Вукан Немањић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вукан Немањић
Vukan Nemanjić, Studenica.jpg
Фреска из манастира Студеница
Датум рођења најкасније 1165.
Место рођења непознато
Рашка
Датум смрти после фебруара 1208.
Место смрти непознато
Рашка
Гроб манастир Морача
Династија Немањићи
Отац Стефан Немања I
Мајка Ана
Потомство Ђорђе
Дмитар
Стефан
Велики жупан Србије
Период од 1202/1203. до 1204/1205.
Претходник Стефан Немања II Првовенчани
Наследник Стефан Немања II Првовенчани

Вукан Немањић је био велики жупан (од 1202/03. до 1204/1205), а пре и после тога је као најстарији син Стефана Немање I био управник у Зети од око 1190. до почетка 1208.

Биографија[уреди]

Претпоставља се да је рођен пре него што је Стефан Немања I постао велики жупан и да је име добио по деди Стефана Немање I, али нема сагласности да ли је тај деда био велики жупан Вукану (од око 1194. до око 1112), или, ређе мишљење, његов синовац Стефан Вукану.[1]

Вукан је пред крај очеве владавине добио управу над Зетом. Као управник у Зети он се спомиње у једној повељи Стефана Немање I коју је велики жупан издао Сплиту. У истој повељи се спомиње његов најмлађи син Растко (Свети Сава) као управник у Захумљу. Зато да се претпоставља да је повеља издата у периоду 1190-1192.[2] У једном натпису на цркви у Котору пише да је урезан 1195. године у доба великог жупана Немање и његовог сина Вукан краљ Диоклитије. [3] Можда је и престолонаследник Стефан Немања II такође имао област којом је управљао, или је био уз владарев двор, без неке посебне области.

Као најстарији, прворођени, син Стефана Немање I, Вукан је могао очекивати да буде одређен за наследника српског престола, али то се није догодило. Одлазак са власти Стефана Немање I 25.3.1196. године и постављање на престо великог жупана његовог другорођеног Стефана Немање II,[4] који је касније прозван Првовенчани, нису изазвали отворени сукоб међу браћом док је био жив Немања I. Није неумесно истаћи да Стефан Немања I није држао превише до предности по рођењу а то је показао тридесетак година раније када је као најмлађи брат приграбио целу земљу од старије браће великог жупана Тихомира, кнеза Страцимира и кнеза Мирослава. Вукан је као велики кнез задржао Зету, Требиње, Топлицу и Хвосно. Ипак, Немањина жеља да га наследи средњи син Стефан Немања II је код старијег Вукана могла створити осећај повређености.

Вукан се угледао на раније владаре у Зети који су најкасније од 1077. године носили звање краља и сам је узео титулу „краљ краљевства Далмације и Диоклитије”, а са титулом краља Вукан се јавља од 1197. године у неколико сачуваних одлука градског већа Котора.[5] Вукана је на непопустљиво држање према млађем брату подстакао и пример сукоба принчева Андрије и Емерика око краљевске круне у Угарској.

Нема поузданог показатеља да је католичко становништво у Зети тешко подносило претежни утицај православља у Немањиној Србији. Вукан се 1198. године обратио папи са молбом да у његову земљу упути легате и појача надзор и утицај западне цркве. Папа је искористио прилику да ојача свој утицај и почетком 1199. године упутио је у Зету два своја посланика али је шаљући их своју препоруку за њих упутио и врховном владару Србије великом жупану Стефану Немањи II. Вукан је намеравао да користити и помоћ католичке цркве да дође до престола, али римски поглавар није желео да слањем посланика отворено подржи Вукана против брата већ само да ојача утицај рима на српске земље. Стефан Немања II се држао врло вешто и предусретљиво прима оба папина легата и у писму папи као „свом духовном оцу“ поручује да ће упутити своје посланство у Рим. Покушао је добити потпуну подршку папе и молио је папу да му пошаље краљевску круну. Тако би добио подршку папе за себе против могућег савеза Вукана и Мађара. Папа Иноћентије III није могао да се одлучи да Стефану Немањи II пошаље краљевску круну, због угарског краља и Вукана који су се противили томе.

