Вукоман Арачић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Вукоман Арачић
VukomanAracic.jpg
Вукоман Арачић
Датум рођења (1850-05-10)10. мај 1850.
Место рођења Ланиште
Кнежевина Србија
Датум смрти 25. фебруар 1915.(1915-02-25) (64 год.)
Место смрти Ужице
Краљевина Србија
Године службе 18741903.
1912.
19131915.
Чин Генерал
Битке/ратови Први српско-турски рат
Други српско-турски рат
Српско-бугарски рат
Први балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
Одликовања Орден Милоша Великог
Орден Таковског крста
Орден Белог орла
Орден Карађорђеве Звезде са мачевима

Вукоман Арачић (Ланиште, 10. мај 1850Ужице, 12/25. фебруар 1915) је био српски генерал.

Биографија[уреди]

Рођен је у селу Ланиште, Јагодински округ, од оца Петра и мајке Стеване. Завршио је четири разреда основне школе у Јагодини и шест разреда гимназије у Крагујевцу 1869. године. Потом је отишао на војну академију - Артиљеријску школу, као полазник њене девете класе, коју је завршио као седми у рангу од 20 питомаца 1874. године. У класи је био заједно са прослављеним генералом Божом Јанковићем, ослободиоцем Косова 1912. године, као и генералом Леонидом Соларевићем.

У рату против Турака две године касније је ађутант за генералштабне послове Тимочког корпуса. У продужетку рата (18771878) он је начелник штаба Јагодинске бригаде и учествује у борбама на Самокову. Тада на челу својих земљака улази на Нишку тврђаву, 29. децембра 1877 (11.јануара 1878. по новом календару).

Наредне две године он има чин капетана II класе и био је официр ордонанс Шумадијске дивизије. Као државни питомац Вукоман Арачић је отпутовао 1880. године у Беч ради студија инжењерије. Тамо је боравио до 1882. године. По повратку из Беча обављао је дужност начелника штаба инжењеријског пука. У генералштабну струку капетана I класе преведен је 1885. године и одмах у рату против Бугара постаје начелник штаба Дринске дивизије I позива. Са тог положаја, октобра 1887. године постављен је за команданта 6. пешадијског батаљона.

У априлу наредне године постао је вршилац дужности шефа Спољног одсека Операцијског одељења Главног генералштаба. Током деведесетих година обављао је већи број дужности при центаралној војној управи. Био је вршилац дужности начелника Операцијског одељења Министарства војног, заступник начелника Главног генералштаба, начелник Општевојног одељења Министарства војног и помоћник начелника штаба команде Активне војске.

Од 1890. до 1903. године био је командант дунавске дивизијске области, од марта 1895. командант IX пешадијског пука, начелник оперативног одељења Главног генералштаба и командант IV команде Шумадијске дивизијске области, а од априла 1902. Тимочке дивизијске области и почасни ађутант краља Александра Обреновића. У истом раздобљу, од августа 1901, постао је и члан Вишег војног савета.

У периоду 1893. до 1903. године, са мањим прекидима, (од 12. септембра 1893. до 1. септембра 1896, од 21. јуна 1897. до 1. марта 1899. и од 26. марта 1900. до 18. августа 1901.) био је и професор Војне академије. Предавао је као хонорарни и редовни професор Војну географију и Историју ратне вештине на њеном нижем, а Тактику и Генералштабну службу са ратном игром на њеном вижем курсу. Године 1893. и 1901. био је и члан академског савета ове установе. Као председник и члан био је и у комисијама за полагање подофицирских и официрских испита.

Од октобра 1900. до октобра 1901. био је и уредник војног часописа Ратник. Кратко, током 1898, уређивао је и Службени војни лист. Године 1895. био је и члан војно-касационог суда.

Написао је књиге Ореографија око наше земље на Балканском полуострву (1898) и Ђенералштабна служба ратног доба (1899, (COBISS.SR 167911948)), а 1914. године припремио је за издавање дело Ђенералштабна служба мирног доба, које због рата није одштампано.

