Вулканске области

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Вулкани се ретко јављају усамљени и најчешће су груписани. Налазе се на копну и под морем. Укупан број активних вулкана износи 624. Још је већи број угашених вулкана. Географски распоред и пружање вулканских области на Земљи поклапа се са тектонски нестабилним подручјима Земљине коре. Та узајамна повезаност није случајна. У лабилним деловима Земљина кора је изложена различитим тектонским покретима и поремећајима који се манифестују кроз дуга временска раздобља. Нарочито је упадљива подударност пружања вулканских зона са Средоземном и Пацифичком зоном веначних планина.

Ватрени појас Пацифика[уреди | уреди извор]

Тихоокеански ватрени прстен

Ватрени појас Пацифика (Пацифички ватрени појас, Тихоокеански ватрени прстен)[1] је најактивнија вулканска област на Земљиној површини налазе се дуж обода басена Тихог океана и припада јој велики број данашњих активних вулкана, скоро 40%. Само дуж обала Тихог океана налази се преко 320 вулкана. Овај појас почиње на ободу басена Тихог океана са полуострвом Камчатка, на којој има 28 активних и око 160 угашених вулкана. Најзначајнији је Кључевскаја Сопка (4850 м) , један од најактивнијих и највиших вулкана на свету. Идући ка југу, овај се појас наставља преко Курилских острва са 39 активних вулкана, од чега су четири под морем, са највишим и најактивнијим вулканом Алаид (2339 м) на истоименом острву. Од Курилских острва ова зона се наставља на Јапанска острва, где је тренутно око 49 активних вулкана од којих је највиши и најпознатији вулкан Фуџијама (3778 м). Ватрени појас Пацифика наставља се преко Филипина на којима се јавља 12 активних вулкана, даље преко Целебеса и Нове Гвинеје, Нове Британије, Сомолских острва, Нових Хебрида, острва Тонга, Кармадек до Новог Зеланда и Антарктика. Источни обод ватреног појаса Пацифика почиње са Алеутским острвима на којима се налази 25 активних вулкана, даље преко Аљаске где се диже вулканска купа Катмаја (2286 м), позната по жестоким ерупцијама. Џиновски систем планинског венца Кордиљера и Анда има преко 80 активних вулкана. Најзначајнији вулкани Сјеверне Америке су: Ласен Пик (3181 м), Попокатепетл (5452 м), Оризаба (5700 м) итд. У Андима Јужне Америке најзначајнији су следећи вулкани: Котопакси (5896 м), Чимборасо (6272 м), Мисти (5842 м) и Аконкагва (6962 м), као највиши врх Јужне Америке. У Тихом океану налазе се Хавајска острва са вулканима: Мауна Лоа (4170 м), Мауна Кеа (4202 м), Килауеа (1247 м) итд.

Средоземна вулканска област[уреди | уреди извор]

Средоземна вулканска област[2] обухвата 17 вулкана који су радили у историјско време. Међу њима су најпознатији Везув (1267 м), Етна (3263 м) и Солфатара (458 м). Овој зони у средоземном мору припадају Еолска или Липарска острва то је вулкански архипелаг у Тиренском мору северно од Сицилије. Сва острва су вулканскога порекла са вулканима Волкано (500 м), Стромболи (928 м) и Санторин. Стромболи је до данашњега времена активан вулкан. Стромболи је данас једини активни вулкан у Европи поред Етне.

Средњoатлантски гребен[уреди | уреди извор]

Средњоатлантски гребена.

Средњoатлантски гребен[3] је вулканска област која се пружа у меридијанском правцу. На северу је велико вулканско острво Исланд које спада у најактивније вулканске области. Од 22 вулкана на Исланду најпознатији су Хекла (1.491m) и Кратер Лаки. У западном делу Атлантског океана налази се острво Мартиник на којем се налазе вулкани Мон Пеле (1350 м). Новије ерупције јављају се на Азорским острвима. Ове ерупције имају и подморски карактер.

Област Индијског океана[уреди | уреди извор]

Област Индијског океана где су вулкани представљени углавном преко вулканских острва које се могу груписати у 3 регије:

Афричко-Арабијска област[уреди | уреди извор]

Мапа Велике раседне долине

Афричко-Арабијска област у зони познатог Великог афричког рова, који се протеже од Арабијског полуострва и Црвеног мора на северу, преко Источно афричке језерске висије до Мозамбичког канала на југу. Посебан низ меридијанског правца чине вулкани у источној Африци. Нешто мањи број вулкана налази се у зони великих разлома који пресецају велике континенталне плоче као што је афричка. У овој области, најпознатија су два угашена вулкана која спадају у највише планинске врхове у свету: Килиманџаро (5895 м) и Кенија (5199 м).

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ name="2.1. Vatreni prsten oko Tihog okeana">Memić, Taida (2016). VULKANI I VULKANSKE KATASTROFE (PDF). UNIVERZITET U SARAJEVU PRIRODNO- MATEMATIČKI FAKULTET ODSJEK ZA GEOGRAFIJU. стр. 11—12. Приступљено 9. 7. 2019. 
  2. ^ name="2.2.Vulkani Sredozemnog mora">Memić, Taida (2016). VULKANI I VULKANSKE KATASTROFE (PDF). UNIVERZITET U SARAJEVU PRIRODNO- MATEMATIČKI FAKULTET ODSJEK ZA GEOGRAFIJU. стр. 13. Приступљено 9. 7. 2019. 
  3. ^ name="2.3. Vulkani u Atlantskom okeanu">Memić, Taida (2016). VULKANI I VULKANSKE KATASTROFE (PDF). UNIVERZITET U SARAJEVU PRIRODNO- MATEMATIČKI FAKULTET ODSJEK ZA GEOGRAFIJU. стр. 14. Приступљено 9. 7. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Љешевић М. (2012): „Структурна геоморфологија“
  • Петровић Д., Манојловић П. (2003): Геоморфологија, Географски факултет Београд.
  • Plummer C., Charlson D., Hammersley L.: Physical Geology

Спољашње везе[уреди | уреди извор]