Вукомановићи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Вукомановићи
Држава Србија
Звања Кнежеви Кнежевине Србије
Оснивач породице Вукоман
Порекло Никшић, Метохија
Срезојевци Рудничка нахија, Шумадија
Крсна слава Свети Лука
'Данашњи потомци

Вукомановићи су породица кнегиње Србије Љубице Обреновић (Срезојевци, 1788 - Беч, 1843), жене кнез Милоша и мајке кнеза Михаила и кнеза Милана Обреновића.

Порекло[уреди]

Вукомановићи су пореклом са Косова и Метохије, одакле су се доселили у Шумадију, рудничка нахија, у село Срезојевци. Вукомановићи потичу од Богољуба Вукомана. Крсна слава Вукомановића је Свети Лука.

Према одређеним изворима, вероватно је да су се Вукомановићи на Метохију доселили из околине Никшића и да су пореклом из Никшићког племена [1].

Гаврило Вукомановић имао је сина Радосава Вукомановића (1758—1805), који је био ожењен Маријом Дамњановић (1762-1797) из Дружетића у Ужичккој нахији [2].

Радосав Вукомановић[уреди]

Радосав Вукомановић син Гаврила Вукомановића два пута се женио. Из два брака имао је једанаесторо деце - седам синова и четири кћерке. Од прве жене Марије Дамњановић (1762-1797) били су Јован и Љубица, а од друге жене Гаврило, Лука, Петар, Тодор и једна кћерка.

Кнегиња Љубица Обреновић, рођ. Вукомановић[уреди]

Војвода Милан Обреновић испросио је Љубицу Вукомановић од оца Радосава Вукомановића за свог млађег полубрата Милоша Обреновића и венчање је одржано у пролеће 1804, на почетку Првог српског устанка, највероватније у време након освајања Рудника и постављења за војводу Милана Обреновића, марта 1804. Милан Обреновић замолио је Карађорђа да буде кум на венчању његовог брата Милоша, кога је тада Карађорђе први пут видео. Милош се већ био истакао у борбама и Карађорђе се прихватио кумства.

Књаз Милош и кнегиња Љубица Обреновић имали су осморо деце четири сина и четири кћерке.

Јован Вукомановић[уреди]

Јован Вукомановић из Срезојеваца (рудничка нахија), био је брат кнегиње Љубице и по оцу и по мајци.

Погинуо је 1815. у нападу на Пожаревац.

Гаврило Вукомановић[уреди]

Сачувано је више писама кнегиње Љубице брату Гаврилу Вукомановићу.

Петар Р. Вукомановић[уреди]

Петар Вукомановић, официр, брат Љубице Обреновић по оцу, био је теже рањен у бици код Пожаревца 1815. Умро је 1833, а његову децу је одгајала и васпитавала заједно са својом децом у свом двору књегиња Љубица. Петар Вукомановић је са Василијом (умрла после априла 1867) имао децу Алексу, Михаила, Милеву и Милицу [3].

Капетан Михаило Вукомановић[уреди]

Капетан Михаило Вукомановић, син Петра Вукомановића, командант рудничке војске имао је сина Милана Вукомановића.

Милан Вукомановић (1869-1936)[уреди]

Милан Вукомановић (1869-1936), инспектор државних железница, био је син капетана Михаила Вукомановића и унук Петра Вукомановића, односно Љубице Обреновић [4].

Раносовићи[уреди]

Милева Вукомановић била је удата за Петра Раносовића, официра. Имали су Велимира, Михаила и Наду.

Генерал Велимир П. Раносовић (1892-1954)[уреди]

Генералштабни бригадни генерал Велимир П. Раносовић, син Петра Раносовића, официра и Милеве Раносовић, рођ. Вукомановић, шеф кабинета председника Владе армијског генерала Душана Симовића, војни изасланик у Риму (1941), Каиру и Анкари (1944). Завршио је Војну кадетску школу у Русији и 25. класу Више школе Војне академије. У ратовима 1912 до 1918, био је 1916. у Русији командир муниционе колоне 1. добровољачке дивизије. Умро је у емиграцији у Паризу 1954 [5].

Алекса Вукомановић[уреди]

За братанца кнегиње Љубице Алексу Вукомановића (1826-1859) удала се 1858. године Мина Караџић (1828-1894), кћерка Вука Караџића. Венчали су се у Саборној цркви у Београду, Вилхелмина-Мина је тада прешла у православље и узела име Милица. Алекса је био професор књижевности на београдском Лицеју, разболео се „од очију“ и умро после годину и по дана брака. Алекса и Мина Вукомановић си имали само једног сина Јанка Вукомановића (1859—1878). Сви троје су били сахрањени на старом Ташмајданском гробљу, али су почетком 20. века пренети у Цркву светог Саве на Савинцу.

Јанко А. Вукомановић[уреди]

Јанко А. Вукомановић (1859-1878) био је син Алексе Вукомановића и Мине Вукомановић, рођ. Караџић, кћерке Вука Караџића. Као кадет Војне академије у Петрограду дошао је у Србију и учествовао као добровољац у српско-турском рату где је добио и медаљу за храброст. Вратио се потом у Русију, где је и умро 1878. године, претпоставља се од туберкулозе или од „руског рулета“.[6]

Алимпићи[уреди]

Милева Вукомановић (1833-1914), кћерка Петра и Василије Вукомановић, братаница књегиње Љубице била је удата за генерала Ранка Алимпића.

