југу Израела, истраживачи су октрили трагове три вука и једне пругасте хијене, што је указало да се заједно крећу предјелом. На истој локацији 1998. године истраживачи су уочили чопор који се састојао од 4 одрасла и 3 млада вука и једне пругасте хијене. Хијена се кретала по средини, није их слиједила у позадини. Претпоставља се да је хијена могла имали користи од вучије супериорне способности да лове велики, окретни плијен. Вукови су могли имати користи од врхунског чула мириса хијене, способности откривања и ископавања корчања, ломљења великих костију и кидања одбачених посуда за храну као што су конзерве.[63]

Понашање[уреди]

Друштвена структура[уреди]

Чопор италијанских вукова се одмара у хладу

Вук је друштвена животиња.[64] Њихова популација се састоји од чопора и усамљених вукова, при чему је већина усамљених вукова привремено усамљена послије одвајања од чопора како би основали свој чопор или се придружили другом.[65] Основна друштвена јединица вукова је нуклеарна породица која се састоји од родитељског пара и њиховог потомства.[64] Просјечна величина чопора у Сјеверној Америци је 8 јединки, а у Европи 5—6 јединки.[7] Просјечан чопор у Евроазији састоји се од породице од 5 до 11 вукова (2 одрасла, 3—6 малољетних и 1—3 једногодишњака)[64] или понекад од двије или три такве породице,[15] са познатим примјерима изузетно великих чопора који се састоје и до 42 вука.[66] У идеалним условима, родитељски пар даје штенце сваке године, а такви потомци обично остају у чопору 10—54 мјесеца прије него што се осамостале.[67] Окидач за осамостаљење укључује почетак полне зрелости и надметање унутар чопора за храну. Удаљеност коју осамљени вук пређе варира; неки остају у близини родитељске групе, док други могу прећи раздаљину и до 206 км, 390 км и 670 км од њиховог родног чопора.[68] Нови чопор обично заснивају неповезани мужјак и женка коју путују заједно у потрази за простором лишеним од других непријатељских чопора.[69] Ниво кортизола код вукова значајно расте када умре члан чопора, што указује на присуство стреса.[70] Чопор ријетко прихвата друге вукове у свој састав и обично их убијају. У ријетким случајевима када су прихваћени други вукови, те јединке су обично незреле животиње старости 1—3 године и мала је вјероватноћа да се надметати за право за парења са родитељским паром. У неким случајевима, усамљеног вука прихватају у чопор како би њима замијенили преминог члана родитељског пара.[66] Током времена са обиљем плијена, која је настало због великог броја младунчади или имиграције, различити вучји чопори могу се привремено спојити.[64]

Вукови су веома територијални и уопштено успостављају територије далеко веће него што је потребно за опстанак, што им омогућава стално снадбјевање плијеном. Величина територије у великој мјери зависи од количине доступног плијена и старости штенаца и има тенденцију повећавања у подручјима са ниском популацијом плијена[71] или када штенци достигну старост од шест мјесеци када имају исте нутритивне потребе као одрасли.[72] Вучји чопор се стално креће у потрази за плијеном, прелазећи отприлике 9% своје територије дневно, у просјеку 25 км дневно. Срж њихове територије је у просјкеу 35 km², у којем проводе 50% свог времена.[71] Густина плијена је обично знатно већа на периферији територије, мада вукови теже да избјегну лов на рубу територије, жељећи тиме да избјегну могућу фаталну конфронтацију са сусједним чопором.[73] Најмању забиљежену територију држао је чопор од шест вукова у сјеверноисточној Минесоти, а која је заузимала површину од 33 км<suп>2, док је највећи забиљежену држао чопор од десет вукова у Аљасци са површином од 6.272 km².[72] Вучји чопори обично имају стално мјесто бораква, али своје навике мијењају усљед озбиљног недостатка хране.[64]

Вук обиљежава територију својим урином, Зоолошки врт Колморден у Шведској

Вукови наглашавају своју територије другим чопорима путем завијања и остављањем мирисног трага. Означаваље мирисом укључује урин, фецес и секрет аналних жлијезда. Означавање мирисом је ефикасније од завијања и често се користи у комбинацији са означавањем гребањем. Вукови повећавају количину секрета којим остављају мирисни траг када наиђу на мирисе вукова из других чопора. Усамљени вукови ријетко остављају мирисни траг, а нови парови ће остављати највише мирисних трагова.[15] Мирисни трагови се обично остављају на сваких 240 м широм територије на редовним путевима и раскрсницама. Мирисни трагови могу потрајати 2—3 седмице и обично се остављају у близини стијена, балвана, дрвећа или скелета великих животиња.[64] Територијалне борбе су међу главним узроцима смрти вукова, а једно истраживање закључује да је 14—65% смртних случајева вукова у Минесоти и Националном парку и резервати Денали посљедица борби с другим вуковима.[74]

