Вукица Митровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВУКИЦА МИТРОВИЋ
Vukica Mitrović (1).jpg
Вукица Митровић
Датум рођења28. децембар 1912.
Место рођењаСвети Стефан, код Будве
 Аустроугарска
Датум смрти17. децембар 1941.(1941-12-17) (28 год.)
Место смртиЈајинци, код Београда
Србија Србија
СупругАндрија Хабуш
Професијарадница
Чланица КПЈ од1933.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од9. маја 1945.

Вукица Митровић Шуња (Свети Стефан, код Будве, 28. децембар 1912Јајинци, код Београда, 17. децембар 1941), учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Вукица Митровић је рођена 28. децембра 1912. године у Светом Стефану, близу Будве. Ишла је у основну школу у Светом Стефану и Котору. Након основне школе је завршила два разреда учитељске школе на Цетињу, али је школовање морала да прекине 1932. године због болести и селидбе њених родитеља у Београд. Како је њена породица била сиромашна, није била у прилици да настави са школовањем, већ је морала да се запосли. Прво је радила као дактилографкиња а након тога као текстилни радник у Београду.

Партијски рад[уреди]

Када је почела да ради, прикључила се синдикалним организацијама текстилаца. Чланица Комунистичке партије Југославије је постала у октобру 1933. Радила је у редакцији партијског листа „Комунист“, где је била задужена за везу листа са Благојем Паровићем и Драгутином Чолићем. 14. априла, 1935. је ухапшена у опсежној полицијској акцији, након чега је била подвргнута тортури у затвору „Главњача“ у Београду. Од ње је тражено да ода податке о новинама у којима је радила, али се бранила ћутањем. Пуштена је услед недостатка доказа. Након пуштања из затвора наставила је рад у техници Месног комитета КПЈ за Београд. Партијске колеге су јој наденуле надимак Шуња, пошто је била тиха и вредна.

Године 1935. и 1936, многи комунисти су похапшени, па је партијска организација у Београду је била у великој мери ослабљена, па је рад Вукице Митровић постао још значајнији. Почетком 1937. је постала секретарка Месног комитета КПЈ за Београд, маја 1937. и члан новоформираног Покрајинског комитета КПЈ за Србију.

Осим што је партијски рад спроводила у Београду, највише међу текстилцима на Карабурми, по налогу Покрајинског комитета је одлазила и у Ниш и Ваљево. Уз остале чланове Покрајинског комитета КПЈ за Србију, учествовала је у свим партијским акцијама, посебно у окупљању радничке омладине и радница у борби против фашизма. Њена заслуга је било организовање јаког партијског језгра међу текстилцима на Карабурми. Ово језгро је успешно водило тарифне покрете, политичке акције и штрајкове. Вукица је учествовала у организацији штрајка београдских текстилаца, крајем 1937. и почетком 1938. 1938. је поново на кратко завршила у затвору, након чега је прешла у илегалу. Учествовала је у организацији великих демонстрација 14. децембра, 1939. На Петој покрајинској конференцији КПЈ за Србију изабрана је за чланицу Секретаријата ПК КПЈ за Србију.

Народноослободилачка борба[уреди]

Биста Вукице Митровић у Апатину.

Након окупације Краљевине Југославије, Вукица Митровић је у Београду радила на организовању оружане борбе против Немаца. Лично је била међу организаторима и извршиоцима низа борбених акција у престоници. Вукица је такође одржавала везу с Јанком Јанковићем у Специјалној полицији, а са мајком Милоша Матијевића организовала је слање хране и упутства ухапшеним комунистима који су се налазили у Специјалној полицији. Осим задатака које је обављала за Месни комитет КПЈ за Београд и Покрајински комитет, у њена задужења су улазили и политички рад и организовање рејонских комитета Партије у Београду.

Док је са Давидом Пајићем, 6. октобра 1941. године, ишла на састанак Месног комитета, дошло је до сукоба са полицијом, ком приликом је тешко рањена и ухваћена, а Давид Пајић је убијен.

Полицајци нису били свесни да су ухватили важног партијског активисту. У затвору је мучена али није проговорила и осуђена је на смрт. У логор на Бањици је пребачена 16. децембра, а већ сутрадан је са групом комуниста стрељана. На стрељање је изнета на носилима јер су јој ноге биле поломљене.

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 9. маја 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашенa је за народног хероја.

Литература[уреди]

  • Жене Србије у НОБ. Београд: Просвета/Нолит. 1975. 
  • Хероине Југославије. Загреб: Спектар. 1980. 
  • Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982.