Био је један од утемељивача првог коњичког клуба у Шумадији: Шумадијског обласног кола јахача Кнез Михајло 1898. године.

За инжењеријског потпоручника промовисан је 20. септембра 1874, за капетана II класе 1. априла 1880, за капетана I класе 1. јануара 1885, за мајора 16. априла 1887, за потпуковника 1894, а за пуковника 1. новембра 1897. У том чину је и пензионисан 2. јула 1903. из политичких разлога, као Обреновићевац, и преведен у резерву.[1] Наредних 9 година је провео као пензионер, најчешће боравећи у родном селу Ланишту, где је подигао велику кућу, вилу, која се и данас налази у центру села. И у то време није прекидао додир са војском, али је најчешће био професор својој деци Петру и Браниславу, као и другим официрима које је спремао за мајорски испит.

Балкански ратови[уреди]

Штаб Тимочке Војске снимљен у Бугарској, под рушевинама старе куле у Кули, јула 1913.

Године 1912. у освит балканских ратова активиран је као резервни генералштабни пуковник и постављен поново за команданта Тимочке дивизијске области. У Првом балканском рату његова област није имала значајнијих дејстава, али зато сјајне командантске вредности долазе до пуног изражаја у Другом балканском рату 1913. године, после јунског препада Бугара на Брегалници. Тада је он мобилисао Тимочане - обвезнике другог и трећег позива и Последњу одбрану (старце и младиће). С тако формираним јединицама на Планинци, 23. и 24. јуна разбио је налет Бугара и већ 2. јула прешао у напад. Они су заузели Кулу и Белграџик и зауставили су се код самог града Видин а који су опсели. [2][3] За ове успехе оперативне природе пуковник Вукоман Арачић унапређен је у чин генерала 1. новембра 1913. и враћен у активну службу, а град Зајечар га је прогласио својим почасним грађанином. Уједно је и одликован највишим ратним одликовањем, Карађорђевом звездом са мачевима 4. реда.

Први светски рат[уреди]

У Првом светском рату Арачић је успешно командовао Тимочком дивизијом II позива и Шумадијском дивизијом I позива, при ослобађењу Шапца 10. августа 1914. и у периоду Церске битке. За време битке на Дрини Тимочани су нанели тешке ударе противнику на крвавој Парашници.

Нешто касније, 29. септембра 1914. генерал Арачић је постављен за команданта Ужичке војске у време Битке на Дрини. На њеном челу, у октобру и новембру 1914. водио је борбе на Сенковићу, Паклинку, Точионику, Бабјаку и Семећу. Ове јединице су после продора у источну Босну и наношења великих губитака противнику биле принуђене да се из стратешких разлога повуку све до Овчарско-кабларске клисуре, a после пада Чачка, 12. новембра .

За време Колубарске битке (XI-XII 1914) командовао је борбама на линији: Варда - Велики Приседо - Кадињача - Поникве. Ужичка војска је солидно наслонила своје десно крило на лево крило I армије па је противофанзива српске војске на том делу фронта одлично напредовала. Гонећи непријатеља, Арачићеве трупе успеле су да 29. новембра уђу у Ужице.

После победоносне Колубарске битке генерал Арачић се предано ангажује на стварању што бољих услова за оздрављење и опоравак својих војника који су били заражени епидемијом пегавог тифуса. Борећи се против те болести и он се заразио од аустроугарских заробљеника и на крају преминуо. [4] Дванаестог фебруара 1915. године, по старом календару, Генерал Арачић је умро и сахрањен у Ужицу, а његова породица га је двадесетих година 20. века пренела и сахранила у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.

Потомци[уреди]

Генерал Вукоман Арачић се оженио 15. априла 1879. Милицом рођеном Радојковић. Имали су четворо деце Петра (дивизијски генерал и сарадник Беле руке), Славку (удату за пуковника Мирка Поповића, имали су сина Војина), Миливоја (инжењер и између два светска рата један од вођа Земљорадничке странке као и народни посланик) и Љубомира (као капетан прве класе извршио самоубиство из части 10. новембра 1913. године јер је био оптужен за проневеру новца).