Вукови комуницирају како би предвидјели шта би вукови из њиховог или другог чопора могли урадити.[75] То укључује оглашавање, говор тијела, мирис, додир и укус.[76] Мјесечеве мијене не утичу на оглашавање вукова и упркос народном вјеровању, вукови не завијају на Мјесец. Вукови завијају како би окупили чопор обично прије и послије лова, да подигну узбуну обично у близини јазбине, да лоцирају једни друге за вријеме олује или током преласка непознате територије и да би комуницирали на великим даљинама.[77] Остала оглашавање укључују режање, лајање и цвиљење.[78] Вукови не лају тако гласно и често као пси у конфротацији, него неколико пута залају и онда се повуку из очигледне опасности.[78] Агресивни или заштитнички настројен вук карактерише се спорим и опрезним покретима, високим држањем тијела и кострешењем, док они покорни своје тијело држе ниско, лижу своје крзно и држе спуштене уши и реп.[79] Мокрење са подигнутом ногом сматра се једним од најважнијих облика мирисне комуникације вукова, која чини 60—80% свих начина остављања мирисних трагова.[80]

Размножавање[уреди]

Корејски вукови се паре у Зоолошком врту Тама у Јапану

Вукови су моногамни, спарени пар обично остаје заједно током живота. Уколико једно умре, друго брзо проналази другог партнера.[81] У повољним условима, понекад постоји више од једног расплодног пара унутар наталног чопора. Овај пар се касније може преселити у подручје које је поред територије чопора или се преклапа са њом. Неки вукови могу напустити чопор, али остају на територији чопора, чекајући да умре један од родитеља прије него што се пари. Већину страних зрелих вукова убија чопор, осим ако чопор не мора замијенити члана родитељског пара. Понекад ће страни вук бити усвојен и биће му пружена алородитељска брига од стране чопора који већ има родитељски пар, а то се обично дешава између фебруара и маја. Ови усвојени вукови су обично мужјаци и између једне и три године старости. Усвојени мужјаци се могу паритити са расположивим женкама у чопору како би основали свој чопор.[82] Код вукова у дивљини, не може се догодити парење између ближих сродника тамо гдје је могуће парење са несродницима.[83] Вукови постају зрели са двије године, а полно су зрели већ са три године.[81] Вријеме првог парења у великој мјери зависи од фактора животне средине: када је храна обилна или када се популацијом вукова тешко управља, вукови могу одвести штенце у млађем добу како би што боље искористили обилна средства. Женке су способне да дају штенце сваке године, што је просјек од једног легла годишње. За разлику од којота, женке вука никада не достигну менопаузу.[84] Еструс и сезона парења почињу у другој половини зиме и трају двије седмице.[81]

Штенци иберијског вука подстичу мајку да поврати храну

Јазбина за штенце се обично образује током љета. До завршетка јазбине, женке користе природна склоништа попут пукотина у стијенама, литице које наткривају ријеке и рупе које прекрива густа вегетација. Понекад, јазбина је одговарајуће скланиште мањин животиња, као што су лисице, јазавци или мрмоти. Одговарајућа јазбина је често пространа и дијелом преправљена. У ријетким приликама, вучице саме копају склоништа, која су обично мала и скратка са једним до три отвора. Јазбина се обично не прави 500 м даље од воде за пиће. Обично је окренута према југу гдје је боље изложена сунчевој свјетлости, а снијег се брже отапа. Мјесто за одмор, игралиште за штенце и остаци хране обично се налазе у близини вучје јазбине. Мирис урина и труле хране који потичу из јазбине, често привлаче лешинаре као што су свраке и гаврани. Пошто је мало погодних мјеста за склониште, вучје јазбине обично заузимају животиње из исте породице. Иако углавном избјегавају подручја унутар људског опсега, познато је да се вукови могу смјестити у близини домова, асфалтираних путева и жељезничких пруга.[85] Током трудноће, вучице остају у јазбини која се налази даље од периферије њихове територије, јер је у тим подручјима постоји већа шанса да се догоди насилан сусрет с другим чопорима.[86]

Однос с људима[уреди]

У култури[уреди]

У митологији и фолклору[уреди]

Капитолска вучица, скулпутра митске вучице како храни близанце Ромула и Рема, из легенде о оснивању Рима

Вук је уобичајен мотив у митологијама и космологијама народа широм његовог историјског животног простора. Антички Грци вукове су повезивали са Аполоном, богом свјетлости и истине.[87] Антички Римљани су повезивали вукове са Марсом, богом рата и пољопривреде,[88] и вјеровали су да је њихове осниваче Ромула и Рема дојила вучица.[89]