Изгледа да је Вукан разлаз Стефана Немање I и његове жене Евдокије око 1201. године искористио да покаже отворено неслагање са братом, јер га је прекорио због грубости према бившој жени, а Евдокији је дао пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом.[6] То је поспешило угарске намере и у савезу са Вуканом 1202. године Мађари су продрли у Србију.[6] Према писању Првовенчаног Вукан „остави заповеди господина и оца својега, и би преступник. Јер изведе иноплеменике на отачаство своје, и одузе ми земље и опустоши их”.[7] Судећи по папским писмима Вукан је био владар Србије у марту 1203. године и у једном делу 1204.[8] Вукан је постао велики жупан и добио рашке земље и нишку област, а угарски краљ Емерик је узео за себе титулу српског краља и област источно од Мораве. Тако Вукан постаде угарски вазал као и босански бан Кулин. Стефан Немања II се веровано склонио у Бугарску код Калојана. Врло брзо већ 1203. године између Бугара и Мађара дође до сукоба ради области уз Велику и Јужну Мораву. Мађари су били приморани да се повуку из Браничева, а њихов штићеник Вукан из нишке области. Вукан је морао склопити некакав споразум са братом Стефаном Немањом II који се могао 1204. или 1205. вратити у Србију на свој владарски престо, а Зету је оставио на управу старијем брату.[6]

Вероватно у фебруару 1208. године Сава Немањић је дошао у Србију и донео очево тело, како би било сахрањено у Студеници. У Студеничком типику Сава је записао да је осам година после смрти Симеона дошао „ са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, сакупише светитеље, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, ... са великом чашћу узеше мошти господина Симеона.”[9] Из његовог описа тог догађаја се закључује да он тада успео је да измири старију браћу над очевим ковчегом. Постоји предање да се овај сабор догодио у Полумиру односно у цркви Светог Николе у Ушћу), неколико километара северније од манастира Студеница.

Према писању Саве преношење ковчега Светог Симеона догодило се на захтев оба његова старија брата. Он пише да је посланице са таквим захтевом добио од „Стефана Немање, који је владао његовом државом, и брата његовог, великог кнеза Вукана”.[10] Како се већ у лето 1208. године као управник у Зети јавља Вуканов најстарији син Ђорђе. Могуће је да је Вукан тражио да се донесе ковчег Светог Симеона јер је видео да му се приближио крај или је само желео да по узору на свог оца преда власт сину. У том случају још једно измирење са братом Стефаном Немањом II било би за Вукана начин да учврстити везе и своје, али и свог наследника са великим жупаном. Тим поступком би олакшао владавину свог сина Ђорђа који се, већ, 3. јула 1208. заклео на верност млетачком дужду без обзира на стрица Стефана Немању II и био спреман да са Млечанима ратује против Арбанаса Димитрија Прогоновића иначе зета своје куће. Ђорђе је био прилично самосталан у вођењу своје земље.

Поред Ђорђа Вукан је имао још два сина и то: Стефана који је подигао манастир Морачу и монаха Дмитра. Дмитров син је Вратислав а унук Вратко који је отац Милице, жене кнеза Лазара Хребељановића.

Предање[уреди]

Иначе оно што је јако интересантно за порекло српског народа и једно од највећих ако не и највеће племе Васојевића, чије је матично подручје у пределу црногорских брда, то је да је управо ово племе настало из лозе Вукана Немањића. Наиме, родоначелник племена Васо имао је три брата Краса и Ота (од кога су албанска племена Краснићи и Хоти) и Озра (од кога су Озрнићи) а по некима и Пипа (од кога су Пипери). Они су синови Костадина чији је отац био Стефан. Стефанов отац је био Васоје а деда Костадин, по некима син Вукана Немањића али вероватније унук од сина Стефана.

Референце[уреди]

  1. Логос (2016). стр. 97, 108.
  2. Краљ Владислав и Србија XIII века : научни скуп, 15-16. новембар 2000. : [зборник радова]. стр. 63.
  3. Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 279.
  4. Логос (2016). стр. 120, 129.
  5. Логос (2016). стр. 127.
  6. 6,0 6,1 6,2 Логос (2016). стр. 130.
  7. Стефан Првовенчани: Сабрани списи Приступљено 25. 5. 2016.
  8. Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 269, 270.
  9. Антологија српске књижевности, Свети Сава, Сабрана дела. стр. 75, 76. Приступљено 21. 5. 2016.
  10. Антологија српске књижевности, Свети Сава, Сабрана дела. стр. 75. Приступљено 21. 5. 2016.

Литература[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]