Вук Обрадовић
| Вук Обрадовић | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 1992. | |||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||
| Датум рођења | 11. април 1947. | ||||||||||||
| Место рођења | Конџељ, НР Србија, ФНР Југославија | ||||||||||||
| Датум смрти | 13. фебруар 2008. (60 год.) | ||||||||||||
| Место смрти | Београд, Србија | ||||||||||||
| Образовање | Војна академија у Београду | ||||||||||||
| Професија | војно лице, политичар | ||||||||||||
| Војна каријера | |||||||||||||
| Служба |
| ||||||||||||
| Војска | Југословенска народна армија | ||||||||||||
| Род | Пешадија | ||||||||||||
| Чин | Генерал-мајор | ||||||||||||
| Начелник управе за морал у ССНО | |||||||||||||
| Период | 25. фебруар 1992 — 20. мај 1992 | ||||||||||||
| Претходник | Марко Неговановић Димитрије Бауцал (в. д.) | ||||||||||||
| Наследник | Димитрије Бауцал | ||||||||||||
| Одликовања |
| ||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||
| Странка | Социјалдемократија (1997—2008) | ||||||||||||
| |||||||||||||
Вук Обрадовић (Конџељ, 11. април 1947 — Београд, 13. фебруар 2008) био је један од лидера Демократске опозиције Србије, оснивач и председник Социјалдемократије више од девет година, а пре тога је био генерал-мајор Југословенске народне армије. У време када је унапређен имао је само 44 године, што га чини најмлађим генералом српске националности у СФРЈ. Само млађи од њега када је постао генерал-мајор био је Фрањо Туђман.
У Влади Србије премијера др Зорана Ђинђића обављао је функцију потпредседника задуженог за борбу против корупције и криминала.
Школовање
[уреди | уреди извор]Завршио је гимназију у Прокупљу, Војну академију копнене војске, Високу војно-политичку школу и Командно-штабну школу оператике. Био најбољи студент са просеком 10 и најмлађи доктор наука у Југословенској народној армији. Докторирао је на теми проблему национализма (шовинизма) у југословенском друштву 1988. године.[1]
Војна служба
[уреди | уреди извор]Још од почетка каријере за њега су везиване разне афере - као млад капетан и заменик команданта касарне у Пожаревцу, је сведочио на суду против декадетног редитеља Лазара Стојановића (аутор филма „Пластични Исус“), поводом политичке расправе коју је у касарни водио с њим. Стојановић је због овога осуђен на казну затвора.[2]
Био је портпарол Генералштаба ЈНА, потом начелник кабинета Савезног секретара за народну одбрану генерала армије Вељка Кадијевића. Последња функција у војсци била му је начелник управе за морално васпитање Савезног секретаријата за народну одбрану.
Активну војну службу напустио је на сопствени захтев 20. маја 1992. године. Повод је био, како је сам рекао, неиспуњено обећање родитељима да ће им се деца, тада војници ЈНА вратити са ратишта у Хрватској и Босни и Херцеговини до 19. маја 1992. године. Други је најмлађи генерал у историји ЈНА, који је четири пута је ванредно унапређиван за изузетне заслуге.[3]
Након престанка активне војне службе, преведен је у резерву а каријеру је наставио у предузетништву.
Политички живот
[уреди | уреди извор]Учествовао је на неуспелим изборима за председника Републике Србије 21. септембра 1997. где је као представник Социјалдемократије освојио 100.523 гласа, тј. 2,43%. На поновљеним изборима 7. децембра 1997. освојио је 115.850 гласова тј. 3,04%. Учествовао је и на првим неуспелим изборима за председника Републике Србије 29. септембра 2002. где је освојио 26.050 гласова односно 0,72%.
Намештена афера
[уреди | уреди извор]Чим се кренуло са првим резултатима на пољу борбе против корупције и криминала намештена му је такозвана „секс афера“ са портпаролком Социјалдемократије Љиљаном Несторовић, за коју је суд доказао да је намештена.[4] Захваљујући тој афери је смењен са места потпредседника Владе Републике Србије. Социјалдемократији је одузето девет мандата у Парламенту, тј. странка се поделила на два крила: Обрадовићево и Орлићево, из којег је настала Социјалдемократска партија.
Последње године
[уреди | уреди извор]Након краће болести, преминуо је 13. фебруара 2008. године у Београду.
Унапређења у чинове
[уреди | уреди извор]| Потпоручник | Поручник | Kапетан | Kапетан прве класе | Mајор | Потпуковник | Пуковник | Генерал-мајор |
|---|---|---|---|---|---|---|---|
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
|
| 1967. | 1969. | 1971. | 1974. | 1978. | 1982. | 1987. | 1991. |
Одликовања
[уреди | уреди извор]Одликован је бројним одликовањима СФР Југославије:
- Орденом рада са црвеном заставом,
- Орден братства и јединства са сребрним венцем,
- Орденом народне армије за златном звездом,
- Орденом рада са сребрним венцем,
- Орденом народне армије са сребрном звездом,
- Орден за војне заслуге са сребрним мачевима.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „socijaldemokratija”. Архивирано из оригинала 30. 09. 2006. г. Приступљено 25. 05. 2024.
- ^ „Knjiga o deliktu mišljenja”. Hereticus. Архивирано из оригинала 01. 12. 2008. г. Приступљено 13. 3. 2012.
- ^ Антић et al. 2012, стр. 265-266.
- ^ „Ljiljana Nestorović: Lepo je što sam srela mog Mišu”. story.rs. 5. 12. 2011. Архивирано из оригинала 02. 05. 2012. г. Приступљено 25. 4. 2012.
Литература
[уреди | уреди извор]- Антић, Бошко; Томановић, Радован; Фезер, Бранко; Шкрбић, Петар (2012). Генерали и адмирали Србије 1981-2011. Београд: Клуб генерала и адмирала. ISBN 978-86-915585-0-5.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Биографија Вука Обрадовића као председничког кандидата 2002.
- Интервју из 1999.
- Интервју после секс афере („Ревија 92“)
- Вест о смрти и биографија
|  | |
| ||
| ||