Вук као митолошко биће је увелико повезан са Балканом и српском митологијом и култовима.[90] Важан је дио српске митологије.[91] У словенској и српској старој вјери, вук је кориштен као тотем.[92] У српској епској поезији, вук је симбол неустрашивости.[4] У нордијској митологији се помиње преплашени џиновски вук Фенрир, најстарије дијете Локија и Ангрбоде,[93] и Гери и Фреки, Одинови вијерни љубимци.[94]

У миту о стварању Пауни народа, вук је био прва животиња која је дошла на Земљу. Када су га људи убили, кажњени су смрћу, уништењем и губитком бесмртности.[95] За Пауне, Сиријус је био „Вучја звијезда”, а његово нестајање и поновно појављивање значиле су да се вук улазио у напуштао свијет духова. И Пауни и Блекфути су Млијечни пут звали „Вучји траг”.[96] У кинеској астрономији, вук је представљао Сиријус као „плава звијер”, а сама звиједа се звала „небески вук”.[97]

Концепт према којем се људи претварају у вукове присутан је у многим културама. Према једном грчком миту Ликаона је Зевс претворио у вука као казну за његова зла дјела.[98] Легенда о вукодлаку је распрострањена у европском фолклору и укључује људе који се вољно претварају у вукове како би напали или убили људе.[99] Народ Навахо је традиционално вјеровао да ће се вјештице претворити у вукове ако навуку вучје крзно и да ће убијати људе и скрнавити гробља.[100] Денаина народ вјерује да су вукови некада били људи и гледају их као своју браћу.[87]

У баснама и књижевности[уреди]

Црвенкама (1883), аутора Гистава Дореа

Езоп приказује вука у неколико својих басни, играјући на бригу старогрчког аграрног друштва. Његова најпознатија бајка је Дјечак који је викао вук, која је говори о онима који свјесно подижу лажне узбуне. Неке његове басне се концентришу на одржавање повјерења између пастира и пса чувара у њиховом опрезу на вукове, као и на бриге због блиске везе између пса и вука. Иако Езов вука користи да опомене, критику и морализује о људском понашању, његови прикази додатно су утицали на слици вука као злобне и опасне животиње.[101] У Светом писму се вук помиње тринаест пута, углавном као метафора за деструкцију и похлепу. У Новом завјету, Исус је користио вука као илустрацију за опасности с којима би се његови сљедбеници, које је он представља као овце, суочили ако га слиједе.[102] Исенгрим Вук, лик који се први пут јавља у латинској поеми из 12. вијека, главни је лик Рејнардовог циклуса, који се залаже за ниже племство, док његов противник, Рејнард Лисица, представља сељачког јунака. Иако је приказан као лојалан, поштен и моралан, Исенгрим је вјечна жртва Рејнардове духовитовисти и окрутности и често умире на крају сваке приче.[103]

Сматра се да је прича Црвенкапа, коју је први записао Шарл Перо 1697. године, имала више утицаја него било који други књижевни извор у ковању вукове негативне репутације у западном свијету. Вук је у овој причи представљен као сексуални предатор способан да опонаша људски говор.[104] Слични ликови вука јављају се у Три прасета и Вук и седам јарића.[105] Лов на вукове и вучји напади на људе и стоку посебно се истичу у руској књижевности, укључујући дјела Лава Толстоја, Антона Чехова, Николаја Некрасова, Ивана Буњина и Леонида Сабањева. И Толстојев Рат и мир и Чехови Сељаци имају сцене у којима се лове вукови помоћу паса гонича и руског хрта.[106] Вукови су међу централним ликовима Киплингове Књиге о џунгли. Његове портрете вукова су похвалили биолози: умјесто да их приказује као злобне и бахате, што је било уобичајено у вријеме објављивања књиге, приказује како живе у пријатељским породичним групама и ослањају се на искуство немоћних, али и искуство старијих чланова чопора. Вучји мото, „снага вука је чопор, а снага чопора је вук”, потврђена је теренским студијама која показује да стопа успијеха у лову и одбијању уљеза зависи од величине чопора и броја одраслих мужјака или старијих вукова.[107] Претежна фикција Фарлија Моуета Никад не вичи „вук” сматра се најпопуларнијом књигом о вуковима, адаптирана је у неколико холивудских филмова и у неколико школа се нашла као лектира. Иако је заслужан јер је промијенио популарну перцепцију о вуковима, приказујући као њежне, кооперативне и племените, критикован је због идеализације вукова и фактичних нетачности.[108][109][110]

Припитомљавање вука[уреди]

Данас је доказано да домаћи пас потиче од вука. Генетичка истраживања су показала да се тзв. „пра-пас“ одвојио од вука још прије више од 100.000 година.

Једна претпоставка је, да се вук прикључио човеку прије око 14.000 година како би се хранио остацима људске хране. С временом је постао питомији, а људи су спознали могућу корист од њих (тзв. торф-пас). Према другој претпоставци, вук је у почетку служио као извор меса, прије него се спознало да као домаћа животиња може бити користан и на други начин.