Библиографија радова[уреди]

  • Ђенералштабна служба ратног доба, 1. део, Београд 1899. (COBISS.SR 167911948)
  • Ђенералштабна служба мирног доба, 2. део, (довршено 1914.нештампано).
  • Служба у штабовима српске војске у мирно доба, Ратник, књ. 33 (1895), св.1 (јули), стр. 56.
  • Пројекат за службу у штабовима српске војске, Ратник, књ. 34 (1896), св. 3 (март), стр. 257.
  • Мобилизација и концентрација војске, Ратник, књ. 36 (1897), св. 1 (јануар), стр. 1.
  • Исхрана и одржавање војске у борбеној приправности за време рата, Ратник, књ. 37 (1897), св. 5 (новембар), стр. 561; књ. 37 (1897), св. 6 (децембар), стр. 727.
  • Извештај о француским корпусним и армијским маневрима, Ратник, књ. 37 (1897), св. 5 (новембар), стр. 545; књ. 37 (1897.), св. 6 (децембар), стр. 689.
  • Орографија око наше земље, Ратник, књ. 38 (1898), св. 1(јануар), стр. 33; књ. 38 (1898), св. 2 (фебруар), стр. 158.
  • Брзо утврђивање (превод), Службени војни лист, 1883, стр. 898-902, 927-932, 957-964, 1023-1028, 1097-1100, 1151-1156.

Литература[уреди]

  • Ђенерал Вукоман Арачић: командант ужичке војске,[Б. М.]: Штампарија Врховне команде Оперативног одељења, [1915], (COBISS.SR 133819404)
  • Арачић, Вукоман, чланак - саставни део, Александар Ж. Животић, Београд, 2010.(COBISS.SR 522025623)
  • Предавања ђенералштабне службе мирнога и ратнога доба на нашем курсу Војне академије у школској 1897/8 год., Вукоман Арачић, Београд: Војна академија, 1898 (COBISS.SR 167912972)
  • Службени војни лист, часопис, Београд: Државна штампарија, (COBISS.SR 36679692)

Занимљивост[уреди]

Вила генерала Вукомана Арачића и његове породице у Новом Ланишту, саграђена око 1910. Снимак из 2012. године

Ново Ланиште је захваљујући генералу Вукоману Арачићу добило железничку станицу коју и данас користи.

Сама железничка станица је у периоду измађу два светска рата носила назив Арачићево.

Признања[уреди]

Домаћа:

Страна:

  • Руско - Орден Св. Станислава са мачевима З.реда
  • Црногорско - Орден Данила 3. реда
  • Француско - Орден Легије части 4. реда

Референце[уреди]

  1. ^ Српски биографски речник, том 1, изд. Матица српска, Нови Сад, 2004. године, одредница 'Арачић, Вукоман' на ISBN 978-86-83651-49-8. стр. 253-254.. (COBISS.SR 200028935)
  2. ^ http://ubsm.bg.ac.rs/view.php?q=1916&e=t&p=0389&z=3&x=b&w=922&h=600&x=b Балкански рат у слици и речи, уредник Душан Мил. Шијачки, Београд, 1913. страна 389
  3. ^ http://ubsm.bg.ac.rs/view.php?q=1142&e=t&p=0377&z=2&x=0&w=922&h=600&x=e Илустрована Ратна Кроника - 1912-13, уређује Каменко Суботић Нови Сад: Издавачка књижарница Свет. Ф. Огњановића,1912/13. pp. 377
  4. ^ Дневни лист 'Политика', 26.02.1915. године. 'Над гробом једног јунака и војсковође' - Ђенерала Вукомана Арачића

Литература[уреди]

  • Милић Милићевић; Љубодраг Поповић (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0142-2. 

Спољашње везе[уреди]