Генерал Ранко Алимпић (1826-1882)[уреди]

Генерал Ранко Алимпић (1826-1882), ожењен Милевом Вукомановић био је министар грађевина, члан државног савета, крајински окружни начелник, професор Артиљеријске школе (Војне академије). Рођен је 9. марта 1826. у Накучанима, где је завршио основну школу. Гимназију похађа у Крагујевцу. Ступио је у војску 1842, а унапређен је у чин потпоручника 1845. Војне школе завршио у Пруској и Белгији (1846—1852). Од 1852. професор Артиљеријске школе (Војне академије). Оженио се Милевом Вукомановић 1852. године. По повратку кнеза Милоша у Србију 1858. Ранко Алимпић био је једно време помоћник начелника редовне војске (помоћник начелника генералштаба), начелник одељења у Министарству војске, начелник крајинског округа, пожаревачког округа, министар грађевина, државни саветник и др.[7].

Генерал Ранко Алимпић и Милева Алимпић, рођ. Вукомановић нису имали деце.

Крстићи[уреди]

Милица Вукомановић, кћерка Петра и Василије Вукомановић, братаница кнегиње Љубице била је удата за Гедеона пл. Крстића (1818-1889), племића из јужних крајева са аустријским племством, велепоседника и државног саветника.

Вулићевићи[уреди]

Једна сестра кнегиње Љубице била је удата за Петра Вулићевића, сина војводе Вујице Вулићевића и братанца смедеревског војводе Ђуше Вулићевића (чији потомци су се презивали Ђушић). У време када је Вујица Вулићевић био као члан српске депутације у Цариграду, његов син Петар Вулићевић обављао је уместо њега дужност кнеза смедеревског окружја, када је дошло до злоупотреба због којих је подигнута Ђакова буна.

Поповићи[уреди]

Мајка књегиње Љубице била је Марија Дамњановић из Дружетића. Потомци ујака књегиње Љубице су Поповићи.

Кнез Василије Поповић[уреди]

Брат од ујака кнегиње Љубице био је господар Василије Поповић из Бершића, главни кнез пожешке (чачанске) нахије од 9. јуна 1819, емин рујански. За њега је удала своју штићеницу Марту, братаницу владике шабачког Мелентија Никшића, који је био убијен по кнез Милошевом налогу. Господар Василије Поповић имао је сина Живка.

Живко В. Поповић[уреди]

Живко Поповић, син господар Васе Поповића, био је професор Војне академије.[8].

Рођаци кнегиње Љубице[уреди]

Најближи рођаци кнегиње Љубице 1967. у Београду били су прим. др Мара Вукомановић [9], проф. Босиљка Драгић, рођ. Вукомановић, Зајка Кулишић-Марковић, Нада Раносовић[10].

Занимљивости[уреди]

Поводом добијања градских кључева од султана 1867, односно одласка турских гарнизона из градова Србије у Београду су организоване велике свечаности: „На позив кнеза Михаила у Београд је дошло 150 чланова Вукомановића породице и сви су они, као кнежеви гости били распоређени на конаковање по првим београдским кафанама. Све старије жене и људе кнез је љубио у руку, а са млађим члановима породице се љубио“ [11].

Сродство[уреди]

Вукомановићи су у сродству са Обреновићима, Бајићима од Варадије, Николићима од Рудне, Чупићима, Вулићевићиима, (Перићи)ма и др.

Референце[уреди]

  1. ^ Велибор Берко Савић, Војвода Петар Николајевић Молер, Ваљево 2006, стр. 11 - 13. Неке знамените породице у Србији пореклом из Црне Горе, Записи, часопис за науку и књижевност, Београд, књ. 2. св. 3, март 1928, Насеља српских земаља, 18, Српска краљевска академија, Београд 1912, стр. 507.
  2. ^ Радош Љушић, Љубави српских владара и политичара, Београд 2006, стр. 43.
  3. ^ Полексија Д. Димитријевић-Стошић, Кључеви Белог града, Београд 1967, стр. 95.
  4. ^ На гробници пише „унук Њене Светлости блаженопочивше кнегиње Љубице М. Обреновић“. Вид. Братислава Костић, Ново гробље у Београду, Београд 1999, стр. 56.
  5. ^ М. Бјелајац, Генерали и адмирали војске Краљевине Југославије, Београд 2006, стр. 262.
  6. ^ Војник двеју војски („Вечерње новости“, 18. април 2007.
  7. ^ Вид. Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888 знаменитих људи у српскога народа који су преминули до краја 1900, Београд 1901, стр. 2-3 и Милева Алимпић, Живот и рад генерала Ранка Алимпића, Београд 1892.
  8. ^ Милан Милићевић, Поменик, стр. 554, Милан Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Београд 1979, стр. 130
  9. ^ Преминула 9. јануара 2007. у 99. години
  10. ^ Полексија Д. Димитријевић-Стошић, Кључеви Белог града, Београд 1967, стр. 16.
  11. ^ Полексија Д. Димитријевић-Стошић, Кључеви Белог града, Београд 1967, стр. 184.

Види још[уреди]