Код неких пасмина домаћих паса се сродност с вуком још јако добро може видети. Пси пратипа (група 5 у ФЦИ касификацији) као што су самојед, сибирски хаски, аљашки маламут, канаански пас и акита показују и данас својим изгледом сродност с вуком, као што је шиљаста њушка, шпицасте и усправне уши и четвртаста грађа тела. И неке друге пасмине, као рецимо немачки овчар показују још одређенију сличност с вуком. Али мишљења да то доказује њихову ближу сродност с вуковима од осталих пасмина спада у подручје митова.

Током 20. века су у Чешкој, Холандији и Италији рађени експерименти с узгојним покрштавањем неких псећих пасмина с вуком. У међувремену се ти огледи сматрају неуспехом, јер је код покрштених вукова у већини случајева долазило до доминантног избијања вучјих особина, као што је плашљивост, неприлагодљивост живљењу уз човека у урбаним условима.

Сукоби[уреди]

Напади на стоку[уреди]

Напади на стоку је један од главних разлога лова на вукове и може представљати озбиљан проблем у очувању вукова. Уз то што узрокује економске губитке, пријетња од вучјег предаторства изазива велики стрес за сточаре, а није пронађено ниједно рјешење за спријечавање тавких напада, осим одстријела вукова.[111] Неке државе помажу у надокнађивању економских губитака кроз програме компензације или државног осигурања.[112] Домаће животиње су веома лак плијен за вукове, јер су узгајане под сталном људском заштитом, па се стога не могу добро бранити.[113] Вукови обично прибјегавају нападима на стоку, када је исцрпљен плијен у дивљини. У Евроазији, велики дио исхране популације вукова састоји се од стоке, док су такви инциденти ријеткост у Сјеверној Америци, гдје је здравља популација дивљег плијена углавном обновљена.[111] Већина губитака настаје током љетњег периода испаша, при чему је стока без надзора у забаченим пашњацима најрањивије плијен вукова.[114] Најчешће циљане врсте стоке су овце (Европа), јелен (сјеверна Скандинавија), козе (Индија), коњи (Монголија), говеда и ћурке (Сјеверна Америка).[111] Број убијених животиња у једном нападу варира у зависности од врсте: већина напада на говеда и коње резултира једном убијеном јединком, док може бити убијено вишак ћурки, овца и јелена.[115] Вукови углавном нападају стоку током паше, мада повремено упадну и у ограђено подручје.[116]

Напади вукова на људе[уреди]

Иако се често могу чути тврдње да не постоје докази да је здрав вук икад напао човека, истина је ипак нешто другачија. Док у нормалним приликама вукови избегавају близину човека, у ситуацији кад је природан плен редак (или им се укаже погодна прилика) вукови се могу окренути и човеку као извору протеина. То признају чак и поборници очувања вукова.[117] Иако је напад вука на човека статистички ретка појава, постоје бројни историјски записи о таквим нападима:

  • у Француској између 1580—1830. вукови су убили 3.069 људи;[118]
  • у Паданији (северна Италија) између XVI и XIX века вукови су убили 440 људи;[119]
  • у Феноскандинавији (Финска, Шведска и Норвешка) вукови су убили 94 детета испод 12 година у периоду 1680—1882.;[120]
  • у Кировској области (Русија) 22 детета (3-17 година) је убијено у периоду 1944—1950.;[121]
  • у Бихару (Индија) вукови су убили 122 детета у периоду 1980—1986.[122]
  • у Утар-Прадешу (Индија) вукови су убили 74 особе, углавном деце испод 10 година у периоду 1996-1997.[122]
  • 8. 11. 2005. у северном Саскачивену, Канада чопор вукова је убио студента Кентона Џоела Карнеџија;[123]
  • 8. 3. 2010. код Чигника, Аљаска, чопор вукова је убио сеоску учитељицу Кендис Бернер;[124] овај напад је значајан јер су вукови-починиоци одстрељени и пост-мортем и ДНК анализом је доказано да су у питању биле здраве и ухрањене животиње.

Као љубимци и радне животиње[уреди]

Вукови се понекад држе као егзотичне животиње и, у веома ријетким случајевима, као радне животиње. Иако су уско повезани са домаћим псима, вукови не показују исту послушност као пси у животу поред људи и генерално за добијање исте количине поузданости потребно је много више рада. Вуковима је потребно много више простора него псима, око 26—39 km², да би могли вјежати.[125]

Статус и заштита[уреди]

У доба кад је вук у већем делу Европе био већ искорењен (19. век), живео је у Мађарској, Галицији, Хрватској, Словенији, Босни, Србији, Румунији, Пољској, Русији и Скандинавији.

У деловима света где још живи, вукове и данас активно прогоне. Међутим, јаче је сазнање да вук не представља опасност ни по човека, а ни по пољопривреду. Прихвата се да у оквиру заштите средине треба заштитити и вука као саставни дио фауне.

У Европи је вук заштићен с три међудржавна договора:

Сва три документа предвиђају заштиту и забрану трговине живим вуковима као и деловима њиховог тела, тако и заштиту њихове животне средине те садрже и обавезу да земље које су потписници на одговарајући начин то питање реше и својим националним законодавством.

Канадски вук у ЗОО врту у Јагодини

Галерија[уреди]

Напомене[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Tedford, Richard H.; Wang, Xiaoming; Taylor, Beryl E. (2009). „Phylogenetic Systematics of the North American Fossil Caninae (Carnivora: Canidae)”. Bulletin of the American Museum of Natural History (на језику: енглески). 325: 1—218. doi:10.1206/574.1. Приступљено 7. 12. 2019. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Boitani, L.; Phillips, M.; Jhala, Y. (2018). Canis lupus. The IUCN Red List of Threatened Species (на језику: енглески). IUCN. 2018. e.T3746A119623865. doi:10.2305/IUCN.UK.2018-2.RLTS.T3746A119623865.en. Приступљено 7. 12. 2019. 
  3. ^ Linné & Salvius 1758, стр. 39—40.
  4. 4,0 4,1 4,2 Miklosich 1860, стр. 44—45.
  5. ^ Стефановић Караџић, Вук (1818). Српски рјечник : истолкован њемачким и латинским ријечма (на језику: српски, немачки и латински). Беч: Штампарија Јерменског манастира. стр. 78. Приступљено 8. 12. 2019. 
  6. 6,0 6,1 Mech 1974, стр. 1—6.
  7. 7,0 7,1 Miklosi 2015, стр. 111.
  8. ^ Heptner & Naumov 1998, стр. 129—132.
  9. 9,0 9,1 Heptner & Naumov 1998, стр. 166.
  10. ^ Mech 1981, стр. 13.
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 11,6 11,7 11,8 Heptner & Naumov 1998, стр. 164—270.
  12. ^ Mech 1981, стр. 14.
  13. ^ Therrien 2005, стр. 249—270.
  14. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 112.
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 Paquet & Carbyn 2003, стр. 482—510.
  16. 16,0 16,1 Lopez 1978, стр. 23.
  17. 17,0 17,1 Heptner & Naumov 1998, стр. 174.
  18. ^ Miklosi, Adam (2015). „Wolves”. Dog Behaviour, Evolution, and Cognition (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 110—112. ISBN 978-0-19-964666-1. Приступљено 8. 12. 2019. 
  19. ^ Macdonald, David Whyte; Norris, Sasha (2001). The Encyclopedia of Mammals (на језику: енглески). Facts On File. стр. 45. ISBN 978-0-8160-4267-8. Приступљено 8. 12. 2019. 
  20. 20,0 20,1 20,2 Lopez 1978, стр. 19.
  21. 21,0 21,1 Lopez 1978, стр. 18.
  22. ^ Young & Goldman 1944, стр. 69.
  23. 23,0 23,1 Gipson, Philip S.; Bangs, Edward E.; Bailey, Theodore N.; Boyd, Diane K.; Cluff, H. Dean; Smith, Douglas W.; Jiminez, Michael D. (2002). „Color Patterns among Wolves in Western North America”. Wildlife Society Bulletin (1973-2006) (на језику: енглески). 30 (3): 821—830. ISSN 0091-7648. Приступљено 10. 12. 2019. 
  24. ^ Heptner & Naumov 1998, стр. 168—169.
  25. ^ Heptner & Naumov 1998, стр. 168.
  26. ^ Lopez 1978, стр. 22.
  27. ^ Anderson, T. M.; vonHoldt, B. M.; Candille, S. I.; Musiani, M.; Greco, C.; Stahler, D. R.; Smith, D. W.; Padhukasahasram, B.; Randi, E.; Leonard, J. A.; Bustamante, C. D.; Ostrander, E. A.; Tang, H.; Wayne, R. K.; Barsh, G. S. (6. 3. 2009). „Molecular and Evolutionary History of Melanism in North American Gray Wolves”. Science (на језику: енглески). 323 (5919): 1339—1343. doi:10.1126/science.1165448. 
  28. ^ Hedrick, P. W. (15. 7. 2009). „Wolf of a different colour”. Heredity (на језику: енглески). 103 (6): 435—436. doi:10.1038/hdy.2009.77. 
  29. ^ Lopez 1978, стр. 19—20.
  30. ^ Earle, Michael (1987). „A Flexible Body Mass in Social Carnivores”. The American Naturalist. 129 (5): 755—760. doi:10.1086/284670. 
  31. ^ Sorkin, Boris (2008). „A biomechanical constraint on body mass in terrestrial mammalian predators”. Lethaia. 41 (4): 333—347. doi:10.1111/j.1502-3931.2007.00091.x. 
  32. ^ Mech, L. David; Service, United States National Park (1966). The Wolves of Isle Royale (на језику: енглески). U.S. Government Printing Office. стр. 76. Приступљено 11. 12. 2019. 
  33. ^ Mech 1981, стр. 172.
  34. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 201.
  35. ^ Newsome, Thomas M.; Boitani, Luigi; Chapron, Guillaume; Ciucci, Paolo; Dickman, Christopher R.; Dellinger, Justin A.; López-Bao, José V.; Peterson, Rolf O.; Shores, Carolyn R.; Wirsing, Aaron J.; Ripple, William J. (2016). „Food habits of the world's grey wolves”. Mammal Review. 46 (4): 255—269. doi:10.1111/mam.12067. 
  36. 36,0 36,1 Mech & Boitani 2003, стр. 107.
  37. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 109—110.
  38. 38,0 38,1 38,2 38,3 Heptner & Naumov 1998, стр. 213—231.
  39. ^ Barton, Brandon T.; Hill, JoVonn G.; Wolff, Carter L.; Newsome, Thomas M.; Ripple, William J.; Lashley, Marcus A. (9. 10. 2019). „Grasshopper consumption by grey wolves and implications for ecosystems”. Ecology. doi:10.1002/ecy.2892. 
  40. ^ Gable, Thomas D.; Windels, Steve K.; Homkes, Austin T. (2018). „Do wolves hunt freshwater fish in spring as a food source?”. Mammalian Biology. 91: 30—33. doi:10.1016/j.mambio.2018.03.007. 
  41. ^ Woodford, Riley (2004). „Alaska’s Salmon-Eating Wolves, Alaska Department of Fish and Game”. www.adfg.alaska.gov (на језику: енглески). Приступљено 11. 12. 2019. 
  42. ^ McAllister, Ian (2007). The Last Wild Wolves: Ghosts of the Rain Forest (на језику: енглески). University of California Press. стр. 144. ISBN 978-0-520-25473-2. Приступљено 11. 12. 2019. 
  43. ^ Fuller, Todd K. (2019). „What wolves eat”. Wolves: Spirit of the Wild (на језику: енглески). Book Sales. стр. 53. ISBN 978-0-7858-3738-1. Приступљено 11. 12. 2019. 
  44. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 109.
  45. ^ Mech 1981, стр. 180.
  46. ^ Klein, D. R. (1995). „The introduction, increase, and demise of wolves on Coronation Island, Alaska”. Ур.: Carbyn, Ludwig N.; Fritts, Steven H.; Seip, Dale Roy. Ecology and Conservation of Wolves in a Changing World (на језику: енглески). Canadian Circumpolar Institute. стр. 275—280. ISBN 978-0-919058-92-7. Приступљено 11. 12. 2019. 
  47. 47,0 47,1 Mech & Boitani 2003, стр. 266—268.
  48. ^ Merrit, Dixon (7. 1. 1921). „World's Greatest Animal Dead” (PDF) (на језику: енглески). US Department of Agriculture Division of Publications. стр. 2. Приступљено 12. 12. 2019. 
  49. ^ Giannatos, G. (април 2004). „Conservation Action Plan for the golden jackal Canis aureus L. in Greece” (PDF) (на језику: енглески). World Wildlife Fund Greece. стр. 1—47. Приступљено 12. 12. 2019. 
  50. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 269.
  51. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 261—263.
  52. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 263—264.
  53. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 266.
  54. 54,0 54,1 Mech & Boitani 2003, стр. 265.
  55. ^ Sunquist, Mel; Sunquist, Fiona (2002). Wild Cats of the World (на језику: енглески). University of Chicago Press. стр. 167. ISBN 978-0-226-77999-7. Приступљено 12. 12. 2019. 
  56. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 264—265.
  57. ^ Jimenez, Michael D.; Asher, Valpa J.; Bergman, Carita; Bangs, Edward E.; Woodruff, Susannah P. (2008). „Gray Wolves, Canis lupus, Killed by Cougars, Puma concolor, and a Grizzly Bear, Ursus arctos, in Montana, Alberta, and Wyoming”. The Canadian Field-Naturalist. 122 (1): 76. doi:10.22621/cfn.v122i1.550. 
  58. ^ Elbroch, L Mark; Lendrum, Patrick E; Newby, Jesse; Quigley, Howard; Thompson, Daniel J (14. 5. 2015). „Recolonizing wolves influence the realized niche of resident cougars”. Zoological Studies. 54 (1). doi:10.1186/s40555-015-0122-y. 
  59. ^ Miquelle, D. G.; Stephens, P. A.; Smirnov, E. N.; Goodrich, J. M.; Zaumyslova, O. J.; Myslenkov, A. E. (2013). „Tigers and Wolves in the Russian Far East: Competitive Exclusion, Functional Redundancy and Conservation Implications”. Ур.: Ray, Justina; Redford, Kent H.; Steneck, Robert; Berger, Joel. Large Carnivores and the Conservation of Biodiversity (на језику: енглески). Island Press. стр. 179—207. ISBN 978-1-59726-609-3. Приступљено 12. 12. 2019. 
  60. ^ Monchot, H.; Mashkour, H. (2010). „Hyenas around the cities. The case of Kaftarkhoun (Kashan- Iran)”. Journal of Taphonomy (на језику: енглески). 8 (1): 17—32. 
  61. ^ Mills, M. G. L.; Mills, Gus; Hofer, Heribert (1998). Hyaenas: status survey and conservation action plan (на језику: енглески). IUCN. стр. 24—25. ISBN 978-2-8317-0442-5. Приступљено 12. 12. 2019. 
  62. ^ Nayak, S.; Shah, S.; Borah, J. (2015). „Going for the kill: an observation of wolf-hyaena interaction in Kailadevi Wildlife Sanctuary, Rajasthan, India” (PDF). Canid Biology & Conservation (на језику: енглески). 18 (7): 27—29. Приступљено 12. 12. 2019. 
  63. ^ Dinets, Vladimir; Eligulashvili, Beniamin (10. 2. 2016). „Striped Hyaenas (Hyaena hyaena) in Grey Wolf (Canis lupus) packs: Cooperation, commensalism or singular aberration?”. Zoology in the Middle East. 62 (1): 85—87. doi:10.1080/09397140.2016.1144292. 
  64. 64,0 64,1 64,2 64,3 64,4 64,5 Heptner & Naumov 1998, стр. 164–270.
  65. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 164.
  66. 66,0 66,1 Mech & Boitani 2003, стр. 2–3, 28.
  67. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 1–2.
  68. ^ Nowak & Paradiso 1983, стр. 953.
  69. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 38.
  70. ^ Molnar, Barbara; Fattebert, Julien; Palme, Rupert; Ciucci, Paolo; Betschart, Bruno; Smith, Douglas W.; Diehl, Peter-Allan; Bump, Joseph K. (23. 9. 2015). „Environmental and Intrinsic Correlates of Stress in Free-Ranging Wolves”. PLOS ONE. 10 (9): e0137378. doi:10.1371/journal.pone.0137378. 
  71. 71,0 71,1 J drzejewski, Włodzimierz; Schmidt, Krzysztof; Theuerkauf, Jörn; J drzejewska, Bogumiła; Kowalczyk, Rafał (2007). „Territory size of wolves Canis lupus: Linking local (Białowieża Primeval Forest, Poland) and Holarctic-scale patterns”. Ecography. 30 (1): 66—76. doi:10.1111/j.0906-7590.2007.04826.x. 
  72. 72,0 72,1 Mech & Boitani 2003, стр. 19–26.
  73. ^ Mech, L. D. (1977). „Wolf-Pack Buffer Zones as Prey Reservoirs”. Science. 198 (4314): 320—321. doi:10.1126/science.198.4314.320. 
  74. ^ Mech, L. David (2003). „The Denali Wolf-Prey System”. The Wolves of Denali (на језику: енглески). U of Minnesota Press. стр. 163. ISBN 978-0-8166-2959-6. Приступљено 13. 12. 2019. 
  75. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 67.
  76. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 66-103.
  77. ^ Lopez 1978, стр. 38.
  78. 78,0 78,1 Lopez 1978, стр. 39–41.
  79. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 90.
  80. ^ Peters, Roger; Mech, L. David (1978). „Scent-Marking in Wolves”. Wolf and Man (на језику: енглески). Academic Press: 133—147. doi:10.1016/B978-0-12-319250-9.50015-3. 
  81. 81,0 81,1 81,2 Heptner & Naumov 1998, стр. 248.
  82. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 2-3.
  83. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 5.
  84. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 175.
  85. ^ Heptner & Naumov 1998, стр. 234–238.
  86. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 42–46.
  87. 87,0 87,1 Mech & Boitani 2003, стр. 292.
  88. ^ Lopez 1978, стр. 210.
  89. ^ Marvin 2012, стр. 128.
  90. ^ Marjanović, Vesna (2005). Maske, maskiranje i rituali u Srbiji (на језику: српски). Čigoja štampa. стр. 257. ISBN 978-86-7558-557-2. Приступљено 22. 12. 2019. »Вук као митска животиња дубо- ко је везан за балканску и српску митологију и култове. Заправо, то је животиња која је била распрострањена у јужнословенским крајевима и која је представљала сталну опасност како за стоку ...« 
  91. ^ Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost (на језику: српски). 1910. стр. 221. Приступљено 22. 12. 2019. »Тако стоји и еа осталим атрибутима деспота Вука. По- зната је ствар, да и вук (животиња) има зпатну уло- I у у митологији« 
  92. ^ Petković, Novica (1997). Poezija Vaska Pope: zbornik radova (на језику: српски). Institut za književnost i umetnost. стр. 133. Приступљено 22. 12. 2019. »У старој српској ре- лигији и митологији вук је био табуирана и тотемска животиња.« 
  93. ^ Simek, Rudolf (1996). Dictionary of Northern Mythology (на језику: енглески). D.S. Brewer. стр. 81. ISBN 978-0-85991-513-7. Приступљено 22. 12. 2019. 
  94. ^ Marvin 2012, стр. 78.
  95. ^ Lopez 1978, стр. 133.
  96. ^ Busch 2007, стр. 110.
  97. ^ Brosch, Noah (2008). Sirius Matters (на језику: енглески). Springer Science & Business Media. стр. 29. ISBN 978-1-4020-8319-8. Приступљено 22. 12. 2019. 
  98. ^ Marvin 2012, стр. 47.
  99. ^ Marvin 2012, стр. 50.
  100. ^ Lopez 1978, стр. 123.
  101. ^ Marvin 2012, стр. 38–40.
  102. ^ Bright, Michael (2006). Beasts of the Field: The Revealing Natural History of Animals of the Bible (на језику: енглески). Pavilion Books. стр. 115—116. ISBN 978-1-86105-831-7. Приступљено 24. 12. 2019. 
  103. ^ Lopez 1978, стр. 259.
  104. ^ Marvin 2012, стр. 64–70.
  105. ^ Lopez 1978, стр. 263.
  106. ^ Graves 2007, стр. 21, 123.
  107. ^ Cassidy, K; Smith, D. W.; Mech, L. D.; MacNulty, D. R.; Stahler, D. R.; Metz, M. C. (2006). „Territoriality and interpack aggression in wolves: Shaping a social carnivore's life history. Rudyard Kipling's Law of the Jungle Meets Yellowstone's Law of the Mountains”. Yellowstone Science (на језику: енглески). 24 (1): 37—41. 
  108. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 294.
  109. ^ Jones, Karen (2003). „Never Cry Wolf: Science, Sentiment, and the Literary Rehabilitation of Canis Lupus”. The Canadian Historical Review (на језику: енглески). 84 (1): 65—93. ISSN 1710-1093. Приступљено 24. 12. 2019. 
  110. ^ Grooms, Steve (2008). „The Mixed Legacy of Never Cry Wolf (PDF). International Wolf (на језику: енглески). 18 (3): 11—13. 
  111. 111,0 111,1 111,2 Mech & Boitani 2003, стр. 305.
  112. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 309.
  113. ^ Mech 1981, стр. 173.
  114. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 307.
  115. ^ Mech & Boitani 2003, стр. 306.
  116. ^ Graves 2007, стр. 45.
  117. ^ „NINA - Norsk institutt for naturforskning” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 7. 3. 2008. Приступљено 7. 10. 2018. 
  118. ^ (French) Moriceau, Jean-Marc Histoire du méchant loup : 3 000 attaques sur l'homme en France. Paris: Fayard. 2007. ISBN 978-2-213-62880-6.
  119. ^ Cagnolaro L., M. Comencini, A. Martinoli, A. Oriani, 1996. Dati storici sulla presenza e su casi di antropofagia del lupo nella Padania centrale. In F. Cecere (ed.) 1996, Atti del Convegno "Dalla parte del lupo", serie atti e studi de WWF Italia n° 10, 83:99.
  120. ^ "Is the fear of wolves justified? A Fennoscandian perspective." Linnel, John D.C.. Acta Zoologica Lituanica, 2003, Volumen 13, Numerus 1.
  121. ^ Pavlov, Mikhail P., "The Danger of Wolves to Humans"[мртва веза] (pp. 136–169) (Translated from Russian by Valentina and Leonid Baskin, and Patrick Valkenburg. Edited by Patrick Valkenburg and Mark McNay) (PDF). Приступљено 26. 1. 2012.
  122. 122,0 122,1 Rajpurohit, K.S. 1999. Child lifting: Wolves in Hazaribagh, India. Ambio 28:162–166.
  123. ^ „Ontario student may be first to have been killed by wolf.”. Canada.com. Архивирано из оригинала на датум 30. 10. 2007. Приступљено 26. 10. 2011. 
  124. ^ Rosen, Yereth (12. 3. 2010). "Teacher killed by wolves in Alaska, police say". Reuters. Приступљено 3. 11. 2010.
  125. ^ Tucker, P.; Weide, B. (1998). „Can You Turn a Wolf into a Dog” (PDF). Wild Sentry. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 8. 12. 2015. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]